ФАШИЗАМ СЕ ВРАТИО У ЕВРОПУ

Извршни секретар НКПЈ, друг Александар Ђенић је учестовао на међународној конференцију у Берлину која је одржана од 20 – 22. јуна од стране “Цеткин форума” под насловом Фашизам се вратио у Европу? Друг Ђенић је имао излагање о правним и идеолошким рехабилитацијама фашистичких колабораната у склопу политике приступања Србије ЕУ.

Друг Ђенић је у свом излагању истакао да рехабилитације фашистичких колаборациониста и уништавање социјалистичког наслеђа у Србији је резултат процеса приступања Србије Европској унији. Ти захтеви идеолошки су поткрепљени резолуцијама ЕУ о тоталитаризму, које такође фундаментално обликују националну историографију. Друг Ђенић је истако да, иако је Европска унија формално заснована на принципима антифашизма, у стварности постоји одређена толеранција према неофашистичким и колаборационистичким покретима, нарочито у бившим социјалистичким земљама које су данас чланице ЕУ или кандидати за чланство. У том политичком и идеолшком контексту Србија је донела Закон о рехабилитацији, јер је то била њена обавеза на Европском путу. Игноришући критичку анализу историје, у источној Европи долази до нормализације и рехабилитације особа које су биле осуђене за најтеже ратне злочине. Тако су неки од најгорих ратних злочинаца и њихових покрета од‌једном постали „борци за демократију и људска права“. Њихови злочини се релативизују, док су они сами проглашени жртвама.

Бројне резолуције које су донете у институцијама ЕУ и имплементиране на нивоу националних правосудних система имају за циљ да осуде „реални социјализаме“ као тоталитарне диктатуре и изједначе га са немачким национал-социјализмом. Поменуте резолуције одређене историјске феномене су истргле из контекста са циљем манипулације. Било каква критика либерализма и ЕУ као идеолошких концепата лако се може окарактерисати као подршка тоталитаризму.

Антикомунистичке резолуције и декларације усвојене широм Европе створиле су неопходну „савест“ континента. Овај идеолошки напад имао је за циљ дискредитацију алтернатива неолибералним процесима, што су националисти искористили да рехабилитују своје политике (у циљу ширег контекста “завади па владај”).

Резолуције у Савету Европе јасно показују шаблон према којем су се размонтирале бивше социјалистичке земље источне Европе, позивајући се на пропагандистичке памфлете Карла Фридриха, Збигњева Бежнског, Хане Арент, Ремона Арона и Клода Лефора о тоталитаризму. Овај шаблон је примењен широм источне Европе. Међутим, управо ту се јавља логичка противречност: резолуције које тврде да се противе монизму, заправо намећу монизам мишљења. У овим одлукама доминира антикомунистички наратив који дехуманизује комунисте и ствара анти-тоталитарни дискурс, док истовремено прећутно рехабилитује антикомунистичке покрете у постсоцијалистичким друштвима, без обзира на њихов фашистички и колаборационистички карактер.

Излагање нашег извршног секретара је имало добар од‌јек, а у закључним разматрањима је истакнуто да је данас фашизам један од алата у рукама империјализма у борби против независних и социјалистичких земаља, док хистерични антикомунизам за циљ има да спречи промену садашњег неправедног капиталистичког система у Европи.