150 GODINA OD ROĐENJA VLADIMIRA ILJIČA LENJINA

Povodom 150 godina od rođenja genijalnog vođe proletarijata i prve u istoriji proleterske revolucije – Velike oktobarske socijalističke revolucije, klasika naučnog socijalizma, Vladimira Iljiča Lenjina otpočinjemo seriju članaka koje ćemo objavljivati u narednom periodu.

Današnji veliki jubilej na žalost ne možemo obeležiti javnom akcijom i svečanom akademijom, ali nastavljamo da slavimo delo uvek aktuelnog i relevantnog Lenjina kroz biografske tekstove na našem sajtu.

I DEO – LENJIN (VLADIMR ILJIČ ULJANOV)

10.(22.) april 1870. (Simbirsk) – 21. januar 1924. (Velikije Gorki)

Ruski proleterski revolucionar, veliki učitelj i vođa međunarodnog komunističkog pokreta i celog radnog čovečanstva; nastavljač revolucionarnog učenja  K.Marksa i F.Engelsa;  teoretičar učenja marksizma, koji je marksizam stvaralački razvio u novim istorijskim uslovima, tvorac teorije lenjinizma -marksizma epohe imperijalizma i pobede proleterskih revolucija; jedan od osnivača i vođa proleterske patije novog tipa- RSDRP(Ruske socijaldemokratske radničke partije (boljševika)-(RSDRP, kasnije-RKP(b), VKP(b), KPSS); učesnik Prve ruske buržoasko-demokratske revolucije(1905-1907.); glavni organizator i vođa Velike  Oktobarske socijalističke revolucije (1917.); prvi predsednik Sovjeta narodnih komesara (SNK, 1917, vlade Sovjetske Rusije) i osnivač prve u istoriji socijalističke države (SSSR); organizator odbrane mlade sovjetske države od inostrane vojne intervencije i unutrašnje oružane kontrarevolucije (1917-1922.); osnivač i ideolog Treće, Komunističke internacionale (Kominterne, KI, 1919.), koja je ujedinila sve komunističke partije u svetu u svetsku komunističku partiju.

Sfera Lenjinovih  osnovnih političko-publicističkih radova su materijalistička filozofija, teorija marksizma, kritika kapitalizma i imperijalizma, teorija i praksa ostvarenja socijalističke revolucije, izgradnja socijalizma, politička ekonomija socijalizma.

Vladimir Iljič Uljanov (Lenjin) se rodio 10(22). aprila 1870.g. u Simbirsku (kasnije Uljanovsk) na velikoj ruskoj reci Volgi, Ruska imperija, u porodici naprednih ruskih intelektualaca. Umro je od posledica izliva krvi u mozak, u 6 časova uveče 21. januara 1924, u naselju Velikim Gorkama, kasnije Gorki Lenjinskije, Moskovska gubernija (kasnije Moskovska oblast), RSFSR, SSSR.

NAJPOZNATIJI LENJINOVI REVOLUCIONARNI PSEUDONIMI: Najpoznatiji pseudonim-Lenjin ( uzetog verovatno, po sibirskoj reci Leni, na kojoj je carska policija 1912. pobila oko 300 rudara-štrajkača u  rudnicima zlata. Ovim potpisom je počeo da potpisuje prve članke u “Iskri”) Vladimir Iljič Uljanov je koristio i konspirativna imena – V.Iljin, K.Tuljin, Karpov, V.Frej, Iv.Petrovič, Starik…

LENJINOVI PRECI

Posle istraživanja koje je tridesetih godina 20. veka uradio P.Usačev u Astrahanskom gradskom arhivu došlo se do podataka, koji su kasnije koristile M.I.Uljanova radeći na publikaciji o svom ocu, i spisateljica M.Šaginjina, koja je napisala esej ”Preci Lenjina“. Na osnovu raznih narednih istraživanja u Nižnjenovgorodskom arhivu otkrivena su dokumenta o tri pokolenja porodice Uljanovih. Iz dokumenata  se vidi da je najstariji poznati predak Lenjinov bio prapradeda, Nikita Grigorjevič Uljanin (1711-1779.). Zatim, po muškoj liniji, slede pradeda Iljiča, Vasilij Nikitič (1733-1770.) i deda Nikolaj Vasiljevič Uljanov (1770-1836.). U regrutnim spiskovima u Astrahanu upisan je  kao “državni seljak korenog ruskog porekla”. Po opisu je bio “tipično velikoruski seljak” – imao je svetlo smeđu kosu, brkove i bradu, belo lice, oči  smeđe. Bio je pismen. Radio je kao zanatlija – krojač , pa se od 1807. g. ubrajao u “stalež astrahanskih građana, zvanično priznat kao majstor-upisan u zanatlijski ceh krojača. Imao je petoro dece, od kojih je najmlađi bio Ilja Nikolajevič Uljanov (1831-1836.). Nikolaj Vasiljevič je umro mlad, kada je Ilja imao tek pet godina, pa je brigu o porodici preuzeo njegov sedamnaestogodišnji sin Vasilij Nikolajevič, koji je i školovao Ilju Nikolajeviča.

Lenjinov otac, Ilja Nikolajevič Uljanov, se rodio u Astrahanu (1831.)  u  porodici  krojača, bivšeg zavisnog seljaka sela Androsovo Sergačskog sreza, Nižnjenovgorodske gubernije i Ane Smirnove, ćerke vrlo siromašnog građanina grada Astrahana. Po mišljenju M.Šaginjine – otac Ane Smirnove bio je Rus iz roda krštenih Kalmika, koji su prešli u pravoslavlje. “Jedan od najpoznatijih i najpouzdanijih Lenijovih biografa, njegova sestra Ana Uljanova –Jelizarova je opravdano podvlačila: ”Po nacionalnosti Ilja Nikolajevič je bio Rus, ali u njemu, nesumnjivo, postoji i primesa mongolske krvi, na šta ukazuju istaknute jagodice, razrez očiju i druge crte lica. U Astrahanu, kao što je poznato, značajni deo stanovništva grada čine potomci Tatara”. Ilja Nikolajevič je vrlo rano ostao bez oca i školovao se uz pomoć starijeg brata Vasilija Nikolajeviča. Ilja Nikolajevič se uvek sećao svog starijeg brata sa osećanjem duboke zahvalnosti .

Posle završetka Astrahanske gimnazije i fizičko-matematičkog fakulteta Kazanjskog univerziteta, dobio je naučni stepen – kandidat matematičkih nauka (1854.). Posle završetka fakulteta Ilja Nikolajevič je četrnaest godina predavao fiziku i matematiku  u srednjim školskim ustanovama u Penzi i Nižnjem Novgorodu (kasnije Gorki). Jedno vreme je radio u Penzenskom institutu, gde je na osnovu meteoroloških ispitivanja napisao dva naučna rada. Po političkom ubeđenju  je Lenjinov otac bio demokrata – mirni narodnjak.” „Bio je napredan i široko obrazovan ruski čovek, koji je ceo svoj život posvetio prosvećivanju narodnih masa. On je duboko poštovao revolucionarne demokrate-N.G.Černiševskog, N.A.Dobroljubova  i pesnika Njekrasova, i tu ljubav je preneo na svoju decu. Vaspitavao ih je da budu poštena i da vole istinu i rad“.

Od 1869.g. Ilja Nikolajevič je radio kao  inspektor, a od 1874. g. direktor narodnih škola Simbirske gubenije. To nije bio lak posao jer je u to vreme stanje narodnog obrazovanja u Rusiji bilo jako loše.  Na primer, pri crkvama je u Simbirskoj guberniji radila samo jedna osnovna škola na tri-četiri naselja. I ono malo školskih zgrada bile su stare, dotrajale .U tadašnjoj Rusiji, skoro tri četvrtine stanovništva starije od devet godina bilo je potpuno nepismeno. „Ilja Nikolajevič se neumorno borio ne samo za otvaranje novih narodnih škola po selima, već i za poboljšanje sistema narodnog obrazovanja. Ilja Nikolajevič je u tu svrhu otvarao kurseve za pripremu mladih učitelja, koje su kasnije nazivali “uljanovskim učiteljima “(Jaroslavski 9.) 1871.g. je dobio čin aktivnog državnog savetnika , koji je u tabeli rangova državnih službenika odgovarao vojnom činu general-majora. U januaru 1882. g. nagrađen je ordenom Svetog Vladimira trećeg stepena, što mu je davalo pravo na nasledno plemstvo. Umro je iznenada 12. januara 1886.g. u 55.godini u Peterburgu, od izliva krvi u mozak, kada je Lenjin imao samo 16 godina. Sahranjen je u Simbirsku.
    Lenjinova majka Marija Aleksandrovna Blank (Uljanova) bila je ćerka lekara, za to vreme vrlo naprednog. Vladimirov deda po majci je bio, po jednoj verziji Jevrejin, koji je primio pravoslavlje, Aleksandar Dmitrijevič Blank (7,8,9), po drugoj verziji, on je poreklom bio iz porodice nemačkih kolonista, pozvanih u Rusiju od strane carice Jekaterine (10,11)..” Marija Aleksandrovna Blank je rođena u Petrovgradu (1835.) U ranom detinjstvu, u trećoj godini je ostala bez majke. Detinjstvo i mladost je provela u selu Kokuškino, Kazanska gubernija, na imanju oca. Uz pomoć tetke po majci izučila je tri strana jezika. Dobila je domaće vaspitanje i kao buduća domaćica naučila je ručni rad i vođenje domaćinstva. 1863.g. je u Samarskoj gimnaziji  vanredno položila sve ispite, koji su po nastavnom programu odgovarali ženskoj gimnaziji. Dobila je zvanje domaće učiteljice sa pravom držanja časova u osnovnim školama. Marija Aleksandrovna Uljanova je raspolagala izuzetnim pedagoškim sposobnostima. To je bila obrazovana i visoko kulturna žena. Govorila je francuski, nemački i engleski jezik. Dobro je poznavala rusku i svetsku literaturu. Dobro je poznavala i muziku, svirala je na klaviru. U 1861. g. Marija Aleksandrovna je, boraveći u Penzi, u gostima kod svoje starije  sestre Ane, upoznala Ilju Nikolajeviča Uljanova. Venčali su se 6. septembra 1863. u crkvi, u selu Čeremisovo, nedaleko od mesta Kokuškino. U braku su imali osmoro dece: četiri sina i četiri ćerke. Marija Uljanova je svoj život u potpunosti posvetila obrazovanju i vaspitanju svoje dece. Sva deca Ilje i Marije Uljanov su postali revolucionari: ”najstariji sin Aleksandar Iljič-Saša, odličan student prirodnih nauka na Peterburgškom univezitetu, pogubljen je maja 1887. kao revolucionar – narodovoljac, zbog učešća u pripremi atentata na cara Aleksandra Trećeg; Ana,kasnije Ana Iljinična Uljanova-Jelizarova, studentkinja, član partije –profesionalna revolucionarka, posle pogubljenja starijeg brata Aleksandra, osuđena je na pet godina progonstva. Posle pobede Oktobarske revolucije radila je kao naučni saradnik u više ministarstava, sahranjena je na Volkovskom groblju u Moskvi 1936; Dmitrij Uljanov, lekar, aktivni učesnik revolucionarnog pokreta –boljševik, u SSSR-u je radio kao funkcioner u Narkomatu narodnog zdravlja i naučni radnik; Olga Uljanova, mlađa od Lenjina godinu i po dana, umrla je od tifusa u Perogradu 1891. kao studentkinja; Vladimir Iljič Volođa Uljanov (Lenjin), pravnik-advokat, profesionalni revolucionar, osnivač partije i SSSR-a, i Marija Uljanova, voljena sestra Lenjinova, žurnalistkinja, profesionalna revolucionarka. Kada je1937. g. umrla bila je na položaju člana Komisije Sovjetske Kontrole, na počasnom mestu rukovodioca Biroa za žalbe.”(Jaroslavski 9-10.). Drugo dvoje dece – Nikolaj rođen 1873, i Olga r.1868. umrli su u ranom detinjstvu.

Vladimir Iljič se uvek sa velikim uvažavanjem i ljubavlju odnosio prema majci i divio se snazi njene volje”. Marija Aleksandrovna Uljanovna je razumela revolucionarna opredeljenja svoje dece i podržavala ih je. ”Bila je njihov drug”. Dok  je Lenjin živeo u emigraciji njegova majka je dva puta putovala u inostranstvo da bi se srela sa Vladimirom Iljičem – u leto 1902. u Francusku, u Pariz, i u jesen 1910. u Stokholm. Marija Aleksandrovna je umrla 1916.g. u Peterburgu. Sahranjena je na Volkovskom groblju u Petrogradu.

ŠKOLOVANJE VLADIMIRA ILJIČA ULJANOVA U SIMBIRSKOJ GIMNAZIJI (1879-1887.)  I NA PRAVNOM FAKULTETU KAZANJSKOG UNIVERZITETA. PRVO PROGONSTVO (KOKUŠKINO, 1887.)

Prvo obrazovanje je Lenjin  dobio u detinjstvu-naučio je da čita u petoj godini . Vladimir Uljanov (Volođa, kako su ga zvali prijatelji) takođe je već od 1879.g. od svoje  devete godine učio u Simbirskoj klasičnoj gimnaziji, čiji je upravnik do maja  1889. bio Fjodor Mihajlovič Kerenski, otac budućeg ministra i zatim predsednika Privremene buržoasko -demokratske vlade (1917.), Aleksandra Fjodoroviča Kerenskog. U ovoj gimnaziji su učili i Aleksandar, Vladimir i Dmitrij Uljanov, a takođe i njihova  sestra Olga, jer je F.M.Kerenski bio istovremeno i načelnik ženske Marijinske gimnazije.

Mladi Vladimir Uljanov je od rane mladosti čitao dela ruskih revolucionarnih demokrata V.G.Bjelinskog, A.I.Hercena, N.A.Dobroljubova, D.I.Pisarjeva, posebno N.G.Černiševskog. U isto vreme je svuda oko sebe video ugnjetavanje i socijalnu neravnopravnost. Sve je to doprinelo formiranju njegovih revolucionarnih pogleda.

Vladimir Iljič se u školi  isticao izvanrednim sposobnostima, učio je marljivo, prelazio je iz razreda u razred sa nagradom prvog stepena. 1887.g.je kao najmlađi maturant, gimnaziju završio sa “okruglim peticama” od prvog do četvrtog razreda iz svih 17 predmeta i sa  zlatnom medaljom za odlično učenje. ”Upravi gimnazije je objavljen ukor zbog toga što je Vladimiru i njegovoj sestri Olgi Uljanov, dodeljen atest zrelosti (svedočanstvo o završenoj gimnaziji)- i  zlatna medalja za odličan uspeh, iako je njihov stariji brat bio takav “užasni državni prestupnik”(A.I.Uljanova:”Dečje i školske godine Iljiča”). Mislili su da ne treba dodeliti zlatnu medalju njegovom bratu, Vladimiru Iljiču, ali su uspesi poslednjeg bili toliko sjajni, da Fjodor Mihajlovič (Kerenski) nije mogao da smanji ocene iz predmeta ostalih profesora, niti lišiti ni njega ni njegovu sestru Olgu, zlatne medalje”. Ali Fjodor Mihajlovič se pokazao kao dobar podanik pa je, posle vesti o izvršenju smrtne kazne nad Aleksandrom, Vladimiru Iljiču smanjio ocenu iz Logike sa 5 na 4. Direktor nije mogao da poništi odluku o dodeljivanju zlatne medalje i atesta zrelosti i zbog toga što su ga potpisima overili, pored Kerenskog, i 14 članova Pedagoškog saveta. Profesori su Vladimira Iljiča  savetovali da obavezno upiše Istorijsko-filološki (književni fakultet) zbog izvanrednog  uspeha iz latinskog, grčkog, francuskog i nemačkog jezika i književnosti, ali se Vladimir Iljič upisao na Pravni fakultet Imperatorskog Kazanjskog univerziteta. Zbog daljeg školovanja dece Marija Uljanovna  je prodala kuću i nepotrebne stvari, i sa decom se preselila u Kazanj. To je bilo u vreme kada je njegov brat pogubljen u Petrogradu, što nije moglo da kod Lenjina ne pojača mržnju prema caru zločincu i prema svim krvopijama naroda -kapitalistima i spahijama.  Odlučio se za revolucionarni put borbe. O tome svedoči i podatak da je u 16. godini počeo da prevodi na ruski jezik  prvi deo  Marksovog “Kapitala”, za koji je prvi put čuo od starijeg brata. U Kazanju je postao član jednog od studentskih marksističkih kružoka, koji je po oceni carske tajne policije- Ohranke, bio “krajnje štetnog pravca”.  Posle pokušaja atentata na cara Aleksandra Trećeg ,čiji su učesnici bili studenti, svi fakulteti su stavljeni pod strogi nadzor, na fakultetima su otpušteni svi iole slobodoljubivi –  za režim nepouzdani profesori, a u službi su ostali samo profesori-reakcionari. Na svim univerzitetima su zatvoreni studentski kružoci i sve studentske organizacije, čak i one koje su ukazivale materijalnu pomoć siromašnim studentima. Mnogi studenti su pohapšeni. Uhapšena je i Lenjinova sestra Ana, koja je studirala u Petrogradu. Zbog progona studenata i profesora, i  posle uvođenja na fakultetima reakcionarne tzv. “univerzitetske uredbe iz 1884. godine” krajem novembra 1887.g. izbili su nemiri i  protesti u Moskvi, koji su se brzo preneli na fakultete u drugim gradovima.

Četvrtog decembra  1887.g. godine i student Vladimir Ijlič  je doživeo svoje “prvo borbeno, revolucionarno krštenje – “ aktivno je učestvovao je u nedozvoljenom revolucionarnom studentskom zboru-protestu. Lenjina su zbog toga, u noći između 4. i 5. decembra žandarmi uhapsili u stanu. Lenjin se sećao da ga je pre hapšenja policijski pristav nagovarao da se više ne buni: ”Što se vi bunite mladiću? Ta pred vama je zid”. – “Da, zid, ali truo, gurni ga i on će se srušiti”, – odgovorio mu je mladi student Vladimir Uljanov.  Vladimir Uljanov je17. decembra, zajedno sa 40 drugih, aktivnih učesnika protesta, isključen sa univerziteta. Proteran je, pod neglasnim (tajnim) nadzorom policije, u selo Kokuškino (kasnije Lenjino) u Kazanjskoj guberniji, 40 vrsta od Kazanja. Proteran je zajedno sa sestrom Anom, kojoj je progonstvo u Sibir, zamenjeno javnim policijskim nadzorom. Posle ovih događaja Lenjin je čvrsto rešio da sav svoj život posveti borbi protiv buržoazije i carskog samodržavlja. U Kazanju je Lenjin već imao poznanike i prijatelje među seljacima, jer je u tom mestu živela njegova tetka kod koje Lenjin kao dete često boravio. Lenjin i njegova majka su više puta slali molbe ministru narodne prosvete da mu se odobri povratak na Kazanjski univerzitet, ali su mu sve molbe odbijane zbog toga što je bio brat Aleksandra Uljanova. Carska administracija je odbila da mu izda i vizu za odlazak u inostranstvo radi nastavka školovanja. Tako je već u 17. g . za Vladimira Uljanova završeno redovno školovanje. Odbijena mu je i molba za  odlazak u inostranstvo radi lečenja.

U Kokuškinu Lenjin nije samo  mnogo čitao. Carska Ohranka je javila kazanskom gubernatoru da je Vladimir Uljanov “uzimao aktivnog učešća u organizaciji revolucionarnih kružoka među školskom omladinom”, zbog čega mu je uvedena svakodnevna tajna prismotra.

Posle godinu dana, u oktobru 1888. mladom Uljanovu je dozvoljeno da se da se vrati u Kazanj, u kome se sa manjom decom nalazila i njegova majka Marija Aleksandrovna. U Kazanju je ostao celu jesen i zimu 1888/1889.” Sve vreme je mnogo čitao i usavršavao se, kako bi što spremniji stupio na put revolucionarne borbe. Policija ga je stalno tajno pratila i javljala da on “ima štetan pravac“, da se druži sa sumnjivim licima”. Ustvari, Lenjin se u Kazanju upoznao sa članovima marksističkih kružoka, među kojima je najbolji bio jedan od kružoka koji je organizovao veoma obrazovani marksista, profesionalni revolucionar, Nikolaj Evgrafovič Fedosejev (1871-1898.), u kome su sistematski izučavana  dela K.Marksa, F.Engelsa, G.V.Plehanova. Radovi Marksa i Engelsa su odigrali odlučujuću ulogu u formiranju pogleda na svet V.I.Lenjina – on je postao ubeđeni marksista”. Lenjin je ušao u jedan od Fedosejevih kružoka, u kome je ostao od jeseni 1888. do maja 1889.g.

Poznanstvo sa Fedosejevom uticalo je na Lenjina da počne mnogo ozbiljnije izučavanje glavnog rada Karla Marksa “Kapitala”. U Fedosejevljevim kružocima je, pored “Kapitala ”, u ruskom prevodu,  čitana i Plehanovljeva knjiga “Naša razilaženja”, napisana protiv narodnjaštva, koje je još pod svojim uticajem držalo revolucionarnu inteligenciju, koja se “u ranoj mladosti oduševljeno klanjala herojima terora “(Lenjin ,T.4/499.). Lenjinova starija sestra Ana Iljinična se seća  kako je tada Lenjin živeo u Kazanju: ”Sećam se, kako mi je on kada sam  uveče silazila kod njega da malo proćaskamo, sa velikim žarom i oduševljenjem pričao o osnovama Marksove teorije, i o novim horizontima, koja je ona otkrivala. Iz njega je neprekidno izbijala bodra vera, koja se prenosila i na sabesednike. On je već i tada umeo da ubedi i oduševi sabesednika svojim govorom. Uspevao je da govoreći zadobije  sebi pristalice. Takvih pristalica, mladih ljudi, koji su takođe izučavali marksizam i bili su revolucionarno raspoloženi on je ubrzo pronašao u Kazanju”(A.I.Uljanova-Jelizarova , o Lenjinu,31). Policija je pažljivo pratila članove fedosejevskog kružoka i u julu 1889.g. cela grupa Fedosejeva je pohapšena. Razbijen je i kružok u kome radio Lenjin. Pronađena je i uništena ilegalna štamparija. Posle 15 meseci „običnog” zatvora Fedosejev je osuđen na godinu dana i 3 meseca samice u zloglasnom zatvoru „Kresti” u Petrogradu. Prošao je kroz nekoliko tamnica. Fedosejev se u tamnici teško razboleo pa je 1893.g. ”oslobođen” i  proteran u Istočni Sibir gde je i poginuo (ili je izvršio samoubistvo).

Samo sticajem srećnih okolnosti Lenjin je izbegao hapšenje, jer se u to vreme (1889.) već preselio sa porodicom u Samarsku guberniju, i u vreme hapšenja članova Fedosejevskih kružoka živeo je na salašu kod sela Alakajevka, 50 vrsta od Samare (kasnije Kujbiševo). Iz Samare  je Lenjin preko pisama razmenjivao mišljenje o marksističkim pitanjima sa Fedosejevim koji je tada bio zatočen u vladimirskoj tamnici. ”Lenjin je visoko ocenio kratak, ali jarki život Fedosejeva i njegov značaj za Povolžje i za neka mesta Centralne Rusije u njihovom okretanju ka marksizmu”

U Samari  je Lenjin ostao do 1893.g, pripremajući se za vanredno polaganje ispita na Pravnom fakultetu u Peterburgu. Lenjin je u  Samaru došao kao ubeđeni marksista i odmah je ušao u jedan od kružoka revolucionarno nastrojene omladine. To je bio kružok P.Skljarenka  i I.H.Lalajanca, koji je pored školske omladine imao veze i sa radnicima na železnici. Kao i većina kružoka u Samari i ovaj kružok je bio narodnjačkog pravca, ali je pod Lenjinovim uticajem, i kritikom narodnjaštva, većina članova napustila narodnjačka shvatanja i prihvatila revolucionarno učenje Marksa i Engelsa.

Lenjin je  u nekoliko kružoka ”održao referate i diskusije o knjizi istaknutog narodnjaka V.P.Vorovcova “Sudbina kapitalizma u Rusiji, o radovima narodnjaka Mihajlovskog , N.F.Danijelsona “Ogledi naše društvene privrede posle reforme“. On je takođe držao referat o knjizi K.Marksa “Beda filozofije” u kojoj je Marks oštro kritikovao teoriju sitnoburžoaskog socijalizma i anarhizma Prudona. Lenjin je još tada sve zapanjivao svojim dubokim poznavanjem marksizma. Pripadnici samarskih kružoka javljali su pismima da se u Samari pod policijskom prismotrom nalazi student Uljanov, koji je neobičan čovek po svom umu i obrazovanju .”(V.I.Lenjin, APN,13.)

U Samari je nastavio da proučava dela Marksa i Engelsa, ali na nemačkom i francuskom, jer su izdanja na ruskom bila vrlo skupa i nije ih bilo dovoljno. Zbog toga je Vladimir Uljanov knjigu Marksa i Engelsa “Komunistički manifest” preveo  sa nemačkog na ruski jezik, i u Lenjinovom prevodu se “Manifest” izučavao u kružocima samarske revolucionarne omladine. Povezao se sa revolucionarnom omladinom Nižnjeg Novgoroda i drugih gradova Povolžja, u kojima je istupao sa referatima i protiv (starih) narodnjaka, koji su prošli veliki revolucionarni put, ali su postali protivnici marksizma i čak su napustili revolucionarne poglede članova “Narodne Volje” i postali  su pomirljivi liberali “. (“Filoz.rečnik 229.).

Nastaviće se…