ОБЕЛЕЖЕНО 78. ГОДИНА ОД ПОГИБИЈЕ НАРОДНОГ ХЕРОЈА СИМЕ ПОГАЧАРЕВИЋА У ВРАЊУ

Поводом годишњице херојске смрти народног хероја Симе Погачаревића, одржан је скуп испред спомен бисте 21. децембра 2019 у Врању.

Окупљенима се обратио члан Секретаријата НКПJ друг Никола Стојиљковић. Говор друга Стојиљковића преносимо у целости:

Уважени грађани и грађанке, поштовани чланови Савеза бораца, потомци славом овенчаних и храбрих бораца ослободилачких ратова, драги млади извиђачи Одреда који носи име народног хероја Симе Погачаревића, уважени гости.

Окупили смо се испред бисте народног хероја нашега краја, Симе Погачаревића, револуционара и борца за права радног народа, храброг борца против фашистичке окупације који је на данашњи дан пре седамдесет осам година, 21. децембра 1941. године погинуо недалеко од нашег града у неравноправној борби са многоструко бројнијим бугарским окупаторским војницима. Налазимо се и тридесетак метара од куће у којој је живео, као и на улазу у улицу која носи његово име.

Сима је био потомак познате врањске фамилије „Погачарци“, имућне породице у Деветнаестом веку која је осиромашила током тектонских друштвених процеса који су пратили пропадање Отоманског царства, ослобађање српских крајева и пратећих промена друштвених система. Осетивши од најранијег детињства оскудицу, Сима Погачаревић је изабрао пут борбе за достојанство и права радног народа. Иако добар ученик због сиромаштва није могао да се даље школује, почео је да се оспособљава за столарски занат код једног од локалних столара – тишљера, како се тада говорило, најпре као шегрт, затим калфа, да би 1936.године постао и мајстор овог заната. Отворио је и сопствену столарску радњу што је имало за последицу поправљање његовог материјалног положаја, чиме је било омогућено да помогне своју породицу, али у значајној мери и оне из његовог окружења којима је помоћ била потребна, пре свих младе шегрте и ђаке, као и партијске другове и симпатизере.

Паралелно са професионалним оспособљавањем Сима је рано идентификовао свој пут борбе за достојанство радног народа. У КПЈ је примљен 1930. године. Током тридесетих година прошлога века забележене су бројне Симине активности у омасовљавању радничких организација у Врању и околини, теоријском и практичном оспособљавању радништва и омладине за синдикалну, али и револуционарну борбу. Најзначајнија активност у таквом смислу је било организовање штрајка монополских радника 1932.године за веће наднице и боље услове рада. Његов синдикални и револуционарни рад је помно праћен од тадашње жандармерије, више пута је хапшен и суђен пред тадашњим судовима, последњи пут и пред сам напад сила фашистичке Осовинене на територију тадашње Југославије. Сима је окупацију 1941. године дочекао у Врању, а након почетка окупације краће време је радио и у Лесковцу на организовању борбе против окупатора. Следећи инструкције КПЈ за свенародни устанак против окупације Сима и саборци формирали су више десетина борбених и логистичких група у граду и околини, а августа 1941.године и Партизански одред који је базиран на локалитету Добре Воде на западним обронцима планине Крстиловице, изнад села Собине. Овај одред је био пре свега база за попуњавање већег Кукавичког партизанског одреда, али је и на Врањском простору имао борбене акције и то половином децембра 1941.године у селима Ратају и Тибужду где су нападнуте бугарске окупаторске општине, као и диверзија на железничкој прузи код села Павловац.

Бугарске окупаторске снаге, полиција и војска су због ових акција почеле крваву репресију над народом у овим селима, било је и стрељања мештана, а у граду су извршена и бројна хапшења осумњичених за повезаност са партизанима. Окупатор је од неких ухапшених под тортуром извукао информације о локацији Одреда на Добрим Водама. У зору 21.децембра 1941.године бројне окупаторске снаге су из више праваца опколиле групу од 10 партизана смештених у две земунице. Партизани су се поделили у две групе и под борбом су покушали извлачење из обруча. Једна група је успела да се извуче, а група којом је командовао Сима Погачаревић је у окршају са многоструко бројнијим бугарским војницима разбивена на локацији Длакарски забел. У неравноправној борби погинули су Сима Погачаревић, Благоје Стојановић – Содерче и Славко Пешић – Буна. После иживљавања над мртвим телима, Бугари су погинуле партизане одвукли до Собинске реке и тамо их оставили несахрањене. Сахраниле су их рођаке спремљене као да иду по дрва за огрев, након готово месец дана и по жестокој зими. Симу, мајка Параскева и сестра Славка.

Категорично се противећи све чешћим покушајима да се изврши ревизија историје, да се окупатори и њихови домаћи помагачи делимично или сасвим морално амнестирају, оживљавамо сећање на антифашистичку и ослободилачку борбу нашег народа, као што то данас чинимо. Одржавају се и обнављају споменици посвећени овој борби за наук и понос будућим генерацијама.

Нека је вечна слава нашем хероју Сими Погачаревићу !

Да нам живи Србија !