КРАТКА БИОГРАФИЈА ЛЕЊИНА – 4. ДЕО

ПРВИ КОНГРЕС РСДРП

1-3. (13-15.) март 1898, Минск

У пролеће 1898. у Минску је одржан Први конгрес РСДРП. Питање о сазивању конгреса и уједињењу свих социјал –демократских организација разматрани су током 1896-97. После хапшења  и прогонства у Сибир руководиоца “Петроградског Савеза борбе”, припрему и сазив конгреса преузела је на себе кијевска социјал-демократска организација, која је, захваљујући одличној конспирацији ,успела да избегне полицијску провалу.На конгресу је присуствовало свега девет делегата, представника  шест социјал-демократских организација чланова (петербургског, московског, кијевског и јекатеринбургшког “Савеза борбе”), групе “Раднички лист” и јеврејског Бунда. Бунд је био уједињени јеврејски раднићки савез у Литванији ,Пољској и Русији.Окупљао је претежно  полупролетерске  елементе  у западним областима Русије. Унутар партије бундовци су подржавали  опортунисте”(-Живот и дело,14). На конгрес нису позвани петербургшки “млади економисти” и низ других организација које  су процењене као недовољно конспиративне. Из конспиративних разлога записници са дискусија нису вођени, већ су објављене само резолуције о програмским питањима. Највише је расправљано о праву нација на самоопредељење и о захтеву појединих организација (нпр. јекатеринославске и Бунда), за великом аутономијом у односу на одлуке ЦК, што је било у супротности са лењинским организационим принципима изградње партије. На конгресу је, на крају, објављено да се све месне организације и Бунд уједињују у јединсвену Руску  социјал-демократску радничку партију, с тим што се Бунду “признавала аутономна организациј у питањима кој се тичу специјално јеврејског пролетеријата”. На основу организационих решења Конгреса као извршни орган партије је изабран Централни комитет од три лица-представника петербургског “Савеза борбе “, кијевске “Радничке газете” и Бунда. Одлучено је да се покрене официјални орган партије,лист “Раднички лист” и објављен је ,у име Конгреса,“Манифест РСДРП”. У “Манифесту“ је писало: ”Руски пролетеријат збациће јарам самодржавља како би са још већом енергијом наставио борбу са капитализмом”. Лењин је у основи подржао текста “Манифеста” и написао неколико чланака за Раднички лист”. Једнога дана Лењин је сазвао све марксисте прогнане у Минусински округ и свечано им је објавио да је добио писмо из Минска, у коме се саопштава да је основана Руска социјал демократска радничка партија. На Лењинов позив сви присутни марксисти су потписали изјаву о приступању РСДРП.

Иако је Конгрес прогласио оснивање РСДРП ,то је био само први покушај оснивања партије. Конгрес није успео да у јединствену целину повеже  постојеће изоловане  марксистичке кружоке и групе, ”партија се претворила у безоблични ,као и раније раздробљени,конгломерат месних партијних организација (комитета”),(Лењин,Т 30/92. ). Није било руководства из једног центра, није постојао програм и статут, па ни јединствена линија деловања. Борбу за  стварање револуционарне партије наставио је Лењин, после повратка из прогонства, на Другом конгресу партије. Убрзо ,после завршетка  рада  Првог  конгреса полиција је, у ноћи између 11. и 12. марта, у разним градовима Русије –Москви, Јекатеринослављу ,Кијеву и другим градовима ухапсила око 500 људи, међу њима и скоро све чланове Централног комитета.” Важно је да се напомене да је у то време (1898.) у Закавказју међу радницима почео да делује млади социјал-демократа Јосиф Висарионич Џугашвили, будући Генерални секретар Партије.

ЛЕЊИНОВ ПОВРАТАК ИЗ ПРОГОНСТВА И ПОЧЕТАК РАДА НА ОРГАНИЗАЦИЈИ ПАРТИЈЕ

После истека рока сибирског прогонства Лењин, ујутро, 29. јануара (10. фебруара) 1900. г. одлази из села Шушенско.

”Најзад, обувши ваљенке, бунде и остало, кренули смо на пут. Путовали смо даноноћно триста врста крај Јенисеја. Срећом месец је сијао пуним сјајем. Владимир Иљич је на свакој станици брижљиво замотавао маму и мене, прегледао да нешто нисмо заборавили, шалио се са прозеблом Олгом Александровном. Јурили смо пуном паром док се Владимир Иљич –он је путовао без бунде уверавајући нас да му је у њој врућина -завукавши руке у муф који је узео од маме, у мислима преносио у Русију, где ће моћи да ради до миле воље”(Н.К.Крупска,”Успомене о Лењину”,стр.42).

Министар унутрашњих послова није одобрио Лењину стални боравак ни у престоници Петрограду, ни у већим индустријскм и универзитетским центрима, где је било много радника и омладине. Лењин се тада одлучио за град Псков, који није био превише удаљен од главног града, са којим  је био повезан железницом”. Тада железничка пруга није ишла даље од Краснојарска у Сибиру и пред Лењином је стајао тежак пут. На том путу  он се зауставио у Уфи, која била центар губерније. Владимир Иљич је остао у Уфи дан-два, поразговаро са друговима из града, А.Д.Цјурупом, Свидерским, Крохмаљем и старом народовољком Четверговом, која је у Уфи имала књижару. Поверивши маму и мене друговима, кренуо је даље, ближе Петрограду “(Н.К.Крупска,”Успомене…”,стр.43).

Лењин је после повратка из прогонства боравио у Москви где му је живела родбина, а илегално је посетио и Петербург где је обновио везе са социјал-демократима. Н.Крупска се сећа да је Лењин целу годину после повратка из прогонства  провео илегално обилазећи градове по Русији (Уфу, Москву, Петербург, Н.Ногород, Самару, Сизрањ, Подољск, Ригу, Смоленск…), ”у којима је стварао чврсте потпорне пунктове за будући лист. Саветовао се са члановима социјал-демократских група о многим темама, па и могућности агитационог рада међу војницима, чак и међу козацима. Са собом је Лењин носио поверљиве податке исписане невидљивим, хемијским мастилом између редова неког другог безопасног документа, на пример рачуна из продавнице.

Затим се 10. марта (20.фебруара) 1900. г. настанио у Пскову, где су касније живели Потресов и Л.Н.Радченко с децом .

Лењин је још у прогонству у Сибиру саставио план стварања марксистичке партије у условима суровог полицијског прогона социјал-демократа.

Размишљајући о листу, који би излазио у иностранству, и око кога би се окупили сви социјал-демократи, Лењин је „пред очима имао пример Херцена, који је 1867.г.створио слободну руску штампарију, која је у иностранству од 1857. до 1867.г. штампала „Колокол”(“Звоно”), лист,који је имао огроман утицај на руску интелигенцију”. (Н.Крупска: “Успомене о Лењину“). ”Владимир Иљич је последње године у прогонству замислио онај организациони план који је затм разрадио у “Искри”, у брошури “Шта да се ради?” и у “Писму другу”.Требало је почети од стварања једног општеруског листа који би се издавао у иностранству, што чвшће га повезати с радом и организацијама у Русији и што боље организовати његово отпремање” (Н.Крупска,”Успомене”, стр.41).

У Пскову су живели његови другови са којима се договорио о плану за издавање револуционарног радничког листа “Искра”, који једино могао да окупи око себе   многобројне револуционарне групе и кружоке, који су самостално ницали и без јединственог општеруског руководећег центра, програма и статута деловали по целој Русији. На неколико саветовања о покретању општеруског револуционарног листа, у Пскову (Псковско саветовање социјал-демократа ) су учествовали не само Лењинови саборци( И.И.Радченко, Лепешински, А.М.Стопани и др.), него и људи који су само привремено приступили марксистичком покрету, као што су  били, Мартов и Потресов (будући истакнути мењшевици) “легални марксисти” – Струве и Туган-Барановски (будући монархисти и белогардејци).

После Псковског саветовања социјал-демократа и „легалних марксиста”, на коме је,после дуже дискусује, подржан Лењинов план за покретање листова „Искра” и „Зора”, Лењин је обишао многе партијске групе у централним, северозападним и северним крајевима Русије и у Украјини, у којима је формирао мрежу агената, који ће организовати пријем и дистрибуцију листа, и обезбедио цели низ нових сарадника и коресподената. Пред одлазак у емиграцију Владимир Иљич се договорио са Бабушкиним, радником, са којим је раније радио у истом кружоку, о томе да ће Бабушкин повезивати раднике с „Искром” и да ће лист редовно достављати радницима.Бабушкин је убрзо постигао видне резултате”.

“Пред сам одлазак у иностраство Владимир Иљич умало није упао у клопку.Допутовао је из Пскова у Петроград у исто време кад и Мартов.Ушли суи м у траг и ухапсили их.Иљич је у прслуку имао две хиљаде рубаља које је добио од “тетке” (А.М.Калмикове) и прибележене везе са иностранством ,исписане хемијском течношћу на комаду поштанске хартије,на којој је проформе било написано мастилом нешто неважно –неку рачун.Да су се сетили  да само загреју папир,Владимир Иљич не би успео да у иностранству оснује лист. Због својевољног боравка у Петрограда држали су га у затвору десетак дана.

После тога, дошао је код мене у Уфу да се опрости. Причао ми је о томе шта је све успео да уради,о људима с којима се сретао. Разуме се, поводом доласка Иљич одржан је низ састанака“ (Н.Крупска, ”Успомене”,46).

После недељу дана Лењин је у јулу 1900.г.из Уфе отпутовао у иностранство.

„ИСКРА“

„Колективни пропагандист, колективни агитатор и колективни организатор”

Лист „Искра” је био први општеруски политички илегални лист, кога је основао В.И.Лењин ради организације револуционарне марксистичке партије Русије. Лист је основан 1900. године. Сам „Лењин је сматрао да ће такав лист послужити не само као средство за идејно збијање партије него и као средство за организационо уједињавање месних организација у партију”(Ист.СКП(б)).

„Капитализам у Русији у то време је већ био прерастао у своју последњу фазу –империјализам, у земљи је сазревала буржоаско-демократска револуција чији је циљ био свргавање самодржавља.Хегемон те револуције у новим историјским условима могла је бити само радничка класа.Али тај свој историјски задатак радничкка класа је могла  да оствари само ако је постојала радничка борбена, марксистичка партија. План за стварање јединствене  централизоване марксистике партије  уз помоћ општеруског  политичког листа Лењин је замислио још док је био у прогонству у месту Шушенско (1897.-1900.г.). 

                                                                                                                                                                                      

То су биле године идејног разилажења, колебања, дилетантства, организацијске раздробљености, јачања опортунистичких елемената (“економисти” и др.) у социјал-демократској организацији и стихијности у радничком покрету. Лењин је сматрао да се идејна разилажења и организациона раздробљеност у руској социјал-демократији и уједињавање месних с.д. комитета на принципима револуционарног марксизма може остварити само преко општепатијског штампаног органа” (Совјетска историјска енциклопедија, том 6).

Пошто због великог полицијског и жандармског праћења, прогона, затварања и слања на робију и у прогонство најсвеснијих радника, издавање таквог општеруског борбеног радничког  листа у Русији није било могуће, Лењин је 16. јула 1900.г. отпутовао у иностранство, у Швајцарску,где се састао са Плехановом и члановима групе „Ослобођење рада”, ради договора о свим организационим питањима издавања и транспорта листа у Русију.Током разговора о непосредном  руковођењу листом „Искра”, дошло је до трвења, неслагања. Преговори нису били лаки „због непартијског понашања Плеханова” – „Искра” се замало није угасила“, писао је Лењин, касније,у писму Надежди Константиновној Крупској.

Лењин се због тих неслагања поново илегално вратио у Петербург.Полиција га је пратила и ухапсила на улици, али приликом претреса није код њега пронашла важан документ-списак са конспиративним именима појединих агената „Искре”. После десет дана притвора Лењин је ослобођен. После тога Лењин се вратио у иностранство.

По повратку у емиграцију Лењин је живео повучено у малој кући у Минхену.У циљу конспирације живео без пасоша у собици, све док му није урађен фалсификовани пасош.

Лењин и чланови групе „Ослобођењерада“ споразумели су се да седиште „Искре” и тајна штампарија буду у Минхену, а да главни уредник и сарадник овог општеруског политичког органа руских маркстаа,касње, и научно-теоретског органа партије „Зора”, буде В.И. Лењин. За секретара „Искре” је била одређена И.Г.Смидович-Леман, али је од априла1901.тај посао преузела Надежда Крупска. Поред главног уредника, Лењина, чланови редакције су били: Г.Плеханов, Л.Мартов, А.Потресов, П.Аксељрод и Вера Засулич. Велику помоћ у издавању листа пружили су чланови немачке социјал-демократије: Клара Цеткин, А.Браун, пољски револуционар Ј.Мархлевски и енглески социјал-демократ Г.Квелч. Плехановљева група „Ослобођење рада“ је у почетку потцењивала „Искру”. “Ваша “Искра“ је “глупа”, говорила је у почетку Вера Ивановна.То је,разуме се,била само шала ,али из ње је избијало извесно потцењивање читавог подухвата. Владимир Иљич је мислио да “Искра”треба да буде одвојена од емигрантског центра, да буде законспирисана, што је било веома важно за одржавање везе са Русијом, за преписку, за доласке у иностранство.Плеханова је у почетку много више интересовала „Зарја” (“Зора”). Он је био само теоретичар. А Лењин је био не само теоретичар, агитатор, него и организатор” (Н.Крупска:” Успомене о Лењину”,50).

Чим је пронађена одговарајућа просторија за штампарију и руска штампарска слова, почело је штампање листа. Први број „Искре” је требало да изађе 11.(24.) децембра 1900. у штампарији у Минхену, али је изашао почетком јануара 1901.у Лајпцигу,с поднасловом у коме су стајале чувене пророчанске речи песника-декабристе Одојевског,које је он из Сибира написао као одговор у стиховима  на „Посланије(поруку) у Сибир” великог руског песника Пушкина: „Из искре ће се разбуктати пламен”.(Декабристи су били револуционарни официри-чланови тајних друштава,који су у децембру 1825. г. подигли неуспели устанак ради свргавања цара Николаја Првог Романова, који се после гушења устанка сурово обрачунао са декабристима:петорица вођа, идеолога декабриста-П.Пестељ, К.Риљејев, С.Муравјов-Апостол, П.Каховски и М.Бестужев-Рјумин, су одмах обешена,више од стотину су протерани у Сибир,где су,оковани у ланцима, радили у рудницима, или су заједно са породицама, пресељени у удаљене крајеве Сибира).

Наредни бројеви листа су штамапани у Минхену. Када је редакција добила обавештење да су инострани царски полицијски агенти открили седиште листа у Минхену, редакција је у априлу 1902.пресељена у Лондон, а од пролећа 1903. г. је радила у Женеви. Лењин је у овом периоду између 1900.-05. живео у Минхену,Лондону и Женеви. Владимир Иљич је између 1900.-03. за „Искру” написао око 50 чланака, а један од њих је у децембру 1901.г. први пут потписао псеудонимом Лењин. „Искра” је у прво време излазила једномесечно, затим двонедељно у тиражу између 8.000 и 10.000 примерака. Поред „Искре” и „Зарје”редакција је за две године припремила и издала око 50 књига, брошура и прокламација. Због великог интересовања за лист формиране су и две илегалне штампарије у земљи, чији су оснивачи били руководиооци лењинско-искровске организације у Закавказју–Ј.Џугашвили (Стаљин), Ладо Кецховели и А.Цулукиџе. Они су 1901. г. у Бакуу организовали тајну штампариу („Нина”) у којој су прештампавали поједини бројеве „Искре” и „Брџоле” (“Борбе”). Друга тајна штампарија је радила у Кишењеву. Тираж прештампаваног листа „Искра”кретао се између 10-12.000 примерака.

Редакција је успоставила везу са око 100 градова и насељених места. У више градова су основане мреже повереника,потпорне групе и пунктови  који су сакупљали новац за лист,слали су коресподенцију,обезбеђивали су адресе,јавке, успостављали су везе са напредним радницима и социјал-демократским групама,којима су достављали лист и брошуре. Ради лакшег преношења лист је штампан на врло танком, али издржљивом папиру. Готове  бројеве лењинске „Искре” су из иностранства  илегално преносили, и преко своје мреже у Русији је даље растурали, истакнути професионални револуционари-агенти„Искре”: ИванВ.Бабушкин, Николај Е.Бауман,Сергеј Е.Гусев,Цецилија Земљачка, Бобровска, Розалија С.Земљачка, Михаил.И.Калињин, В.К.Курнатовски, ВладимирЗ.Кецховели, Максим И.Литвинов, А.Г.Цулукиџе, Јелена Д.Стасова и други сарадници. Лист су преносили разним илегалним каналима-преко скандинавских земаља и Архангелска, преко Источне Пруске (Кенинсберг-Ковно) и Галиције (Љвов-Кијев), преко Румуније и Бугарске, преко Александрије у Херсон, из Марсеља у Батум, из Беча преко Тавриза у Баку. Лист је преношен у коферима са дуплим дном,у повезима књига, у непромочивим врећицама и  бурадима које су морнари избацивали у море у руским лукама и др. Активист „Искре” су преузимали пошиљку и примерке листа достављали,из руку у руке у договорена места, у револуционарне кружоке и међу радницима. Посао транспорта и растурања „Искре” је био крајње опасан-у случају провале активисти су хапшени, затварани у тамнице, слати у прогонство.  Ради подршке редакцији „Искре”у Русији су формирана три посебне групе сарадника: јужна (у Полтави), Северна (у Пскову), источна (у Самари)” (Сов.истор .енц.,том 6).

Редакција „Искре” је водила сталну преписку са месним партијским организацијама.У време одржавања Другог конгреса РСДРП око „Искре” се окупио велики одред радника–дописника. “Један од најагилнијих “Искриних” дописника био је петроградски радник Бабушкин,с којим се Владимир Иљич пред  одлазак састао и договорио о слању дописа .Он нам је слао безброј дописа из Орехова-Зујева,Владимира,Гусја-Хрустаљног, Иваново-Вознесенска, Кохме и Кинешме.Он је стално обилазио та места и учвршћивао те везе с њима.Писали су нам из Петрограда,Москве,с Урала,с Југа.”(Н.К.Крупска , ”Успомене”,55)  „Искра” је реаговала на све важније револуционарне догађаје у земљи. У 44 бројева “Искре”, објављено је око 500 радничких дописа из Москве, Петербурга, Централних и јужних индустријских центара. Стални одељци у листу су били: „Из партије”, „Из нашег друштвеног живота”, „Хроника радничког покрета и писма из фабрика и завода”, „Из села”, „Инострани преглед”, „Поштанско сандуче”. „У листу су објављивани чланци о програму партије, разматрана су питања о томе, како најбоље организовати партију, како водити пропаганду комунизма, како привући масе у борбу, како међу њима водити агитацију. Навођени су примери из прошлих устанака радничке класе, и на тим примерима се учило како треба водити борбу. Разматране су разне форме борбе: демонстрације, штрајкови, бојкоти, устанци. Из разних градова су штампали саопштења о немирима у фабрикама, заводима и на спахијским имањима. У редакцију су често долазили другови из разних градова, да се посаветују са Лењином, како да поступе у овом или оном случају, како да воде борбу са опртунистима” (Јарославски: ”Биографија В.И.Лењина”).

„Искра“ је одиграла одлучујућу улогу у стварању партије,у разради програма и организационих принципа партије,васпитавању партијских кадрова,као и идејној и организационој  припреми револуционарне пролетерске партије,и у разграничавању са „економистима”- опортунистима (“Полит.речник”,на руском,стр.217). „Пре него што се ујединимо, и зато да би се ујединили, потребно је да се најпре одлучно и тачно разграничимо”, писао је Лењин (Сабрана дела В.И.Лењина, том 4). Лењин је,припремајући за Други конгрес РСДРП пројекат о аграрном програм, у „Искри”објављивао чланке и брошуре о савезу сеоске сиротиње са радницима (нпр. брошура „О сеоској сиротињи“ у којој је  просто и разумљиво објашњавао за шта се залаже радничка партија и зашто је сеоској сиротињи  нужан савез са радницима”. „Ми, -пише Лењин у тој брошури,-желимо да остваримо ново, боље уређење друштва; у том новом, бољем друштву не сме бити ни богатих, ни сиромашних,сви морају учествовати у раду.Плодовима општег рада треба да се користе сви трудбеници, а не шака богаташа.Машине и друга усавршавања треба да олакшају рад свих,а не да обогаћују  неколицину на рачун милиона и десетина милиона људи. То ново, боље друштво зове се социјалистичко друштво, а учење о њему зове се социјализам” (Лењин је касније истицао да је” сав цвет свесног пролетеријата стао на страну „Искре”(Сабрана дела В.И.Лењина, том 26).

„Целокупна огромна теоретска и практична делатност „Искре” имала је главни циљ-борбу за стварањереволуционарне партију пролетеријата. У низу Лењинових чланака („Насушни задаци нашег покрета”, „Од чега почети” и др.) и у књизи „Шта да се ради?”(март1902.) добила је образложење идеја пролетерске партије новог типа. Редакција „Искре” је после оштре полемике и несугласица између Лењина и Плеханова, израдила марксистички програм и статут партије.

„Искра” је постала идејни и организациони центар руских револуционара, политички руководећи центар руског радничког покрета. Око листа се формирала мрежа агената, који су „Искру”растурали по Русији, слали коресподенцију у редакцију, организовали искровске групе”. Око „Искре”се оформио и широки актив чвстих револуционара, које су почели да називају „АГЕНТИ ИСКРЕ”. Најпознатији агенти „Искре” били су: И.В.Бабушкин, Н.Е.Бауман, Ц.С.Бобровска, О.А.Варенцова, И.Ф.Дубровски, Р.С.Земљачка, М.И.Калињин, В.З.Кецховели, П.А.Красиков, Л.Б.Красин, Л.М.Книпович, Г.М.Кржижановски, Ф.В.Ленгник, П.Н.Лепешински, М.М.Литвинов, В.П.Ногин, О.А.Пјатницки, Л.Н.Радченко, М.А.Сиљвин, Е.Д.Стасова, И.Г. и Н.Г.Смидовичеви, Д.И.Уљанов, М.И.Уљанова, А.Д.Цјурупа и др. Ови агенти су касније  били језгро бољшевичке партије.

У јануару 1902.г.у Самари је формиран Биро Руске организације. „Искра“је поставила задатак привлачења и уједињавања с.-д. комитета, којих је тада било око 50.Постепено многи с.-д.комитети(Петербургшки,Московски, „Северни раднички савез”,Кавкаски савез РСДРП, и др.) признали су „Искру” као свој руководећи орган,одобрили су њену тактику,програм и њен организациони план. Од пролећа 1902.г. „Искра” је практично преузела припрему за Други конгрес РСДРП.У августу 1902. формиран је Организациони комитет,који је под руководством листа завршио велики посао за сазив конгреса. Други конгрес РСДРП, одржан у лето 1903.г, у посебном решењу истакао је изузетну улогу листа „Искра” у борби за стварање револуционарне партије и прогласио је централним органом РСДРП. Конгрес је изабрао нову редакцију „Искре”, тројку у саставу: Лењин, Плеханов и Мартов. Мартов је инсистирао да у саставу редакције буде шест претходних чланова и одбио је да уђе у састав нове редакције, насупрот решењу конгреса. „Лењин је неуморно бранио револуционарну линију против осталих чланова редакције (Плеханова, Потресова, Аксељрода, В.Засуличеве), који су убрзо постали мењшевици”.

Бројеви 46-51. „Искре” изашли су у редакцији Лењина и Плеханова. Следећих дана Плеханов се заложио за мир са опортунистима-мењшевицима и 18.(31.) октобра је захтевао да се у редакцију кооптирају сви бивши чланови, које конгрес није потврдио. Лењин се са тим није могао сложити и 19.октобра (1.нов.) 1903. је изјавио да излази из редакције „Искре”,да би учврстио своју позицију у ЦК ,и са те позиције наставио да се бори са опортунистима. Лењин је одмах био кооптиран у састав ЦК и одатле је наставио активну борбу против мењшевика.

Број 52 „Искре”изашао је у редакцији само једног уредника-Плеханова. Он је 13. (26.нов.) нарушио одлуку Конгреса, и самовољно је кооптирао у састав редакције „Искре” све бивше уреднике-мењшевике. Од броја 52 стара лењинска „Искра” је престала да постоји као борбени орган револуционарног марксизма. Постала је лист опортуниста –мењшевика.

Мењшевици су издавали „Искру” до октобра 1905. г., но после изласка Лењина из редакције лист је почео да губи популарност у редовима радничке класе и убрзо се угасио.

Бољшевици на челу са Лењином, покренули су у децембру 1905.г. лист “Вперјод” (“Напред”), који је обновио револуционарне традиције старе лењинске “Искре” (Сов.историјска енцијлопедија, том 6).

„Изузетно важно остварење (у борби за формирање партије новог типа) представља књига “Шта да се ради. Горућа питања нашег покрета?”, коју је Лењин написао у марту 1902.г, годину дана пре Другог конгреса. У њој је свестрано изложен план за изградњу пролетерске марксистичке партије и подвучена је њена улога као руководеће снаге радничке класе” (“Живот и дело В.И.Лењина”). Књига је првенствено написана против “економиста” који под видом „слободе критике”Маркса, захтевају „ревизију“ Марксове науке, траже одрицање од  револуције,од социјализма, од диктатуре пролетеријата. Са њима је Лењин дошао у сукоб још док је био у прогонству у селу Шушенско. „У књизи је Лењин истакао главне проблеме партијске изградње, њене идеологије и политике”. „Што се тиче структуре  и састава саме партије, Лењин је сматрао да се партија мора сатојати из два дела: а)од уског круга  редовних кадровских руководећих радника, у коју треба да улазе углавном професионални револуционари, то јест радници који су  слободни од свих других послова осим партијског  рада, који располажу потребним минимумом теоријског знања, политичког искуства, организационе вештине и умешности у борби против царске полиције,вештином да се крију од полиције,и б) од широке мреже периферних партијских организација,од многобројне масе чланова партије,окружених симпатијом  и потпором хиљаде трудбеника.” (Историја СКП(б) Кратки курс).

„Што се тиче карактера партије која се ствара и њене улоге у односу према радничкој класи, као и циљева и задатака партије, Лењин је сматрао да партија мора бити водећи одред радничке класе, да она мора бити руководећа сила радничког покрета, која уједињује и усмерава класну борбу пролетеријата.Крајњи циљ партије је обарање капитализма и успостављање социјализма.Непосредни циљ је обарање царизма и успостављање демократског поретка” (Ист. СКП(б) Кратки курс).

„Говорећи о потреби уношења социјалистичке свести у радничку класу, Лењин каже: „Без револуционарне теорије не може бити ни револуционарног покрета. Улогу првоборца може одиграти само партија која се руководи напредном теоријом. И даље: „Питање се поставља овако: буржоаска или социјалистичка идеологија .Средине ту нема. Зато свако сужавање социјалистичке идеологије, свако удаљавање од ње, значи уједно јачање буржоаске идеологије” (Лењин, Сабрана дела, том 4).

Важна теоретска питања Лењин је изложио у чланцима: “Аграрни програм руске социјалдемократије“ (1902.), “Национално питање у нашем програму “(1903.).

ДРУГИ КОНГРЕС СДРПР 17 (30. ЈУЛА) – 10. (23.) АВГУСТА 1903.) БРИСЕЛ –ЛОНДОН. ПОЈАВА БОЉШЕВИЗМА. ЛЕЊИН У ПРВОЈ ЕМИГРАЦИЈИ.

После Првог конгреса партија као јединствена сверуска организација радничке класе фактички још није постојала.Социјал-демократске организације нису имале јединствени Програм и Статут, нису имале руковођење из једног центра.И даље је постојала организациона раздвојеност. Ускоро после Првог конгреса царска полиција је ухапсила два члана ЦК (од тројице) и многе друге социјал -демократе.

У РСДРП-у се појавила доста јака струја руских бернштајноваца, „еконимиста“, који су негирали потребу оснивања партије као руководеће снаге радничког покрета.Био је потребан упоран трогодишњи рад (1900.-1903.) редакције општеруског политичког илегалног листа „Искра”, листа који је одиграо одлучујућу улогу у идејној победи над „економизмом”,у уједињавању расејаних широм Русије руских револуционарних социјал-демократских кружока  пре сазивањаДругог конгреса СДРПР.

Други конгрес РСДРП-а одржан је илегално у иностранству – у Бриселу и Лондону. Делегати Конгреса су започели са радом у Бриселу 24.јула (6. августа) 1903.г. али су на захтев полиције прекинули рад, напустили територију Белгије и наставили заседање у Лондону. На Другом конгресу  је присуствовало 43 делегата, који су имали 51 одлучујући глас (8 делегата, међу којима је био и Лењин, имали су по два гласа) и 14 делегата са саветодавним гласом. Свака организација је имала право да пошаље по два делегата, али неке од њих су послале само по једног делегата. Они су представљали 26 социјалдемократских организација: групу „Ослобођење рада”, Руску организацију „Искре”, Инострани комитет Бунда, ЦК Бунда, „Инострану лигу руске револуционарне социјал-демократије”, „Савез руске социјал-демократије у иностранству”, групу „Јужних радника”, Петербургшки комитет, Петербуршку радничку организацију, Московски комитет, Харковски комитет,Кијевски комитет,Одески комитет,Николајевски комитет,Кримски савез,Донски комитет,Савез горњо-заводских радника,Јекатеринославски комитет,Саратовски комитет,Тифлиски комитет,Бакински комитет,Батумски комитет,Уфимски комитет,Северни раднички савез,Сибирски савез,Тулски комитет.”(Совј.ист.емц., том 3). Већина делегата уписана је у протоколе заседања под псеудонимима. Састав конгреса је био разнородан, а на њему нису учествовале само Лењинове присталице, већ и његови противници -опортунисти, недоследни револуционари, који се нису слагали с Лењиновим планом за изградњу партије. Од 51 гласа Лењинове присталице („трди искровци”) имали су 20 делегата-24 гласова. Противници лењинског организационог принципа изградње партије-опортунисти –присталице Мартова (Цедербаума Ј.О.), „меки искровци” имали су 7 делегата-9 гласова; отворени противници Лењина били су  јеврејски националистички Бунд -5 гласова и „економисти “-3 гласа”; „центар” или „мочвара” –тј. делегати који су се колебали између Лењина и његових противника имали су укупно 10 гласова.” Отворено против Лењина иступио је, заједно с Мартовом и другим опортунистима, Лав БронштајнТроцки.Плеханов је у почетку конгреса подржавао Лењина тј. бољшевике, а затим је прешао на страну мењшевика.

Одржано је укупно 37 заседања конгреса, 13 је одржано у Брислу и 24 у Лондону.

„Срце Конгреса био је Лењин”. Он је активно учествовао у руковођењу конгресом и у целом његовом раду,по разним питањима је иступао преко сто пута. „Лењин је планирао да створи аутентичну револуционарну пролетерску партију, различиту од опортунистичких партија Друге интерннационале,која би била способна да организује и поведе радничку класу Русије у борбу против царског  апсолутизма и капитализма.Да би преузела  руковођење радничким покретом,партија је морала да буде наоружана напредном револуционарном теоријом-марксизмом.Ту теорију она уноси у раднички покрет и самим тим му придаје социјалистички карактер. „Без револуционарне теорије нема револуционарног покрета”-тако је оцењивао улогу марксистичке теорије В.И.Лењин. Много времена Владимир Иљич Лењин је поклањао припремама Другог конгреса партије, изради Статута партије, стварању плана  за организовање рада Конгреса” (“Живот и дело В.И.Лењина”).

Конгрес је уводним говором отворио Г.В.Плеханов. „Из групе „Ослобођење рада највећи утицај је имао Плеханов.Владимир Иљич га је ценио као теоретичара али је несрећа била у томе, што је Плеханов лоше познавао конкретне руске услове; широки масовни раднички покрет поникао је у оно време кад се он већ налазио у иностранству.Он је имао прилике да види претставнике разних партија, писце, студенте, чак и поједине раднике, али није видео руску радничку масу, није радио  с њом, и није је осећао” (Н.Крупска). Прави руководилац радом конгреса био је В.И.Лењин: изабран је у биро конгреса, председавао је скоро на свим заседањима, иступао је по свим питањима, био је члан програмске и мандатне комисије.

Главни задатак конгреса је био „стварање праве револуционарне партије на оним принципијелним и организационим начелима које је истакла и разрадила „Искра” (Сабрана дела В.И.Лењина, том 6; Ист. СКП(б) . Кратки курс). Из 20 питања која су се налазила на дневном реду, најважнија су била: организација партије – усвајање Програма партије, утврђивање Статута РСДРП (реферат је поднео Лењин), избори за Централни комитет и у редакцију Централног органа (ЦО) партије; рејонске и националне организације,национално питање, економска борба и синдикати,међународни социјалистички конгрес у Амстердаму 1904, пропаганда,агитација,партијска литература, рад са сељацима и у војсци,празновање Првог маја, итд.

У оштрој борби одвијала се и дискусија о Програму, који је предложила редакција „Искре”. У нападима на основне принципе марксистичког програма  били су уједињени бундовци, „економисти” и други антилењинци.Њих је у суштини подржавао и Троцки. Сви су они били против тога да се у програм укључи марксистичка поставка о диктатури пролетеријата, позивајући се на чињеницу да низ социјал-демократских партија у иностранству у свом програму нема тачку о диктатури пролетерјата. Међутим, већина делегата Другог конгреса је пошла за Лењином и прихватила Лењинов предлог -да се као основни задатак партије усвоји борба за диктатуру пролетеријата.Конгрес је потврдио револуционарни програм који је израдила, још увек јединствена редакција „Искре”. У то време то је био јединствени  програм једне социјалистичке  партије  у коме је борба за диктатуру пролетеријата истакнута као главни  задатак пролетерске партије. Руководећи се овим програмом, партија се успешно борила за победу социјалистичке револуције у Русији. (“Живот и дело В.И.Лењина”)

Даљи рад Другог конгреса је протицао у снажној идејној борби доследних револуционара с опортунстима због програмских, тактичких и организационих питања. Опортунистички део конгреса противио се укључивању у партијски програм сељачког питања. У основи овог става је била сумња у револуционарност сељаштва и могућност савеза радника и сељака у будућој револуцији. Бундовци и пољски социјал демократи иступали су и против пункта о праву нација на самоопредељење. Пољски социјал-демократи су сматрали да ће уношење у програм тачке о праву нације на самоопредељење„ићи на руку пољским националистима”. Бундовци су „стајали на антимарксистичким позицијама културно-националне аутономије“, што је значило да радници разних националности треба да имају своје одвојене, самосталне организације.  После оштре дискусије већина делегата гласала је да се у програм партије укључи право нације на самоопредељење, борба против националног угњетавања и васпитање трудбеника у духу пролетерског интернационализма.

На Другом конгресу је усвојен нови партијски програм, који се састојао из два дела: Програм максимум и Програм минимум. У Програму-максимум формулисан је главни задатак партије: извођење социјалистичке револуције која ће свргнути власт капиталиста и установити диктатуру пролетеријата, ради организације друштва на социјалистичким начелима. У Програму минимум одређени су најближи задаци партије на етапи буржоаско-демократске револуције: свргавање царског самодржавља, установљење демократске републике, остваривање равноправности свих грађана,пуна равноправност свих нација и признавање њиховог права на самопредељење, увођење осмочасовног радног дана за раднике,укидање  у селима свих остатака кметства(зависности сељака), враћање сељацима „одрезака“ (земље коју су од њих отели спахије). Касније, на Трећем конгресу РСДРП-а 1905.г. захтев за враћањем „одрезака” је замењен захтевом за конфискацијом целокупне спахијске земље.

Програм усвојен на Другом конгресу, промењен је тек после победе пролетерске револуције, 1919.г. на Осмом конгресу Руске комунистичке партије (бољшевика) -РКП(б).

На Конгресу је донет Статут,који је одредио облике организоване партије, као и права и обавезе чланова.У вези усвајања новог Статута партије вођене су оштре дискусије, посебно о чланству у партји.Удискусијама о  параграфу бр.1 Статута,Лењин и његови следбеници – „тврди искровци” борили су се за стварање монолитне и борбене,чврсто организоване дисциплиноване  и револуционарне партије. Лењин је сматрао, да „члан партије може бити само онај ко признаје програм партије, и подржава партију како материјалним средствима, тако и личним учешћем у једној од партијских организација. „Мартов и његови следбеници – „колебљиви искровци“ су сматрали,да су за чланство у партији довољна прва два услова –признавање Статута и материјална подршка партији.Мартов је сматрао  да није обавезно да члан буде активан у некој од партијских организација,нити је дужан да се потчињава партијској дисциплини,тј.они су били за опортунистичку, разнородну, расплинуту,неформалну ситнобуржоаску партију,без чврсте дисциплине.  То је значило широко отварање врата партије за улазак непролетерским и колебљивим елементима. „Бољшевици су се борили за борбену револуционарну пролетерску партију; мартовци –за ситнобуржоаску опортунистичку партију.”(“Историја СССР-а”, група аутора, 1946.)

Савез „колебљивих, меких искроваца” са „центром” и са отвореним опортунистима (“економистима” и бундовцима), довео је до тога да је Конгрес већином од 28 гласова против 22 гласа, и једног уздржаног, усвојио Мартовљеву фомулацију параграфа бр. 1. Статута.  Тек на Трећем конгресу РСДРП 1905.г. прихваћена је Лењинова формулација првог параграфа Статута.

Приликом избора за руководеће органе – Централни комитет и у редакцију централног партијског органа – „Искру”, Лењин и „тврди искровци“су, такође, у једном моменту остали у мањини.

Неочекивани обрт се десио после одбијања Конгреса да прихвати бундовски организациони национализам. Пошто је Конгрес одбио да прими Бунд у састав РСДРП-а, на начелима федерализма тј.као јединог представника свих јеврејских радника у Русији делегати Бунда су напустили Конгрес. После одбијања Конгреса да призна „Савез руских социјал демократа у иностранству”,састављен од „економиста”, као једине представнике партије у иностранству, и признавање тог права искровској„Иностраној лиги руских револуционарних социјалдемократа “,Конгрес су,у знак протеста напустила и два „економиста”.Одлазак опортуниста изменио је однос снага у Конгресу у корист лењинаца.У Централни комитет су изабрани чврсти искровци. Конгрес је већином гласова одбацио предлог Мартова да се у редакцију ЦО изаберу шест старих уредника „Искре”. У редакцију ЦО је изабрана тројка,коју је предложио Лењин. Пошто су  Лењинове присталице добиле  већину  гласова  приликом бирања  чланова Централног комитета  и редакције „Искре они су од тог конгреса   називани бољшевицима (бољшинство=већина),а опортунисти, Лењинови противници, који су остали у мањини-меншевицима(мењшиство= мањина). Касније је Владимир Иљич писао: „Као посебан правац политичке мисли и као политичка партија, бољшевизам постоји од 1903.године (“Лењин, Живот идело”).

Главни резултат Конгреса било је стварање револуционарне марксистичке партије на идејно-политичким и организационим принципима које је разрадио Лењин.Бољшевици са Лењином на челу,учврстили су своју победу над „економистима” и  повели су одлучну борбу против опортунизма мењшевика у организационим питањима,за збијање партије у складу са одлукама Конгреса.У тој борби РСДРП је постао самостална марксистичка партија новог типа (“Лењин, Живот идело”).

После конгреса Лењин је написао малу брошуру „Прича о Другом конгресу РСДРП”, која је до објављивања записника са конгреса (у јануару 1904.) била једини документ који је разобличавао антипартијску делатност мењшевика и  тачно  разјашњавао резултате рада Другог конгреса и узроке раскола у РСДРП.

У емиграцији је Лењин често држао реферате, како на конгресима руских социјал-демократа, тако и на скуповима иностраних другова. Године 1902. Лењин је у Паризу поднео реферат о аграрном питању, 1903. у Лондону о Париској комуни. Реферате о разним темама је одржао у Паризу (1904.) и у Женеви 1905. г. Поред тога одржавао је сталну преписку са партијским друговима у иностранству и у Русији.

У раду „Корак напред, два корака назад.(Криза наше партије)“(мај 1904.) Лењин је „формулисао идејне и организационе принципе партије новог типа”.

 Из емиграције је Лењин непосредно руководио партијским комитетима, упућивао им је писма и давао детаљна упутства како да раде у различитим условима, у условима револуционарног полета и осеке.

Он је веома активно учествовао у припремама и одржавању и следећих конгреса. Владимир Иљић је поднео главне реферате на Трећем (1905.г.), Четвртом (1906.г.) и Петом (1907.г.) конгресу партије. У својим, брошурама и чланцима он је информисао широке радничке масе о борби која је на конгресима вођена између бољшевика мењшевика (“Живот и дело В.И.Лењина”).