ЛИБЕРАЛНО-НАЦИОНАЛИСТИЧКИ ПРОТЕСТИ ИМАЈУ АНТИНАРОДНИ КАРАКТЕР

НКПЈ не подржава либерално-националистичке протесте који се одржавају у Србији, јер сматра да су они антинародни и имају за циљ да доведу радничку класу и грађане Србије у још гори положај. Сада је јасно да лидери протеста замерају власти што по њиховом укусу она није довољно везана за ЕУ и западни империјализам, те што у Србији није присутан још већи капитализам и експлоатација народа и продаја природних ресурса. 

НКПЈ наглашава да, иако су учесници протеста фокусирани на анти-Вучић платформу и избегавају давање одговора у којем смеру би требало да се креће земља кад дођу на власт, њихове активности јасно указују на то да би њиховим доласком биле уведене санкције Русији, прекинути пројекти са Народном Републиком Кином и сарадња са социјалистичком Кубом, као и прогресивним властима широм света које се одупиру западном империјализму.

Након нишког (либералног) едикта, протести у Србији су добили јасну идеолошку либералну линију, која жели да Србија постане још сервилнија према ЕУ и западном империјализму. Захтеви су се променили, а главни је постао расписивање ванредних избора. Пре тога, опозиција и „студенти“ месецима су понављали неолибералне мантре, инсистирајући на формирању експертске владе, борби против корупције и раду институција, док су били против избора. Организатори протеста су прво тврдили да то нису политички протести (шта год то значило), и да ко год учествује на Вучићевим изборима постаје режимски колаборациониста, јер услови за фер изборе не постоје. Ипак, убрзо су заборавили ову мантру, која се данас више не помиње, и фокусирали се само на изборе.

Затим су тзв. студенти одлазили у Стразбур и Брисел, тражећи да ЕУ изврши притисак на Србију, чиме су показали да се залажу да Србија постане чланица „тамнице народа“ ЕУ, где богатији постају још богатији, а сиромашни још сиромашнији. Лицемерно је што тзв. „студенти“ траже да ЕУ и председник Француске Емануел Макрон осуде полицијско насиље у Србији, јер су управо ЕУ и земље попут Француске познате по насиљу према сопственим радницима и народу током штрајкова и антиимперијалистичких протеста. Захтевали су да Србија изгуби и последњи траг суверенитета, тражећи да судови и институције ван Србије испитују проблеме у Србији. Демостранти тврде да неће допустити да Србија постане Белорусија или Северна Кореја, чиме је јасно стављен политички и антикомунистички печат на ове протесте.

Пред скуп 28. јуна, власти су добиле ултиматум да до 21х тог дана расформирају „Ћациленд“ (циркус у којем се налазе тзв. „студенти који желе да уче“) и распишу изборе. Том протесту су претходили локални избори у Косјерићу и Зајечару, где је опозиција, заједно са прозападним снагама и тзв. студентима, позвала на јединство. На протесту 28. јуна, постмодернистички циркус је био заокружен националистичким фолклором, који је додатак либералној идеологији протеста и анархистичком методу пленума (и зборова). Протест је одржан на Видовдан, празник са митолошким значајем за српски народ. На тај начин су организатори желели да маскирају либералну и про-ЕУ агенду протеста. Говорници су се позивали на шовинисту Николаја Велимировића, док је ултранационалиста професор Мило Ломпар инаугурисан као један од носилаца „студентске“ листе. У том духу, на протестима је почело да доминира певање химне „Боже правде“, уз српске и националистичке заставе.

Након што је председник Вучић одбио да испуни захтеве демонстраната, дошло је до ескалације насиља на улицама. Неки од учесника протеста су ухапшени, а протести су прерасли у блокаде широм Србије (или „контејнерске револуције“), што је земљу довело у стање налик ванредном. Блокаде су парализовале јавни превоз и отежале кретање грађана, посебно радницима који су онемогућени да стигну на свој посао.

Такође, пример блокада у Земуну нам говори да оне који управљају овим протестима баш брига за грађане. Они директно тим блокадама спречавају грађане Земуна да оду у дом здравља, а захваљујући тој блокади, велики део грађана Земуна не може да стигне до земунске болнице. Евидентно је да на овим блокадама учествује мали број грађана, оних који потичу из непроизводних сектора, или су студенти, средњошколци или пензионери. Добар део њих је повлашћен, или се неко други брине о њима. Организатори су позивали раднике на генерални штрајк и синдикате, који то нису прихватили. То је логично, јер апстрактни либерални захтеви немају никаквих додирних тачака са радничком класом, те је логично да радничка класа не подржава тзв. студентске протесте, чији је крајњи циљ још тежи положај за радничку класу.

Након првих протеста који су се догодили после трагедије у Новом Саду, протести су добили нови облик. Прозападне снаге су схватиле да их народ не подржава, па су организовали тзв. „студентске“ протесте и блокаде факултета. Иако су професори са прозападним ставовима, укључујући ректорат Универзитета у Београду, координисали ове протесте, представљени су као „спонтани студентски“ протести. Међутим, неки од тих професора који су раније били против блокада, када су студенти били против комерцијализације образовања, сада их подржавају.

У почетку су организатори протеста створили пленум као симулацију спонтаног студентског бунта, дефинишући три основна захтева, а неки студенти су успели да убаце и четврти захтев – повећање буџета за Универзитет за 20%. Међутим, већ у кратком року Нови Сад је одбио овај захтев, а професори су вршили притисак на пленуме Београдског универзитета да одустану од њега (и то само три дана пре него што је скупштина требало да гласа о овом захтеву). Уместо тога, фокусирали су се на неолибералну мантру о „експертима“ и борби против корупције. Иако је јасно да је корупција инхерентна капиталистичком систему, „света крава“ захтева о борби против корупције била је неупитна.

Захваљујући пропаганди прозападних организација, студентима је створен статус неупитног ауторитета, док су се реални проблеми, попут капиталистичке експлоатације, маргинализовали. Пропаганда организатора протеста створила је примитивну, племенску поделу на „пумпаџије“ и „ћације“, која се заснива на понављању апстрактних фраза, које су потпуно ирационалне, те искључују било какву рационалну расправу. Створен је привид да свако може да дефинише захтеве, иако захтеви које је “неко” написао и мењао су били неупитни. Свака расправа која је доводила у питање основне премисе протеста била је одмах одбачена, а сви који нису подржавали неолибералну мантру протеста били су етикетирани као „ћаци“ или Вучићеви агенти. Иако примитивна, та пропаганда која се заснива на племенској подели је веома ефективна. Она је довела до стварања масовне хистерије и стварања ирационалног идентитета „пумпаџија“, преко којих се манипулише учесницима у протесту.

Ове протесте финансирају домаћи тајкуни попут Филипа Цептера и Родољуба Драшковића, а „жиро рачуни“ за донације су одмах отворени. Донације које су стизале из САД-а приказане су као, на пример, иницијативе једног ИТ стручњака који је уплатио 2 милиона динара, као и многи други слични примери. Такође, након пада надстрешнице, основане су компаније аутопревозника који су бесплатно одлучили да превозе студенте. Све је то сценарио у који мало ко може да поверује као истинит. У том смислу, видимо да логистиком самих протеста управља “(не)видљива” рука тржишта.

Занимљиво је да су ови протести успели да маргинализују либералну опозицију, која је сада под контролом „студента“ и нема могућност самосталног деловања. Ове промене су се одразиле и на локалне изборе, где су „студенти“ одлучивали о томе која ће лица бити кандидована. Након тога, као ново лице тзв. студентских протеста, изабран је Мило Ломпар, рециклирани Коштуничин кадар, који је подржао неолибералне реформе и учествовао у политици разбијања Савезне Републике Југославије.

Ови протести нису изоловани од глобалних дешавања. Западни империјализам, који је одговоран за многе сукобе у Украјини, Палестини, Ирану и другде, жели да Србију, која није чланица ЕУ и НАТО пакта, подведе под своју контролу 100%. Њихов циљ је да Србију подвргну још сервилнијој власти која ће бити под потпуним диктатом Брисела и Вашингтона, јер је Србија данас веома важан економски партнер социјалистичкој Кини, те није увела санкције Русији.

НКПЈ разуме оправдани бес народа и схвата да су многи млади људи бесни због тренутне политичке ситуације у Србији, за коју највећу одговорност сноси напредњачки режим. Иако су наши чланови и омладински савез такође били на мети режимских медија, као комунисти не гледамо на политику кроз призму емоција, већ кроз објективне политичке процесе. Либерално-националистички протести не могу бити у интересу народа. Зато, ми као комунисти морамо рећи истину. Ми се не водимо трендовима, већ принципима. Ми смо жестоки противници режима Александра Вучића, и исто тако знамо да би лошу власт могла заменити још гора и сервилнија власт. То би било погубно по народ Србије.

Радни народ у Србији нема интерес да учествује у овим протестима. НКПЈ позива радни народ и грађане на формирање истинског народног фронта који ће се залагати за процесе према БРИКС-у и против чланства Србије у ЕУ, те сарадњу са социјалистичким земљама попут НР Кине, ДНР Којере, Вијетнама, Лаоса, Кубе, те пријатељских земаља попут Венецуеле, Русије, Никарагве, Белорусије, Анголе, Палестине, земалаја Сахела и других истинских пријатеља који не постављају ултиматуме. Ми ћемо и даље водити принципијелну политику у интересу обичног човека и народних маса.

Секретаријат НКПЈ,

Београд, 

04.07.2025.