LIBERALNO-NACIONALISTIČKI PROTESTI IMAJU ANTINARODNI KARAKTER

Nova komunistička partija Jugoslavije (NKPJ) ne podržava liberalno-nacionalističke proteste koji se održavaju u Srbiji, jer smatra da su oni antinarodni i imaju za cilj da dovedu radničku klasu i građane Srbije u još gori položaj. Sada je jasno da lideri protesta zameraju vlasti što po njihovom ukusu ona nije dovoljno vezana za EU i zapadni imperijalizam, te što u Srbiji nije prisutan još veći kapitalizam i eksploatacija naroda i prodaja prirodnih resursa. 

NKPJ naglašava da, iako su učesnici protesta fokusirani na anti-Vučić platformu i izbegavaju davanje odgovora u kojem smeru bi trebalo da se kreće zemlja kad dođu na vlast, njihove aktivnosti jasno ukazuju na to da bi njihovim dolaskom bile uvedene sankcije Rusiji, prekinuti projekti sa Narodnom Republikom Kinom i saradnja sa socijalističkom Kubom, kao i progresivnim vlastima širom sveta koje se odupiru zapadnom imperijalizmu.

Nakon niškog (liberalnog) edikta, protesti u Srbiji su dobili jasnu ideološku liberalnu liniju, koja želi da Srbija postane još servilnija prema EU i zapadnom imperijalizmu. Zahtevi su se promenili, a glavni je postao raspisivanje vanrednih izbora. Pre toga, opozicija i „studenti“ mesecima su ponavljali neoliberalne mantre, insistirajući na formiranju ekspertske vlade, borbi protiv korupcije i radu institucija, dok su bili protiv izbora. Organizatori protesta su prvo tvrdili da to nisu politički protesti (šta god to značilo), i da ko god učestvuje na Vučićevim izborima postaje režimski kolaboracionista, jer uslovi za fer izbore ne postoje. Ipak, ubrzo su zaboravili ovu mantru, koja se danas više ne pominje, i fokusirali se samo na izbore.

Zatim su tzv. studenti odlazili u Strazbur i Brisel, tražeći da EU izvrši pritisak na Srbiju, čime su pokazali da se zalažu da Srbija postane članica „tamnice naroda“ EU, gde bogatiji postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji. Licemerno je što tzv. „studenti“ traže da EU i predsednik Francuske Emanuel Makron osude policijsko nasilje u Srbiji, jer su upravo EU i zemlje poput Francuske poznate po nasilju prema sopstvenim radnicima i narodu tokom štrajkova i antiimperijalističkih protesta. Zahtevali su da Srbija izgubi i poslednji trag suvereniteta, tražeći da sudovi i institucije van Srbije ispituju probleme u Srbiji. Demostranti tvrde da neće dopustiti da Srbija postane Belorusija ili Severna Koreja, čime je jasno stavljen politički i antikomunistički pečat na ove proteste.

Pred skup 28. juna, vlasti su dobile ultimatum da do 21h tog dana rasformiraju „Ćacilend“ (cirkus u kojem se nalaze tzv. „studenti koji žele da uče“) i raspišu izbore. Tom protestu su prethodili lokalni izbori u Kosjeriću i Zaječaru, gde je opozicija, zajedno sa prozapadnim snagama i tzv. studentima, pozvala na jedinstvo. Na protestu 28. juna, postmodernistički cirkus je bio zaokružen nacionalističkim folklorom, koji je dodatak liberalnoj ideologiji protesta i anarhističkom metodu plenuma (i zborova). Protest je održan na Vidovdan, praznik sa mitološkim značajem za srpski narod. Na taj način su organizatori želeli da maskiraju liberalnu i pro-EU agendu protesta. Govornici su se pozivali na šovinistu Nikolaja Velimirovića, dok je ultranacionalista profesor Milo Lompar inaugurisan kao jedan od nosilaca „studentske“ liste. U tom duhu, na protestima je počelo da dominira pevanje himne „Bože pravde“, uz srpske i nacionalističke zastave.

Nakon što je predsednik Vučić odbio da ispuni zahteve demonstranata, došlo je do eskalacije nasilja na ulicama. Neki od učesnika protesta su uhapšeni, a protesti su prerasli u blokade širom Srbije (ili „kontejnerske revolucije“), što je zemlju dovelo u stanje nalik vanrednom. Blokade su paralizovale javni prevoz i otežale kretanje građana, posebno radnicima koji su onemogućeni da stignu na svoj posao.

Takođe, primer blokada u Zemunu nam govori da one koji upravljaju ovim protestima baš briga za građane. Oni direktno tim blokadama sprečavaju građane Zemuna da odu u dom zdravlja, a zahvaljujući toj blokadi, veliki deo građana Zemuna ne može da stigne do zemunske bolnice. Evidentno je da na ovim blokadama učestvuje mali broj građana, onih koji potiču iz neproizvodnih sektora, ili su studenti, srednjoškolci ili penzioneri. Dobar deo njih je povlašćen, ili se neko drugi brine o njima. Organizatori su pozivali radnike na generalni štrajk i sindikate, koji to nisu prihvatili. To je logično, jer apstraktni liberalni zahtevi nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa radničkom klasom, te je logično da radnička klasa ne podržava tzv. studentske proteste, čiji je krajnji cilj još teži položaj za radničku klasu.

Nakon prvih protesta koji su se dogodili posle tragedije u Novom Sadu, protesti su dobili novi oblik. Prozapadne snage su shvatile da ih narod ne podržava, pa su organizovali tzv. „studentske“ proteste i blokade fakulteta. Iako su profesori sa prozapadnim stavovima, uključujući rektorat Univerziteta u Beogradu, koordinisali ove proteste, predstavljeni su kao „spontani studentski“ protesti. Međutim, neki od tih profesora koji su ranije bili protiv blokada, kada su studenti bili protiv komercijalizacije obrazovanja, sada ih podržavaju.

U početku su organizatori protesta stvorili plenum kao simulaciju spontanog studentskog bunta, definišući tri osnovna zahteva, a neki studenti su uspeli da ubace i četvrti zahtev – povećanje budžeta za Univerzitet za 20%. Međutim, već u kratkom roku Novi Sad je odbio ovaj zahtev, a profesori su vršili pritisak na plenume Beogradskog univerziteta da odustanu od njega (i to samo tri dana pre nego što je skupština trebalo da glasa o ovom zahtevu). Umesto toga, fokusirali su se na neoliberalnu mantru o „ekspertima“ i borbi protiv korupcije. Iako je jasno da je korupcija inherentna kapitalističkom sistemu, „sveta krava“ zahteva o borbi protiv korupcije bila je neupitna.

Zahvaljujući propagandi prozapadnih organizacija, studentima je stvoren status neupitnog autoriteta, dok su se realni problemi, poput kapitalističke eksploatacije, marginalizovali. Propaganda organizatora protesta stvorila je primitivnu, plemensku podelu na „pumpadžije“ i „ćacije“, koja se zasniva na ponavljanju apstraktnih fraza, koje su potpuno iracionalne, te isključuju bilo kakvu racionalnu raspravu. Stvoren je privid da svako može da definiše zahteve, iako zahtevi koje je “neko” napisao i menjao su bili neupitni. Svaka rasprava koja je dovodila u pitanje osnovne premise protesta bila je odmah odbačena, a svi koji nisu podržavali neoliberalnu mantru protesta bili su etiketirani kao „ćaci“ ili Vučićevi agenti. Iako primitivna, ta propaganda koja se zasniva na plemenskoj podeli je veoma efektivna. Ona je dovela do stvaranja masovne histerije i stvaranja iracionalnog identiteta „pumpadžija“, preko kojih se manipuliše učesnicima u protestu.

Ove proteste finansiraju domaći tajkuni poput Filipa Ceptera i Rodoljuba Draškovića, a „žiro računi“ za donacije su odmah otvoreni. Donacije koje su stizale iz SAD-a prikazane su kao, na primer, inicijative jednog IT stručnjaka koji je uplatio 2 miliona dinara, kao i mnogi drugi slični primeri. Takođe, nakon pada nadstrešnice, osnovane su kompanije autoprevoznika koji su besplatno odlučili da prevoze studente. Sve je to scenario u koji malo ko može da poveruje kao istinit. U tom smislu, vidimo da logistikom samih protesta upravlja “(ne)vidljiva” ruka tržišta.

Zanimljivo je da su ovi protesti uspeli da marginalizuju liberalnu opoziciju, koja je sada pod kontrolom „studenta“ i nema mogućnost samostalnog delovanja. Ove promene su se odrazile i na lokalne izbore, gde su „studenti“ odlučivali o tome koja će lica biti kandidovana. Nakon toga, kao novo lice tzv. studentskih protesta, izabran je Milo Lompar, reciklirani Koštuničin kadar, koji je podržao neoliberalne reforme i učestvovao u politici razbijanja Savezne Republike Jugoslavije.

Ovi protesti nisu izolovani od globalnih dešavanja. Zapadni imperijalizam, koji je odgovoran za mnoge sukobe u Ukrajini, Palestini, Iranu i drugde, želi da Srbiju, koja nije članica EU i NATO pakta, podvede pod svoju kontrolu 100%. Njihov cilj je da Srbiju podvrgnu još servilnijoj vlasti koja će biti pod potpunim diktatom Brisela i Vašingtona, jer je Srbija danas veoma važan ekonomski partner socijalističkoj Kini, te nije uvela sankcije Rusiji.

NKPJ razume opravdani bes naroda i shvata da su mnogi mladi ljudi besni zbog trenutne političke situacije u Srbiji, za koju najveću odgovornost snosi naprednjački režim. Iako su naši članovi i omladinski savez takođe bili na meti režimskih medija, kao komunisti ne gledamo na politiku kroz prizmu emocija, već kroz objektivne političke procese. Liberalno-nacionalistički protesti ne mogu biti u interesu naroda. Zato, mi kao komunisti moramo reći istinu. Mi se ne vodimo trendovima, već principima. Mi smo žestoki protivnici režima Aleksandra Vučića, i isto tako znamo da bi lošu vlast mogla zameniti još gora i servilnija vlast. To bi bilo pogubno po narod Srbije.

Radni narod u Srbiji nema interes da učestvuje u ovim protestima. NKPJ poziva radni narod i građane na formiranje istinskog narodnog fronta koji će se zalagati za procese prema BRIKS-u i protiv članstva Srbije u EU, te saradnju sa socijalističkim zemljama poput NR Kine, DNR Kojere, Vijetnama, Laosa, Kube, te prijateljskih zemalja poput Venecuele, Rusije, Nikaragve, Belorusije, Angole, Palestine, zemalaja Sahela i drugih istinskih prijatelja koji ne postavljaju ultimatume. Mi ćemo i dalje voditi principijelnu politiku u interesu običnog čoveka i narodnih masa.

Sekretarijat Nove komunističke partije Jugoslavije,

Beograd, 

04.07.2025.