KRATKA BIOGRAFIJA LENJINA – 4. DEO

PRVI KONGRES RSDRP

1-3. (13-15.) mart 1898, Minsk

U proleće 1898. u Minsku je održan Prvi kongres RSDRP. Pitanje o sazivanju kongresa i ujedinjenju svih socijal –demokratskih organizacija razmatrani su tokom 1896-97. Posle hapšenja  i progonstva u Sibir rukovodioca “Petrogradskog Saveza borbe”, pripremu i saziv kongresa preuzela je na sebe kijevska socijal-demokratska organizacija, koja je, zahvaljujući odličnoj konspiraciji ,uspela da izbegne policijsku provalu.Na kongresu je prisustvovalo svega devet delegata, predstavnika  šest socijal-demokratskih organizacija članova (peterburgskog, moskovskog, kijevskog i jekaterinburgškog “Saveza borbe”), grupe “Radnički list” i jevrejskog Bunda. Bund je bio ujedinjeni jevrejski radnićki savez u Litvaniji ,Poljskoj i Rusiji.Okupljao je pretežno  poluproleterske  elemente  u zapadnim oblastima Rusije. Unutar partije bundovci su podržavali  oportuniste”(-Život i delo,14). Na kongres nisu pozvani peterburgški “mladi ekonomisti” i niz drugih organizacija koje  su procenjene kao nedovoljno konspirativne. Iz konspirativnih razloga zapisnici sa diskusija nisu vođeni, već su objavljene samo rezolucije o programskim pitanjima. Najviše je raspravljano o pravu nacija na samoopredeljenje i o zahtevu pojedinih organizacija (npr. jekaterinoslavske i Bunda), za velikom autonomijom u odnosu na odluke CK, što je bilo u suprotnosti sa lenjinskim organizacionim principima izgradnje partije. Na kongresu je, na kraju, objavljeno da se sve mesne organizacije i Bund ujedinjuju u jedinsvenu Rusku  socijal-demokratsku radničku partiju, s tim što se Bundu “priznavala autonomna organizacij u pitanjima koj se tiču specijalno jevrejskog proleterijata”. Na osnovu organizacionih rešenja Kongresa kao izvršni organ partije je izabran Centralni komitet od tri lica-predstavnika peterburgskog “Saveza borbe “, kijevske “Radničke gazete” i Bunda. Odlučeno je da se pokrene oficijalni organ partije,list “Radnički list” i objavljen je ,u ime Kongresa,“Manifest RSDRP”. U “Manifestu“ je pisalo: ”Ruski proleterijat zbaciće jaram samodržavlja kako bi sa još većom energijom nastavio borbu sa kapitalizmom”. Lenjin je u osnovi podržao teksta “Manifesta” i napisao nekoliko članaka za Radnički list”. Jednoga dana Lenjin je sazvao sve marksiste prognane u Minusinski okrug i svečano im je objavio da je dobio pismo iz Minska, u kome se saopštava da je osnovana Ruska socijal demokratska radnička partija. Na Lenjinov poziv svi prisutni marksisti su potpisali izjavu o pristupanju RSDRP.

Iako je Kongres proglasio osnivanje RSDRP ,to je bio samo prvi pokušaj osnivanja partije. Kongres nije uspeo da u jedinstvenu celinu poveže  postojeće izolovane  marksističke kružoke i grupe, ”partija se pretvorila u bezoblični ,kao i ranije razdrobljeni,konglomerat mesnih partijnih organizacija (komiteta”),(Lenjin,T 30/92. ). Nije bilo rukovodstva iz jednog centra, nije postojao program i statut, pa ni jedinstvena linija delovanja. Borbu za  stvaranje revolucionarne partije nastavio je Lenjin, posle povratka iz progonstva, na Drugom kongresu partije. Ubrzo ,posle završetka  rada  Prvog  kongresa policija je, u noći između 11. i 12. marta, u raznim gradovima Rusije –Moskvi, Jekaterinoslavlju ,Kijevu i drugim gradovima uhapsila oko 500 ljudi, među njima i skoro sve članove Centralnog komiteta.” Važno je da se napomene da je u to vreme (1898.) u Zakavkazju među radnicima počeo da deluje mladi socijal-demokrata Josif Visarionič Džugašvili, budući Generalni sekretar Partije.

LENJINOV POVRATAK IZ PROGONSTVA I POČETAK RADA NA ORGANIZACIJI PARTIJE

Posle isteka roka sibirskog progonstva Lenjin, ujutro, 29. januara (10. februara) 1900. g. odlazi iz sela Šušensko.

”Najzad, obuvši valjenke, bunde i ostalo, krenuli smo na put. Putovali smo danonoćno trista vrsta kraj Jeniseja. Srećom mesec je sijao punim sjajem. Vladimir Iljič je na svakoj stanici brižljivo zamotavao mamu i mene, pregledao da nešto nismo zaboravili, šalio se sa prozeblom Olgom Aleksandrovnom. Jurili smo punom parom dok se Vladimir Iljič –on je putovao bez bunde uveravajući nas da mu je u njoj vrućina -zavukavši ruke u muf koji je uzeo od mame, u mislima prenosio u Rusiju, gde će moći da radi do mile volje”(N.K.Krupska,”Uspomene o Lenjinu”,str.42).

Ministar unutrašnjih poslova nije odobrio Lenjinu stalni boravak ni u prestonici Petrogradu, ni u većim industrijskm i univerzitetskim centrima, gde je bilo mnogo radnika i omladine. Lenjin se tada odlučio za grad Pskov, koji nije bio previše udaljen od glavnog grada, sa kojim  je bio povezan železnicom”. Tada železnička pruga nije išla dalje od Krasnojarska u Sibiru i pred Lenjinom je stajao težak put. Na tom putu  on se zaustavio u Ufi, koja bila centar gubernije. Vladimir Iljič je ostao u Ufi dan-dva, porazgovaro sa drugovima iz grada, A.D.Cjurupom, Sviderskim, Krohmaljem i starom narodovoljkom Četvergovom, koja je u Ufi imala knjižaru. Poverivši mamu i mene drugovima, krenuo je dalje, bliže Petrogradu “(N.K.Krupska,”Uspomene…”,str.43).

Lenjin je posle povratka iz progonstva boravio u Moskvi gde mu je živela rodbina, a ilegalno je posetio i Peterburg gde je obnovio veze sa socijal-demokratima. N.Krupska se seća da je Lenjin celu godinu posle povratka iz progonstva  proveo ilegalno obilazeći gradove po Rusiji (Ufu, Moskvu, Peterburg, N.Nogorod, Samaru, Sizranj, Podoljsk, Rigu, Smolensk…), ”u kojima je stvarao čvrste potporne punktove za budući list. Savetovao se sa članovima socijal-demokratskih grupa o mnogim temama, pa i mogućnosti agitacionog rada među vojnicima, čak i među kozacima. Sa sobom je Lenjin nosio poverljive podatke ispisane nevidljivim, hemijskim mastilom između redova nekog drugog bezopasnog dokumenta, na primer računa iz prodavnice.

Zatim se 10. marta (20.februara) 1900. g. nastanio u Pskovu, gde su kasnije živeli Potresov i L.N.Radčenko s decom .

Lenjin je još u progonstvu u Sibiru sastavio plan stvaranja marksističke partije u uslovima surovog policijskog progona socijal-demokrata.

Razmišljajući o listu, koji bi izlazio u inostranstvu, i oko koga bi se okupili svi socijal-demokrati, Lenjin je „pred očima imao primer Hercena, koji je 1867.g.stvorio slobodnu rusku štampariju, koja je u inostranstvu od 1857. do 1867.g. štampala „Kolokol”(“Zvono”), list,koji je imao ogroman uticaj na rusku inteligenciju”. (N.Krupska: “Uspomene o Lenjinu“). ”Vladimir Iljič je poslednje godine u progonstvu zamislio onaj organizacioni plan koji je zatm razradio u “Iskri”, u brošuri “Šta da se radi?” i u “Pismu drugu”.Trebalo je početi od stvaranja jednog opšteruskog lista koji bi se izdavao u inostranstvu, što čvšće ga povezati s radom i organizacijama u Rusiji i što bolje organizovati njegovo otpremanje” (N.Krupska,”Uspomene”, str.41).

U Pskovu su živeli njegovi drugovi sa kojima se dogovorio o planu za izdavanje revolucionarnog radničkog lista “Iskra”, koji jedino mogao da okupi oko sebe   mnogobrojne revolucionarne grupe i kružoke, koji su samostalno nicali i bez jedinstvenog opšteruskog rukovodećeg centra, programa i statuta delovali po celoj Rusiji. Na nekoliko savetovanja o pokretanju opšteruskog revolucionarnog lista, u Pskovu (Pskovsko savetovanje socijal-demokrata ) su učestvovali ne samo Lenjinovi saborci( I.I.Radčenko, Lepešinski, A.M.Stopani i dr.), nego i ljudi koji su samo privremeno pristupili marksističkom pokretu, kao što su  bili, Martov i Potresov (budući istaknuti menjševici) “legalni marksisti” – Struve i Tugan-Baranovski (budući monarhisti i belogardejci).

Posle Pskovskog savetovanja socijal-demokrata i „legalnih marksista”, na kome je,posle duže diskusuje, podržan Lenjinov plan za pokretanje listova „Iskra” i „Zora”, Lenjin je obišao mnoge partijske grupe u centralnim, severozapadnim i severnim krajevima Rusije i u Ukrajini, u kojima je formirao mrežu agenata, koji će organizovati prijem i distribuciju lista, i obezbedio celi niz novih saradnika i korespodenata. Pred odlazak u emigraciju Vladimir Iljič se dogovorio sa Babuškinim, radnikom, sa kojim je ranije radio u istom kružoku, o tome da će Babuškin povezivati radnike s „Iskrom” i da će list redovno dostavljati radnicima.Babuškin je ubrzo postigao vidne rezultate”.

“Pred sam odlazak u inostrastvo Vladimir Iljič umalo nije upao u klopku.Doputovao je iz Pskova u Petrograd u isto vreme kad i Martov.Ušli sui m u trag i uhapsili ih.Iljič je u prsluku imao dve hiljade rubalja koje je dobio od “tetke” (A.M.Kalmikove) i pribeležene veze sa inostranstvom ,ispisane hemijskom tečnošću na komadu poštanske hartije,na kojoj je proforme bilo napisano mastilom nešto nevažno –neku račun.Da su se setili  da samo zagreju papir,Vladimir Iljič ne bi uspeo da u inostranstvu osnuje list. Zbog svojevoljnog boravka u Petrograda držali su ga u zatvoru desetak dana.

Posle toga, došao je kod mene u Ufu da se oprosti. Pričao mi je o tome šta je sve uspeo da uradi,o ljudima s kojima se sretao. Razume se, povodom dolaska Iljič održan je niz sastanaka“ (N.Krupska, ”Uspomene”,46).

Posle nedelju dana Lenjin je u julu 1900.g.iz Ufe otputovao u inostranstvo.

„ISKRA“

„Kolektivni propagandist, kolektivni agitator i kolektivni organizator”

List „Iskra” je bio prvi opšteruski politički ilegalni list, koga je osnovao V.I.Lenjin radi organizacije revolucionarne marksističke partije Rusije. List je osnovan 1900. godine. Sam „Lenjin je smatrao da će takav list poslužiti ne samo kao sredstvo za idejno zbijanje partije nego i kao sredstvo za organizaciono ujedinjavanje mesnih organizacija u partiju”(Ist.SKP(b)).

„Kapitalizam u Rusiji u to vreme je već bio prerastao u svoju poslednju fazu –imperijalizam, u zemlji je sazrevala buržoasko-demokratska revolucija čiji je cilj bio svrgavanje samodržavlja.Hegemon te revolucije u novim istorijskim uslovima mogla je biti samo radnička klasa.Ali taj svoj istorijski zadatak radničkka klasa je mogla  da ostvari samo ako je postojala radnička borbena, marksistička partija. Plan za stvaranje jedinstvene  centralizovane marksistike partije  uz pomoć opšteruskog  političkog lista Lenjin je zamislio još dok je bio u progonstvu u mestu Šušensko (1897.-1900.g.). 

                                                                                                    

To su bile godine idejnog razilaženja, kolebanja, diletantstva, organizacijske razdrobljenosti, jačanja oportunističkih elemenata (“ekonomisti” i dr.) u socijal-demokratskoj organizaciji i stihijnosti u radničkom pokretu. Lenjin je smatrao da se idejna razilaženja i organizaciona razdrobljenost u ruskoj socijal-demokratiji i ujedinjavanje mesnih s.d. komiteta na principima revolucionarnog marksizma može ostvariti samo preko opštepatijskog štampanog organa” (Sovjetska istorijska enciklopedija, tom 6).

Pošto zbog velikog policijskog i žandarmskog praćenja, progona, zatvaranja i slanja na robiju i u progonstvo najsvesnijih radnika, izdavanje takvog opšteruskog borbenog radničkog  lista u Rusiji nije bilo moguće, Lenjin je 16. jula 1900.g. otputovao u inostranstvo, u Švajcarsku,gde se sastao sa Plehanovom i članovima grupe „Oslobođenje rada”, radi dogovora o svim organizacionim pitanjima izdavanja i transporta lista u Rusiju.Tokom razgovora o neposrednom  rukovođenju listom „Iskra”, došlo je do trvenja, neslaganja. Pregovori nisu bili laki „zbog nepartijskog ponašanja Plehanova” – „Iskra” se zamalo nije ugasila“, pisao je Lenjin, kasnije,u pismu Nadeždi Konstantinovnoj Krupskoj.

Lenjin se zbog tih neslaganja ponovo ilegalno vratio u Peterburg.Policija ga je pratila i uhapsila na ulici, ali prilikom pretresa nije kod njega pronašla važan dokument-spisak sa konspirativnim imenima pojedinih agenata „Iskre”. Posle deset dana pritvora Lenjin je oslobođen. Posle toga Lenjin se vratio u inostranstvo.

Po povratku u emigraciju Lenjin je živeo povučeno u maloj kući u Minhenu.U cilju konspiracije živeo bez pasoša u sobici, sve dok mu nije urađen falsifikovani pasoš.

Lenjin i članovi grupe „Oslobođenjerada“ sporazumeli su se da sedište „Iskre” i tajna štamparija budu u Minhenu, a da glavni urednik i saradnik ovog opšteruskog političkog organa ruskih markstaa,kasnje, i naučno-teoretskog organa partije „Zora”, bude V.I. Lenjin. Za sekretara „Iskre” je bila određena I.G.Smidovič-Leman, ali je od aprila1901.taj posao preuzela Nadežda Krupska. Pored glavnog urednika, Lenjina, članovi redakcije su bili: G.Plehanov, L.Martov, A.Potresov, P.Akseljrod i Vera Zasulič. Veliku pomoć u izdavanju lista pružili su članovi nemačke socijal-demokratije: Klara Cetkin, A.Braun, poljski revolucionar J.Marhlevski i engleski socijal-demokrat G.Kvelč. Plehanovljeva grupa „Oslobođenje rada“ je u početku potcenjivala „Iskru”. “Vaša “Iskra“ je “glupa”, govorila je u početku Vera Ivanovna.To je,razume se,bila samo šala ,ali iz nje je izbijalo izvesno potcenjivanje čitavog poduhvata. Vladimir Iljič je mislio da “Iskra”treba da bude odvojena od emigrantskog centra, da bude zakonspirisana, što je bilo veoma važno za održavanje veze sa Rusijom, za prepisku, za dolaske u inostranstvo.Plehanova je u početku mnogo više interesovala „Zarja” (“Zora”). On je bio samo teoretičar. A Lenjin je bio ne samo teoretičar, agitator, nego i organizator” (N.Krupska:” Uspomene o Lenjinu”,50).

Čim je pronađena odgovarajuća prostorija za štampariju i ruska štamparska slova, počelo je štampanje lista. Prvi broj „Iskre” je trebalo da izađe 11.(24.) decembra 1900. u štampariji u Minhenu, ali je izašao početkom januara 1901.u Lajpcigu,s podnaslovom u kome su stajale čuvene proročanske reči pesnika-dekabriste Odojevskog,koje je on iz Sibira napisao kao odgovor u stihovima  na „Poslanije(poruku) u Sibir” velikog ruskog pesnika Puškina: „Iz iskre će se razbuktati plamen”.(Dekabristi su bili revolucionarni oficiri-članovi tajnih društava,koji su u decembru 1825. g. podigli neuspeli ustanak radi svrgavanja cara Nikolaja Prvog Romanova, koji se posle gušenja ustanka surovo obračunao sa dekabristima:petorica vođa, ideologa dekabrista-P.Pestelj, K.Riljejev, S.Muravjov-Apostol, P.Kahovski i M.Bestužev-Rjumin, su odmah obešena,više od stotinu su proterani u Sibir,gde su,okovani u lancima, radili u rudnicima, ili su zajedno sa porodicama, preseljeni u udaljene krajeve Sibira).

Naredni brojevi lista su štamapani u Minhenu. Kada je redakcija dobila obaveštenje da su inostrani carski policijski agenti otkrili sedište lista u Minhenu, redakcija je u aprilu 1902.preseljena u London, a od proleća 1903. g. je radila u Ženevi. Lenjin je u ovom periodu između 1900.-05. živeo u Minhenu,Londonu i Ženevi. Vladimir Iljič je između 1900.-03. za „Iskru” napisao oko 50 članaka, a jedan od njih je u decembru 1901.g. prvi put potpisao pseudonimom Lenjin. „Iskra” je u prvo vreme izlazila jednomesečno, zatim dvonedeljno u tiražu između 8.000 i 10.000 primeraka. Pored „Iskre” i „Zarje”redakcija je za dve godine pripremila i izdala oko 50 knjiga, brošura i proklamacija. Zbog velikog interesovanja za list formirane su i dve ilegalne štamparije u zemlji, čiji su osnivači bili rukovodiooci lenjinsko-iskrovske organizacije u Zakavkazju–J.Džugašvili (Staljin), Lado Kechoveli i A.Culukidze. Oni su 1901. g. u Bakuu organizovali tajnu štampariu („Nina”) u kojoj su preštampavali pojedini brojeve „Iskre” i „Brdzole” (“Borbe”). Druga tajna štamparija je radila u Kišenjevu. Tiraž preštampavanog lista „Iskra”kretao se između 10-12.000 primeraka.

Redakcija je uspostavila vezu sa oko 100 gradova i naseljenih mesta. U više gradova su osnovane mreže poverenika,potporne grupe i punktovi  koji su sakupljali novac za list,slali su korespodenciju,obezbeđivali su adrese,javke, uspostavljali su veze sa naprednim radnicima i socijal-demokratskim grupama,kojima su dostavljali list i brošure. Radi lakšeg prenošenja list je štampan na vrlo tankom, ali izdržljivom papiru. Gotove  brojeve lenjinske „Iskre” su iz inostranstva  ilegalno prenosili, i preko svoje mreže u Rusiji je dalje rasturali, istaknuti profesionalni revolucionari-agenti„Iskre”: IvanV.Babuškin, Nikolaj E.Bauman,Sergej E.Gusev,Cecilija Zemljačka, Bobrovska, Rozalija S.Zemljačka, Mihail.I.Kalinjin, V.K.Kurnatovski, VladimirZ.Kechoveli, Maksim I.Litvinov, A.G.Culukidze, Jelena D.Stasova i drugi saradnici. List su prenosili raznim ilegalnim kanalima-preko skandinavskih zemalja i Arhangelska, preko Istočne Pruske (Keninsberg-Kovno) i Galicije (Ljvov-Kijev), preko Rumunije i Bugarske, preko Aleksandrije u Herson, iz Marselja u Batum, iz Beča preko Tavriza u Baku. List je prenošen u koferima sa duplim dnom,u povezima knjiga, u nepromočivim vrećicama i  buradima koje su mornari izbacivali u more u ruskim lukama i dr. Aktivist „Iskre” su preuzimali pošiljku i primerke lista dostavljali,iz ruku u ruke u dogovorena mesta, u revolucionarne kružoke i među radnicima. Posao transporta i rasturanja „Iskre” je bio krajnje opasan-u slučaju provale aktivisti su hapšeni, zatvarani u tamnice, slati u progonstvo.  Radi podrške redakciji „Iskre”u Rusiji su formirana tri posebne grupe saradnika: južna (u Poltavi), Severna (u Pskovu), istočna (u Samari)” (Sov.istor .enc.,tom 6).

Redakcija „Iskre” je vodila stalnu prepisku sa mesnim partijskim organizacijama.U vreme održavanja Drugog kongresa RSDRP oko „Iskre” se okupio veliki odred radnika–dopisnika. “Jedan od najagilnijih “Iskrinih” dopisnika bio je petrogradski radnik Babuškin,s kojim se Vladimir Iljič pred  odlazak sastao i dogovorio o slanju dopisa .On nam je slao bezbroj dopisa iz Orehova-Zujeva,Vladimira,Gusja-Hrustaljnog, Ivanovo-Voznesenska, Kohme i Kinešme.On je stalno obilazio ta mesta i učvršćivao te veze s njima.Pisali su nam iz Petrograda,Moskve,s Urala,s Juga.”(N.K.Krupska , ”Uspomene”,55)  „Iskra” je reagovala na sve važnije revolucionarne događaje u zemlji. U 44 brojeva “Iskre”, objavljeno je oko 500 radničkih dopisa iz Moskve, Peterburga, Centralnih i južnih industrijskih centara. Stalni odeljci u listu su bili: „Iz partije”, „Iz našeg društvenog života”, „Hronika radničkog pokreta i pisma iz fabrika i zavoda”, „Iz sela”, „Inostrani pregled”, „Poštansko sanduče”. „U listu su objavljivani članci o programu partije, razmatrana su pitanja o tome, kako najbolje organizovati partiju, kako voditi propagandu komunizma, kako privući mase u borbu, kako među njima voditi agitaciju. Navođeni su primeri iz prošlih ustanaka radničke klase, i na tim primerima se učilo kako treba voditi borbu. Razmatrane su razne forme borbe: demonstracije, štrajkovi, bojkoti, ustanci. Iz raznih gradova su štampali saopštenja o nemirima u fabrikama, zavodima i na spahijskim imanjima. U redakciju su često dolazili drugovi iz raznih gradova, da se posavetuju sa Lenjinom, kako da postupe u ovom ili onom slučaju, kako da vode borbu sa oprtunistima” (Jaroslavski: ”Biografija V.I.Lenjina”).

„Iskrа“ je odigrala odlučujuću ulogu u stvaranju partije,u razradi programa i organizacionih principa partije,vaspitavanju partijskih kadrova,kao i idejnoj i organizacionoj  pripremi revolucionarne proleterske partije,i u razgraničavanju sa „ekonomistima”- oportunistima (“Polit.rečnik”,na ruskom,str.217). „Pre nego što se ujedinimo, i zato da bi se ujedinili, potrebno je da se najpre odlučno i tačno razgraničimo”, pisao je Lenjin (Sabrana dela V.I.Lenjina, tom 4). Lenjin je,pripremajući za Drugi kongres RSDRP projekat o agrarnom program, u „Iskri”objavljivao članke i brošure o savezu seoske sirotinje sa radnicima (npr. brošura „O seoskoj sirotinji“ u kojoj je  prosto i razumljivo objašnjavao za šta se zalaže radnička partija i zašto je seoskoj sirotinji  nužan savez sa radnicima”. „Mi, -piše Lenjin u toj brošuri,-želimo da ostvarimo novo, bolje uređenje društva; u tom novom, boljem društvu ne sme biti ni bogatih, ni siromašnih,svi moraju učestvovati u radu.Plodovima opšteg rada treba da se koriste svi trudbenici, a ne šaka bogataša.Mašine i druga usavršavanja treba da olakšaju rad svih,a ne da obogaćuju  nekolicinu na račun miliona i desetina miliona ljudi. To novo, bolje društvo zove se socijalističko društvo, a učenje o njemu zove se socijalizam” (Lenjin je kasnije isticao da je” sav cvet svesnog proleterijata stao na stranu „Iskre”(Sabrana dela V.I.Lenjina, tom 26).

„Celokupna ogromna teoretska i praktična delatnost „Iskre” imala je glavni cilj-borbu za stvaranjerevolucionarne partiju proleterijata. U nizu Lenjinovih članaka („Nasušni zadaci našeg pokreta”, „Od čega početi” i dr.) i u knjizi „Šta da se radi?”(mart1902.) dobila je obrazloženje ideja proleterske partije novog tipa. Redakcija „Iskre” je posle oštre polemike i nesuglasica između Lenjina i Plehanova, izradila marksistički program i statut partije.

„Iskra” je postala idejni i organizacioni centar ruskih revolucionara, politički rukovodeći centar ruskog radničkog pokreta. Oko lista se formirala mreža agenata, koji su „Iskru”rasturali po Rusiji, slali korespodenciju u redakciju, organizovali iskrovske grupe”. Oko „Iskre”se oformio i široki aktiv čvstih revolucionara, koje su počeli da nazivaju „AGENTI ISKRE”. Najpoznatiji agenti „Iskre” bili su: I.V.Babuškin, N.E.Bauman, C.S.Bobrovska, O.A.Varencova, I.F.Dubrovski, R.S.Zemljačka, M.I.Kalinjin, V.Z.Kechoveli, P.A.Krasikov, L.B.Krasin, L.M.Knipovič, G.M.Kržižanovski, F.V.Lengnik, P.N.Lepešinski, M.M.Litvinov, V.P.Nogin, O.A.Pjatnicki, L.N.Radčenko, M.A.Siljvin, E.D.Stasova, I.G. i N.G.Smidovičevi, D.I.Uljanov, M.I.Uljanova, A.D.Cjurupa i dr. Ovi agenti su kasnije  bili jezgro boljševičke partije.

U januaru 1902.g.u Samari je formiran Biro Ruske organizacije. „Iskra“je postavila zadatak privlačenja i ujedinjavanja s.-d. komiteta, kojih je tada bilo oko 50.Postepeno mnogi s.-d.komiteti(Peterburgški,Moskovski, „Severni radnički savez”,Kavkaski savez RSDRP, i dr.) priznali su „Iskru” kao svoj rukovodeći organ,odobrili su njenu taktiku,program i njen organizacioni plan. Od proleća 1902.g. „Iskra” je praktično preuzela pripremu za Drugi kongres RSDRP.U avgustu 1902. formiran je Organizacioni komitet,koji je pod rukovodstvom lista završio veliki posao za saziv kongresa. Drugi kongres RSDRP, održan u leto 1903.g, u posebnom rešenju istakao je izuzetnu ulogu lista „Iskra” u borbi za stvaranje revolucionarne partije i proglasio je centralnim organom RSDRP. Kongres je izabrao novu redakciju „Iskre”, trojku u sastavu: Lenjin, Plehanov i Martov. Martov je insistirao da u sastavu redakcije bude šest prethodnih članova i odbio je da uđe u sastav nove redakcije, nasuprot rešenju kongresa. „Lenjin je neumorno branio revolucionarnu liniju protiv ostalih članova redakcije (Plehanova, Potresova, Akseljroda, V.Zasuličeve), koji su ubrzo postali menjševici”.

Brojevi 46-51. „Iskre” izašli su u redakciji Lenjina i Plehanova. Sledećih dana Plehanov se založio za mir sa oportunistima-menjševicima i 18.(31.) oktobra je zahtevao da se u redakciju kooptiraju svi bivši članovi, koje kongres nije potvrdio. Lenjin se sa tim nije mogao složiti i 19.oktobra (1.nov.) 1903. je izjavio da izlazi iz redakcije „Iskre”,da bi učvrstio svoju poziciju u CK ,i sa te pozicije nastavio da se bori sa oportunistima. Lenjin je odmah bio kooptiran u sastav CK i odatle je nastavio aktivnu borbu protiv menjševika.

Broj 52 „Iskre”izašao je u redakciji samo jednog urednika-Plehanova. On je 13. (26.nov.) narušio odluku Kongresa, i samovoljno je kooptirao u sastav redakcije „Iskre” sve bivše urednike-menjševike. Od broja 52 stara lenjinska „Iskra” je prestala da postoji kao borbeni organ revolucionarnog marksizma. Postala je list oportunista –menjševika.

Menjševici su izdavali „Iskru” do oktobra 1905. g., no posle izlaska Lenjina iz redakcije list je počeo da gubi popularnost u redovima radničke klase i ubrzo se ugasio.

Boljševici na čelu sa Lenjinom, pokrenuli su u decembru 1905.g. list “Vperjod” (“Napred”), koji je obnovio revolucionarne tradicije stare lenjinske “Iskre” (Sov.istorijska encijlopedija, tom 6).

„Izuzetno važno ostvarenje (u borbi za formiranje partije novog tipa) predstavlja knjiga “Šta da se radi. Goruća pitanja našeg pokreta?”, koju je Lenjin napisao u martu 1902.g, godinu dana pre Drugog kongresa. U njoj je svestrano izložen plan za izgradnju proleterske marksističke partije i podvučena je njena uloga kao rukovodeće snage radničke klase” (“Život i delo V.I.Lenjina”). Knjiga je prvenstveno napisana protiv “ekonomista” koji pod vidom „slobode kritike”Marksa, zahtevaju „reviziju“ Marksove nauke, traže odricanje od  revolucije,od socijalizma, od diktature proleterijata. Sa njima je Lenjin došao u sukob još dok je bio u progonstvu u selu Šušensko. „U knjizi je Lenjin istakao glavne probleme partijske izgradnje, njene ideologije i politike”. „Što se tiče strukture  i sastava same partije, Lenjin je smatrao da se partija mora satojati iz dva dela: a)od uskog kruga  redovnih kadrovskih rukovodećih radnika, u koju treba da ulaze uglavnom profesionalni revolucionari, to jest radnici koji su  slobodni od svih drugih poslova osim partijskog  rada, koji raspolažu potrebnim minimumom teorijskog znanja, političkog iskustva, organizacione veštine i umešnosti u borbi protiv carske policije,veštinom da se kriju od policije,i b) od široke mreže perifernih partijskih organizacija,od mnogobrojne mase članova partije,okruženih simpatijom  i potporom hiljade trudbenika.” (Istorija SKP(b) Kratki kurs).

„Što se tiče karaktera partije koja se stvara i njene uloge u odnosu prema radničkoj klasi, kao i ciljeva i zadataka partije, Lenjin je smatrao da partija mora biti vodeći odred radničke klase, da ona mora biti rukovodeća sila radničkog pokreta, koja ujedinjuje i usmerava klasnu borbu proleterijata.Krajnji cilj partije je obaranje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma.Neposredni cilj je obaranje carizma i uspostavljanje demokratskog poretka” (Ist. SKP(b) Kratki kurs).

„Govoreći o potrebi unošenja socijalističke svesti u radničku klasu, Lenjin kaže: „Bez revolucionarne teorije ne može biti ni revolucionarnog pokreta. Ulogu prvoborca može odigrati samo partija koja se rukovodi naprednom teorijom. I dalje: „Pitanje se postavlja ovako: buržoaska ili socijalistička ideologija .Sredine tu nema. Zato svako sužavanje socijalističke ideologije, svako udaljavanje od nje, znači ujedno jačanje buržoaske ideologije” (Lenjin, Sabrana dela, tom 4).

Važna teoretska pitanja Lenjin je izložio u člancima: “Agrarni program ruske socijaldemokratije“ (1902.), “Nacionalno pitanje u našem programu “(1903.).

DRUGI KONGRES SDRPR 17 (30. JULA) – 10. (23.) AVGUSTA 1903.) BRISEL –LONDON. POJAVA BOLJŠEVIZMA. LENJIN U PRVOJ EMIGRACIJI.

Posle Prvog kongresa partija kao jedinstvena sveruska organizacija radničke klase faktički još nije postojala.Socijal-demokratske organizacije nisu imale jedinstveni Program i Statut, nisu imale rukovođenje iz jednog centra.I dalje je postojala organizaciona razdvojenost. Uskoro posle Prvog kongresa carska policija je uhapsila dva člana CK (od trojice) i mnoge druge socijal -demokrate.

U RSDRP-u se pojavila dosta jaka struja ruskih bernštajnovaca, „ekonimista“, koji su negirali potrebu osnivanja partije kao rukovodeće snage radničkog pokreta.Bio je potreban uporan trogodišnji rad (1900.-1903.) redakcije opšteruskog političkog ilegalnog lista „Iskra”, lista koji je odigrao odlučujuću ulogu u idejnoj pobedi nad „ekonomizmom”,u ujedinjavanju rasejanih širom Rusije ruskih revolucionarnih socijal-demokratskih kružoka  pre sazivanjaDrugog kongresa SDRPR.

Drugi kongres RSDRP-a održan je ilegalno u inostranstvu – u Briselu i Londonu. Delegati Kongresa su započeli sa radom u Briselu 24.jula (6. avgusta) 1903.g. ali su na zahtev policije prekinuli rad, napustili teritoriju Belgije i nastavili zasedanje u Londonu. Na Drugom kongresu  je prisustvovalo 43 delegata, koji su imali 51 odlučujući glas (8 delegata, među kojima je bio i Lenjin, imali su po dva glasa) i 14 delegata sa savetodavnim glasom. Svaka organizacija je imala pravo da pošalje po dva delegata, ali neke od njih su poslale samo po jednog delegata. Oni su predstavljali 26 socijaldemokratskih organizacija: grupu „Oslobođenje rada”, Rusku organizaciju „Iskre”, Inostrani komitet Bunda, CK Bunda, „Inostranu ligu ruske revolucionarne socijal-demokratije”, „Savez ruske socijal-demokratije u inostranstvu”, grupu „Južnih radnika”, Peterburgški komitet, Peterburšku radničku organizaciju, Moskovski komitet, Harkovski komitet,Kijevski komitet,Odeski komitet,Nikolajevski komitet,Krimski savez,Donski komitet,Savez gornjo-zavodskih radnika,Jekaterinoslavski komitet,Saratovski komitet,Tifliski komitet,Bakinski komitet,Batumski komitet,Ufimski komitet,Severni radnički savez,Sibirski savez,Tulski komitet.”(Sovj.ist.emc., tom 3). Većina delegata upisana je u protokole zasedanja pod pseudonimima. Sastav kongresa je bio raznorodan, a na njemu nisu učestvovale samo Lenjinove pristalice, već i njegovi protivnici -oportunisti, nedosledni revolucionari, koji se nisu slagali s Lenjinovim planom za izgradnju partije. Od 51 glasa Lenjinove pristalice („trdi iskrovci”) imali su 20 delegata-24 glasova. Protivnici lenjinskog organizacionog principa izgradnje partije-oportunisti –pristalice Martova (Cederbauma J.O.), „meki iskrovci” imali su 7 delegata-9 glasova; otvoreni protivnici Lenjina bili su  jevrejski nacionalistički Bund -5 glasova i „ekonomisti “-3 glasa”; „centar” ili „močvara” –tj. delegati koji su se kolebali između Lenjina i njegovih protivnika imali su ukupno 10 glasova.” Otvoreno protiv Lenjina istupio je, zajedno s Martovom i drugim oportunistima, Lav BronštajnTrocki.Plehanov je u početku kongresa podržavao Lenjina tj. boljševike, a zatim je prešao na stranu menjševika.

Održano je ukupno 37 zasedanja kongresa, 13 je održano u Brislu i 24 u Londonu.

„Srce Kongresa bio je Lenjin”. On je aktivno učestvovao u rukovođenju kongresom i u celom njegovom radu,po raznim pitanjima je istupao preko sto puta. „Lenjin je planirao da stvori autentičnu revolucionarnu proletersku partiju, različitu od oportunističkih partija Druge internnacionale,koja bi bila sposobna da organizuje i povede radničku klasu Rusije u borbu protiv carskog  apsolutizma i kapitalizma.Da bi preuzela  rukovođenje radničkim pokretom,partija je morala da bude naoružana naprednom revolucionarnom teorijom-marksizmom.Tu teoriju ona unosi u radnički pokret i samim tim mu pridaje socijalistički karakter. „Bez revolucionarne teorije nema revolucionarnog pokreta”-tako je ocenjivao ulogu marksističke teorije V.I.Lenjin. Mnogo vremena Vladimir Iljič Lenjin je poklanjao pripremama Drugog kongresa partije, izradi Statuta partije, stvaranju plana  za organizovanje rada Kongresa” (“Život i delo V.I.Lenjina”).

Kongres je uvodnim govorom otvorio G.V.Plehanov. „Iz grupe „Oslobođenje rada najveći uticaj je imao Plehanov.Vladimir Iljič ga je cenio kao teoretičara ali je nesreća bila u tome, što je Plehanov loše poznavao konkretne ruske uslove; široki masovni radnički pokret ponikao je u ono vreme kad se on već nalazio u inostranstvu.On je imao prilike da vidi pretstavnike raznih partija, pisce, studente, čak i pojedine radnike, ali nije video rusku radničku masu, nije radio  s njom, i nije je osećao” (N.Krupska). Pravi rukovodilac radom kongresa bio je V.I.Lenjin: izabran je u biro kongresa, predsedavao je skoro na svim zasedanjima, istupao je po svim pitanjima, bio je član programske i mandatne komisije.

Glavni zadatak kongresa je bio „stvaranje prave revolucionarne partije na onim principijelnim i organizacionim načelima koje je istakla i razradila „Iskra” (Sabrana dela V.I.Lenjina, tom 6; Ist. SKP(b) . Kratki kurs). Iz 20 pitanja koja su se nalazila na dnevnom redu, najvažnija su bila: organizacija partije – usvajanje Programa partije, utvrđivanje Statuta RSDRP (referat je podneo Lenjin), izbori za Centralni komitet i u redakciju Centralnog organa (CO) partije; rejonske i nacionalne organizacije,nacionalno pitanje, ekonomska borba i sindikati,međunarodni socijalistički kongres u Amsterdamu 1904, propaganda,agitacija,partijska literatura, rad sa seljacima i u vojsci,praznovanje Prvog maja, itd.

U oštroj borbi odvijala se i diskusija o Programu, koji je predložila redakcija „Iskre”. U napadima na osnovne principe marksističkog programa  bili su ujedinjeni bundovci, „ekonomisti” i drugi antilenjinci.Njih je u suštini podržavao i Trocki. Svi su oni bili protiv toga da se u program uključi marksistička postavka o diktaturi proleterijata, pozivajući se na činjenicu da niz socijal-demokratskih partija u inostranstvu u svom programu nema tačku o diktaturi proleterjata. Međutim, većina delegata Drugog kongresa je pošla za Lenjinom i prihvatila Lenjinov predlog -da se kao osnovni zadatak partije usvoji borba za diktaturu proleterijata.Kongres je potvrdio revolucionarni program koji je izradila, još uvek jedinstvena redakcija „Iskre”. U to vreme to je bio jedinstveni  program jedne socijalističke  partije  u kome je borba za diktaturu proleterijata istaknuta kao glavni  zadatak proleterske partije. Rukovodeći se ovim programom, partija se uspešno borila za pobedu socijalističke revolucije u Rusiji. (“Život i delo V.I.Lenjina”)

Dalji rad Drugog kongresa je proticao u snažnoj idejnoj borbi doslednih revolucionara s oportunstima zbog programskih, taktičkih i organizacionih pitanja. Oportunistički deo kongresa protivio se uključivanju u partijski program seljačkog pitanja. U osnovi ovog stava je bila sumnja u revolucionarnost seljaštva i mogućnost saveza radnika i seljaka u budućoj revoluciji. Bundovci i poljski socijal demokrati istupali su i protiv punkta o pravu nacija na samoopredeljenje. Poljski socijal-demokrati su smatrali da će unošenje u program tačke o pravu nacije na samoopredeljenje„ići na ruku poljskim nacionalistima”. Bundovci su „stajali na antimarksističkim pozicijama kulturno-nacionalne autonomije“, što je značilo da radnici raznih nacionalnosti treba da imaju svoje odvojene, samostalne organizacije.  Posle oštre diskusije većina delegata glasala je da se u program partije uključi pravo nacije na samoopredeljenje, borba protiv nacionalnog ugnjetavanja i vaspitanje trudbenika u duhu proleterskog internacionalizma.

Na Drugom kongresu je usvojen novi partijski program, koji se sastojao iz dva dela: Program maksimum i Program minimum. U Programu-maksimum formulisan je glavni zadatak partije: izvođenje socijalističke revolucije koja će svrgnuti vlast kapitalista i ustanoviti diktaturu proleterijata, radi organizacije društva na socijalističkim načelima. U Programu minimum određeni su najbliži zadaci partije na etapi buržoasko-demokratske revolucije: svrgavanje carskog samodržavlja, ustanovljenje demokratske republike, ostvarivanje ravnopravnosti svih građana,puna ravnopravnost svih nacija i priznavanje njihovog prava na samopredeljenje, uvođenje osmočasovnog radnog dana za radnike,ukidanje  u selima svih ostataka kmetstva(zavisnosti seljaka), vraćanje seljacima „odrezaka“ (zemlje koju su od njih oteli spahije). Kasnije, na Trećem kongresu RSDRP-a 1905.g. zahtev za vraćanjem „odrezaka” je zamenjen zahtevom za konfiskacijom celokupne spahijske zemlje.

Program usvojen na Drugom kongresu, promenjen je tek posle pobede proleterske revolucije, 1919.g. na Osmom kongresu Ruske komunističke partije (boljševika) -RKP(b).

Na Kongresu je donet Statut,koji je odredio oblike organizovane partije, kao i prava i obaveze članova.U vezi usvajanja novog Statuta partije vođene su oštre diskusije, posebno o članstvu u partji.Udiskusijama o  paragrafu br.1 Statuta,Lenjin i njegovi sledbenici – „tvrdi iskrovci” borili su se za stvaranje monolitne i borbene,čvrsto organizovane disciplinovane  i revolucionarne partije. Lenjin je smatrao, da „član partije može biti samo onaj ko priznaje program partije, i podržava partiju kako materijalnim sredstvima, tako i ličnim učešćem u jednoj od partijskih organizacija. „Martov i njegovi sledbenici – „kolebljivi iskrovci“ su smatrali,da su za članstvo u partiji dovoljna prva dva uslova –priznavanje Statuta i materijalna podrška partiji.Martov je smatrao  da nije obavezno da član bude aktivan u nekoj od partijskih organizacija,niti je dužan da se potčinjava partijskoj disciplini,tj.oni su bili za oportunističku, raznorodnu, rasplinutu,neformalnu sitnoburžoasku partiju,bez čvrste discipline.  To je značilo široko otvaranje vrata partije za ulazak neproleterskim i kolebljivim elementima. „Boljševici su se borili za borbenu revolucionarnu proletersku partiju; martovci –za sitnoburžoasku oportunističku partiju.”(“Istorija SSSR-a”, grupa autora, 1946.)

Savez „kolebljivih, mekih iskrovaca” sa „centrom” i sa otvorenim oportunistima (“ekonomistima” i bundovcima), doveo je do toga da je Kongres većinom od 28 glasova protiv 22 glasa, i jednog uzdržanog, usvojio Martovljevu fomulaciju paragrafa br. 1. Statuta.  Tek na Trećem kongresu RSDRP 1905.g. prihvaćena je Lenjinova formulacija prvog paragrafa Statuta.

Prilikom izbora za rukovodeće organe – Centralni komitet i u redakciju centralnog partijskog organa – „Iskru”, Lenjin i „tvrdi iskrovci“su, takođe, u jednom momentu ostali u manjini.

Neočekivani obrt se desio posle odbijanja Kongresa da prihvati bundovski organizacioni nacionalizam. Pošto je Kongres odbio da primi Bund u sastav RSDRP-а, na načelima federalizma tj.kao jedinog predstavnika svih jevrejskih radnika u Rusiji delegati Bunda su napustili Kongres. Posle odbijanja Kongresa da prizna „Savez ruskih socijal demokrata u inostranstvu”,sastavljen od „ekonomista”, kao jedine predstavnike partije u inostranstvu, i priznavanje tog prava iskrovskoj„Inostranoj ligi ruskih revolucionarnih socijaldemokrata “,Kongres su,u znak protesta napustila i dva „ekonomista”.Odlazak oportunista izmenio je odnos snaga u Kongresu u korist lenjinaca.U Centralni komitet su izabrani čvrsti iskrovci. Kongres je većinom glasova odbacio predlog Martova da se u redakciju CO izaberu šest starih urednika „Iskre”. U redakciju CO je izabrana trojka,koju je predložio Lenjin. Pošto su  Lenjinove pristalice dobile  većinu  glasova  prilikom biranja  članova Centralnog komiteta  i redakcije „Iskre oni su od tog kongresa   nazivani boljševicima (boljšinstvo=većina),a oportunisti, Lenjinovi protivnici, koji su ostali u manjini-menševicima(menjšistvo= manjina). Kasnije je Vladimir Iljič pisao: „Kao poseban pravac političke misli i kao politička partija, boljševizam postoji od 1903.godine (“Lenjin, Život idelo”).

Glavni rezultat Kongresa bilo je stvaranje revolucionarne marksističke partije na idejno-političkim i organizacionim principima koje je razradio Lenjin.Boljševici sa Lenjinom na čelu,učvrstili su svoju pobedu nad „ekonomistima” i  poveli su odlučnu borbu protiv oportunizma menjševika u organizacionim pitanjima,za zbijanje partije u skladu sa odlukama Kongresa.U toj borbi RSDRP je postaо samostalna marksistička partija novog tipa (“Lenjin, Život idelo”).

Posle kongresa Lenjin je napisao malu brošuru „Priča o Drugom kongresu RSDRP”, koja je do objavljivanja zapisnika sa kongresa (u januaru 1904.) bila jedini dokument koji je razobličavao antipartijsku delatnost menjševika i  tačno  razjašnjavao rezultate rada Drugog kongresa i uzroke raskola u RSDRP.

U emigraciji je Lenjin često držao referate, kako na kongresima ruskih socijal-demokrata, tako i na skupovima inostranih drugova. Godine 1902. Lenjin je u Parizu podneo referat o agrarnom pitanju, 1903. u Londonu o Pariskoj komuni. Referate o raznim temama je održao u Parizu (1904.) i u Ženevi 1905. g. Pored toga održavao je stalnu prepisku sa partijskim drugovima u inostranstvu i u Rusiji.

U radu „Korak napred, dva koraka nazad.(Kriza naše partije)“(maj 1904.) Lenjin je „formulisao idejne i organizacione principe partije novog tipa”.

 Iz emigracije je Lenjin neposredno rukovodio partijskim komitetima, upućivao im je pisma i davao detaljna uputstva kako da rade u različitim uslovima, u uslovima revolucionarnog poleta i oseke.

On je veoma aktivno učestvovao u pripremama i održavanju i sledećih kongresa. Vladimir Iljić je podneo glavne referate na Trećem (1905.g.), Četvrtom (1906.g.) i Petom (1907.g.) kongresu partije. U svojim, brošurama i člancima on je informisao široke radničke mase o borbi koja je na kongresima vođena između boljševika menjševika (“Život i delo V.I.Lenjina”).