КРАТКА БИОГРАФИЈА ЛЕЊИНА – 3. ДЕО

     “ПЕТЕРБУРШКИ САВЕЗ БОРБЕ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ РАДНИЧКЕ КЛАСЕ”

  О ситничарству, распарчаности тадашњих социјадемократских организација у Русији Лењин је касније, 1902.г. писао у књизи “Шта да се ради?”: ”Ја сам радио у кружоку који је себи поставио за циљ врло широке свеобухватне задатке, и сви ми, чланови тога кружока, патили смо, мучили се, због свести да смо ситничари у таквом историјском тренутку када би се могло модификујући познату изреку, рећи: дајте нам организацију револуционара – и ми ћемо тумбе окренути Русију”(Лењин,Т.4/стр.458.).

У јесен 1895. на Лењинову иницијативу, и под његовим руководством око 20 најреволуционарнијих марксистичких кружока у Петербургу се уједињују у јединствену револуционарну организацију, на принципима најстрожег централизма и строге дисциплине – у Петроградски “Савез борбе за ослобођење радничке класе“. Организација је била зачетак пролетерске револуционарне партије, која је први пут” остварила уједињавање научног социјализма са масовним радничким покретом”. Организација је спајала економске  захтева радника (побољшање услова рада ,скраћивање радног  дана ,повећање плата ) са политичком борбом против царског самодржавља и класе капиталиста. “Савез борбе” је подизао класну свест радника, разјашњавајући да ће радничка борба постати  класна борба тек тада, када сви напредни представници целе радничке класе схвате да су сви заједно јединствена радничка класа и почну да се боре не против одвојених капиталиста ,него против целе класе  капиталиста и против владе, која подржава те капиталисте”(Лењин,Т.2/495.,Ово уједињавање свих марксистичких кружока у Петербургу припремило је терен за изградњу револуционарне марксистичке радничке  партије.

   Значај петроградског “Савеза борбе за ослобођење радничке класе” састојао се у томе што је био, по Лењиновим речима, прва озбиљна клица револуционарне партије која се наслањала на раднички покрет”(Ист СКП(б)

Петербургски “Савез борбе за ослобођење радничке класе” није се више бавио само револуционарним просвећивањем-пропагандом идеје социјализма у малим, затвореним кружоцима већ и свакодневном  широком агитацијом међу широким  радничким масама у Петербургу и другим градовима, путем летака и брошура агитационог карактера, писаних приступачним и јасним језиком, у вези са штрајковима у појединим фабрикама. То је био историјски заокрет у пропаганди марксизма међу радницима.

Крај 19. века било је време полета индустрије, пораста броја индустријских радника али и полета радничког покрета. Од 1895.г. до 1899. штрајковало је око 221.000 радника. Петербуршки савез је руководио штрајковима радника у Петербургу 1896-1897. “Када је започињао штрајк у некој фабрици “Савез борбе”, знајући добро од чланова  својих кружока стање у предузећима, одмах је реаговао издавањем летака, издавањем социјалистичких прогласа. У тим лецима изобличавало се тлачење радника од стране фабриканата, објашњавало се како радници треба да се боре за своје интересе, износили су се захтеви радника. Леци су говорили сву истину о рак –ранама капитализма, о просјачком животу радника, о њиховом невероватно тешком 12-14-часовном раду, о њиховом бесправном положају.Ту су се истицали и извесни политички захтеви. Агитацију са позивом на борбу против капиталистичке експлоатације радника  “Савез борбе“ је повезивао са политичком борбом против самодржавља. Нова тактика  борбе почела је да се примењује од децембра 1894. у време радничких немира у Семјановском заводу и у време штрајка радника у фабрици енглеског капиталисте Торнтона. Током штрајка  је група радника Бабушкина делила летке које је саставио Лењин. Леци су били  писани руком, штампаним словима или штампани на хектографу.

   “Само су агитација 1894-1895.г. и штрајкови 1895-1896. створили чврсту везу социјалдемокрарије с масовним радничким покретом”. (Лењин, Т.17/353.)

   Лењин је у јесен 1895.г.написао летак радницама и радницима, ткачима –штрајкачима фабрике енглеског фабриканта Тортона, у коме су радници за 14 часова рада дневно зарађивали око 7 рубаља месечно, док је Торнтон згртао огромно богатсво”. Ткачи,-писало је у летку,су својим сложним отпором притисцима газда, доказали да се у нашој средини у тешким тренуцима  још налазе људи који знају да одбране наше опште интересе, и да још није успело нашим ”часним газдама” да нас коначно претворе у јадне робове њиховог новчаника без дна” (Лењин,Т.1/стр.475). Штрајк је успешно завршен.

После овог штрајка је одржано више успешних штрајкова,међу њима и знаменити штрајк 30.000 текстилних радника 1896.г.у Петербургу који је  протекао  под  руководством петербургског “Савеза борбе”. Штрајк је успешно завршен, јер је влада после овог штрајка  издала закон од 2. јуна 1897. којим је радни дан у Русији , први пут, ограничен на једанаест и по часова. Радници су увидели да им једино Лењинови социјалисти стварно помажу.

    Лењин је планирао да везе између новоформираних “Савеза борбе” у разним градовима повеже и окупи око листа “Радничко дело”.За први број листа Лењин је написао три чланка: уводник “Руским радницима”, чланак написан поводом Енгелсове смрти, и чланак “О чему мисле наши минстри?”. За први број листа припремљени су и извештаји из разних градова Русије и општи преглед штрајкачке борбе у Петрограду. Али Лењин није стигао да оствари замишљени план.

            ПРОГОНСТВО У СЕЛО ШУШЕНСКО, ИСТОЧНИ СИБИР (1897-1900.)

      И поред најстрожијег конспиративног рада “Савеза” полиција је успела да открије и упорно прати кретање чланова Лењинове групе. У ноћи између 8.(20.) и 9.(21.) децембра 1895. код чланова језгра “Савеза борбе” је извршен изненадни претрес. Заплењен је цео тираж листа “Радничко дело” са три Лењинова чланка програмског и коресподенцијом о штрајковима у Петербургу  и другим градовима. Ухапшено је језгро “Савеза борбе” (Лењин, Кржижановски, Старков, Запорожец и др.).

Хапшењем Лењина и његове групе завршен је двогодишњи Петроградски период у Лењиновом револуционарном раду. “То је била школа револуционарног рада, школа револуционарног мајсторства. Овде је Лењин, први у Русији, почео да остварује уједињење социјализма и радничког покрета, створио је “Савез борбе за ослобођење радничке класе”- први озбиљан заметак револуционарне партије, која се ослања на раднички покрет… У Петрограду је Лењин руководио првим револуционарним сукобима пролетеријата с његовим класним непријатељима, васпитавао радничку класу, припремајући је за одлучујући напад на самодржавље и буржоазију. Овде је Лењин развио одлучујућу борбу против народњаштва ,”легалног марксизма” и првих појава “економизма”. У тој борби Лењин је васпитао и сјединио чврсту групу својих једномишљеника и сабораца, неимара бољшевичке партије“. (Владимир Иљич Лењин”, Институт Маркса-Енгелса-Лењин при ЦК СКП(б),стр.37).

После хапшења Лењина и већег дела руководства “Савеза борбе” један од активних чланова “Савеза”, бравар Николај Васиљевич Бабушкин, је са радницима свог кружока, написао летак у коме је позивао раднике да се уједињују под заставом марксизма. “Социјалисти, -писало је у летку, су људи који се боре за ваше ослобођење из јарма капиталистичких газда. Називају их политичким или државним преступницима зато што они иду против циљева наше варварске владе, која штити интересе фабриканата и жели да задржи сиромашног радника у својим рукама, како би спокојно отимали од њега последњи грош , за раскош и разне хирове”. Летак се завршавао речима: ”Наше снаге су велике, нико не може да нам се супростави, ако ми идемо сложно, руку под руку”. Ноћу између 4.и 5. јануара 1896. царска Охранка је у другом налету на социјалдемократске групе ухапсила више напредних радника.

 Лењин је затворен је у Истражни затвор, познат и као “Тамница са хиљаду самица” у Петрограду. Иако  одвојен од непосредне борбе Лењин је  и из тамнице наставио револуционарну борбу. Преко Надежде Крупске, преко своје сестре Ане Иљиничне и другова који су остали на слободи, путем тајних писама ,успоставља везу и руководи “Савезом”, који под његовим руководством организује штрајкове. Током штрајка 30.000 петроградских радника-ткача у лето 1896. Лењин је написао, а “Савез“ је штампао и издао 13 летака. “ У тамници је Лењин  саставио “Пројект и објашњење  програма социјалдемократске партије”(текст пројекта је, у циљу конспирације, био написан млеком између редова медицинске књиге), у коме је формулисао основне циљеве и задатке класне борбе пролетеријата. Написао је и брошуру “О штрајковима” и летак “Царској влади”, у коме је демаскирана самовоља царске владе. У тамници је од јутра до вечери прочитао сву доступну економску литературу и статистичке материјале, припремајући се за писање књиге “Развитак капитализма у Русији”(Јарославски,31. ).

   17. фебруара 1897. после 14 месеци затвора Лењин је, по царевом указу , прогнан на три године у Источни Сибир- у село Шушенско на реци Шуш, Минусинског округа, Јенисејске губерније. Његова мајка је успела да измоли да у прогонство не иде “по етапу”, него о свом трошку. Остављено му је неколико дана да се припреми за пут, што је он искористио да би се састао са друговима из партије. Овај састанак је био важан зато што је, у то време дошло до спора између “стараца-декабриста” (којима је припадао и Лењин) и ”младих” чланова “Савеза борбе”, међу којима је било доста такозваних “економиста”, који су,за разлику од ”старика” убеђивали раднике да не треба да се баве револуционарно-политичком, већ само економском борбом, удруживањем у синдикалне организације по предузећима, организацијом “радничких благајни“ за помоћ штрајкачима и културним радом. Политиком, говорили су они, нека се бави либерална буржоазија. Свакако ”економисти” нису били против политике уопште: они су били против револуционарне, а за либералну политику”(Јарославски,32). После хапшења и осуде на прогонство В. Лењина и других чланова Савеза у руководство Савеза су ушли тзв.”млади” (“економисти”), који су одустали од  политичке борбе, услед чега је активност “Савеза борбе” све више слабила.

   На путу у Минусинск Лењин се два месеца зауставио у Краснојарску, у стану Попове, чекајући да му се одреди  место а ”сталног боравка”. У Краснојарску  се упознао са прогнаним  социјалдемократима. Време од два месеца је искористио за свакодневно посећивање богате библиотеке краснојарског трговца Г.В.Јудина. Припремао је материјал за писање књиге “Развитак капитализма у Русији” и чланак ”Карактеристика економског романтизма” (у коме је доказао да су “самоникли” економски погледи руских либералних народњака “уствари само руска варијанта реакционарно-утопистичких ситнобуржоаских погледа швајцарског  економисте Сисмондија, који је писао почетком 19.века”(В.И.Л.41). Пред крај боравка у Краснојарску успео је да у затвору посети Федосејева.

 Јенисејски губернатор му је потврдио место прогонства -село Шушенско, Минусинског округа, Јенисејске губерније, удаљено преко 500 км од железничке пруге. У Шушенско је стигао 8.маја. “Село је велико, с неколико улица, доста прљавих, прашњавих-све као што треба –пише Лењин својој сестри, – Налази се у степи. Вртова и биља уопште нема. Око села је ђубре које овде не извозе на њиве, већ бацају одмах иза села, тако да ако се жели изићи иза села, треба скоро увек проћи преко извесне количине ђубрета”(Лењин,Писма породици,стр.56,В.И.Л,42).  Али и овде Лењин поново  чита омиљене песнике Пушкина, Њекрасова, Љермонтова, разна књижевна дела страних писаца и дела Маркса и Енгелса на страним језицима. Током прве две године прогонства Лењин завршава рад на научном делу “Развитак капитализма у Русији” , који је започео још у Самари 1894, док је писао књигу “Ко су пријатељи народа?”. Побијајући народњачке тезе о некапиталистичком путу развитка социјализма у Русији, Лењин је доказао “да се аграрни односи у Русији развијају капиталистички и у спахијском, и у сељачком газдинству, и изван обшчине, и у самој обшчини”.

 За активни револуционарни рад у “Савезу борбе” на прогонство је осуђена и Н.К.Крупска. Она је годину дана после Лењина  допутовала  у Шушенско са својом мајком. Као његова вереница, Крупска је , такође, протерана у тада забачено село Шушенско.10.јула 1898. Владимир Иљич и Надежда Крупска су се венчали. Сведоци на венчању су им били С.А.Јермолајев и С.Н.Журављов ,сељаци из села Шушенско. У то време они нису могли да живе заједно у прогонству ако не склопе православни црквени брак. Ако то не би учинили Надежда Крупска би била протерана у Уфу.”Један од прогнаника у Сибир,-путиловски радник Финац Оскар Александрович Енгберг-направио им је од бакарног новчића од пет копејки бурме за венчање. И мада те бурме касније никад нису носили ,Надежда Констатиновна их је чувала целог живота и тек при крај живота их је предала у Централни музеј В.И.Лењина,”(Н.И.Шулгина, кандидат историјских наука ,”О једној неоснованој сензацији”)Тај свечани догађај је уписан и у црквену књигу у Шушенској: ”Административни прогнаници, православни В.И.Уљанов и Н.К.Крупска склопили су први брак”. Надежда и Владимир Уљанови су  становали у сељачкој  брвнари недалеко од реке Шуш. Током боравка у прогонству заједно су превели дело С.И.Вебових “Теорија и пракса енглеског тређунионизма” у два тома.

 Из прогонства је Лењин установио и одржавао везу са социјалдемократима Петербурга, Москве, Нижњег Новгорода, Вороњежа  и др.градова . Са групом “Ослобођење рада” у Швајцарској се дописивао, пазећи на све мере предострожности. Састајао се са прогнаним социјалдемократима, расејаним по забаченим местима Минусинског округа, међу којима су били чланови његовог “Савеза”. 

    И како ни Лењину “није било страно све што је људско” он је ,поред тога што је бесплатно писао жалбе против разних неоправданих  пресуда против сељака, често  са протераним  друговима играо шах ,певао на другарским вечерима ,ишао са сељацима у лов на јаребице и тетребе ,или се клизао са сеоском децом по залеђеној реци Шуш.

Основан је и хор прогнаних марксиста, који су певали револуционарне песме .Прославили су Први мај. Из прогонства је успоставио тесну везу са социјал-демократима  који су остали на слободи.    Преко њих је  је добио из Петербурга документ из кога се види да је група “економиста”-тзв.”младих”, првих руских опортуниста, која је после хапшења чланова “Савеза борбе”, остала на слободи и сасвим напустила пут револуционарне борбе .Охрабрени успешним масовним економским штрајковима у крупним предузећима  у Русији ,између 1895-1899.г. “млади” су почели да се залажу само са вођење економске борбе(побољшање услова рада, повећање плата, скраћење радног дана ). Они су се окупили око Кускове и Прокоповича, основали су уместо “Савеза борбе” самосталну групу и покренула свој лист “Радничка мисао” у коме су тражили да се уместо централистичке политичке партије, пропагирали (стихијно) оснивање “синдикалних удружења радничке касе” и сл., које би око себе окупили  раднике на бази решавања чисто економских потреба, а да се политичка борба препусти либералним буржоаским политичарима. Иступање руских “економиста “ поклапало се са јачањем  ревизиониста  марксизма у западноевропским социјалдемократским партијама и ширењем  учења Едуарда Бернштајна, посебно његове књиге “Претпоставке социјализма,” којом  је придобио  доста чланова партија  Друге интернационале. Лењин је најбоље од свих схватио опасност од ширења “економизма”. Чим је 1899.добио манифест руских “економиста”,тзв “кредо”(симбол вере ,програм) Лењин је припремио одговор на деловање  “економиста” Лењин је саставио  оштар “Протест руских социјал-демократа” познат као “Протест седамнаесторице” у коме  је осуђена ревизионистичка политика “економиста”. Протест је, заједно са Лењином” размотрило и потписало још 16 социјалдемократа ,који су се  налазили у сибирском  прогонству .”Ми смо уверени , -писао је Лењин,-да ће сваки покушај преношења опортунистичких схватања наићи на исто тако одлучан отпор код огромне већине руских социјалдемократа”.(Лењин,Т.2/481.)

У трогодишњем прогонству је написао више од 30 радова -чланака ,белешки ,рецензија и превода социјалдемократских књига са енглеског и немачког језика. Завршио је  научни рад, у коме је нанео коначни идејни пораз руским народњацима-. “Развитак капитализма у Русији” ,за коју је сакупио и анализирао материјал из стотина економских радова и статистичких зборника. “На основу сакупљених научних података ,Лењин је доказао да се капитализам у Русији чврсто укоренио и у индустрији и у пољопривреди. 1897. Лењин пише знамениту  “ брошуру-тактичку платформе за све социјалдемократе који су тада радили у Русији”-,“Задаци руских социјалдемократа” ,у којој је анализирао резултате протекле борбе петроградског “Савеза борбе” , изложио је  план стварања борбене партије пролетеријата и позвао марксисте ,расејане по одвојеним кружоцима широм Русјије , да оснују јединствену Руску социјалдемократску радничку партију. Пишући о значају марксистичке теорије за радничку партију Лењин је први пут истакао своју  познату формулацију да “без револуционарне теорије не може бити ни револуционарног покрета“. Поставио је и питање оружане револуције  за обарање  самодржавља  и истакао водећу улогу пролетеријата у тој револуцији. Група “Ослобођење рада” издала је ову брошуру  у Женеви 1898.г.Лењинов чланак ”Нови фабрички закон”, написан је у прогонству ,а штампала  га је у иностранству група “Ослобођење рада. Књиге су имале огроман значај за израду програма ,стратегије и тактике партије “(енц.). У прогонству је Лењин у чланцима “Наш програм”, ”Наш најближи задатак”, ”Најпрече питање“, изложио план стварања револуционарне пролетерске партије. Чланци су били намењени за штампање у листу “Радничке новине”, које су на Првом конгресу РСДРП(март 1898.) одређене да буду централни орган партије. Један од последњих чланака ,које је Лењин написао у прогонству био је “Пројект програма наше партије”(1899.). Док се Лењин још налазио у прогонству у Русији је легално изашла из штампе његова књига “Развитак капитализма у Русији” са потписом Владимира Иљича.

Наставиће се…