150 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ВЛАДИМИРА ИЉИЧА ЛЕЊИНА

Поводом 150 година од рођења генијалног вође пролетаријата и прве у историји пролетерске револуције – Велике октобарске социјалистичке револуције, класика научног социјализма, Владимира Иљича Лењина отпочињемо серију чланака које ћемо објављивати у наредном периоду.
Данашњи велики јубилеј на жалост не можемо обележити јавном акцијом и свечаном академијом, али настављамо да славимо дело увек актуелног и релевантног Лењина кроз биографске текстове на нашем сајту.
I ДЕО – ЛЕЊИН (ВЛАДИМР ИЉИЧ УЉАНОВ)
10.(22.) април 1870. (Симбирск) – 21. јануар 1924. (Великије Горки)
Руски пролетерски револуционар, велики учитељ и вођа међународног комунистичког покрета и целог радног човечанства; настављач револуционарног учења К.Маркса и Ф.Енгелса; теоретичар учења марксизма, који је марксизам стваралачки развио у новим историјским условима, творац теорије лењинизма -марксизма епохе империјализма и победе пролетерских револуција; један од оснивача и вођа пролетерске патије новог типа- РСДРП(Руске социјалдемократске радничке партије (бољшевика)-(РСДРП, касније-РКП(б), ВКП(б), КПСС); учесник Прве руске буржоаско-демократске револуције(1905-1907.); главни организатор и вођа Велике Октобарске социјалистичке револуције (1917.); први председник Совјета народних комесара (СНК, 1917, владе Совјетске Русије) и оснивач прве у историји социјалистичке државе (СССР); организатор одбране младе совјетске државе од иностране војне интервенције и унутрашње оружане контрареволуције (1917-1922.); оснивач и идеолог Треће, Комунистичке интернационале (Коминтерне, КИ, 1919.), која је ујединила све комунистичке партије у свету у светску комунистичку партију.
Сфера Лењинових основних политичко-публицистичких радова су материјалистичка филозофија, теорија марксизма, критика капитализма и империјализма, теорија и пракса остварења социјалистичке револуције, изградња социјализма, политичка економија социјализма.
Владимир Иљич Уљанов (Лењин) се родио 10(22). априла 1870.г. у Симбирску (касније Уљановск) на великој руској реци Волги, Руска империја, у породици напредних руских интелектуалаца. Умро је од последица излива крви у мозак, у 6 часова увече 21. јануара 1924, у насељу Великим Горкама, касније Горки Лењинскије, Московска губернија (касније Московска област), РСФСР, СССР.
НАЈПОЗНАТИЈИ ЛЕЊИНОВИ РЕВОЛУЦИОНАРНИ ПСЕУДОНИМИ: Најпознатији псеудоним-Лењин ( узетог вероватно, по сибирској реци Лени, на којој је царска полиција 1912. побила око 300 рудара-штрајкача у рудницима злата. Овим потписом је почео да потписује прве чланке у “Искри”) Владимир Иљич Уљанов је користио и конспиративна имена – В.Иљин, К.Туљин, Карпов, В.Фреј, Ив.Петрович, Старик…
ЛЕЊИНОВИ ПРЕЦИ
После истраживања које је тридесетих година 20. века урадио П.Усачев у Астраханском градском архиву дошло се до података, који су касније користиле М.И.Уљанова радећи на публикацији о свом оцу, и списатељица М.Шагињина, која је написала есеј ”Преци Лењина“. На основу разних наредних истраживања у Нижњеновгородском архиву откривена су документа о три поколења породице Уљанових. Из докумената се види да је најстарији познати предак Лењинов био прапрадеда, Никита Григорјевич Уљанин (1711-1779.). Затим, по мушкој линији, следе прадеда Иљича, Василиј Никитич (1733-1770.) и деда Николај Васиљевич Уљанов (1770-1836.). У регрутним списковима у Астрахану уписан је као “државни сељак кореног руског порекла”. По опису је био “типично великоруски сељак” – имао је светло смеђу косу, бркове и браду, бело лице, очи смеђе. Био је писмен. Радио је као занатлија – кројач , па се од 1807. г. убрајао у “сталеж астраханских грађана, званично признат као мајстор-уписан у занатлијски цех кројача. Имао је петоро деце, од којих је најмлађи био Иља Николајевич Уљанов (1831-1836.). Николај Васиљевич је умро млад, када је Иља имао тек пет година, па је бригу о породици преузео његов седамнаестогодишњи син Василиј Николајевич, који је и школовао Иљу Николајевича.
Лењинов отац, Иља Николајевич Уљанов, се родио у Астрахану (1831.) у породици кројача, бившег зависног сељака села Андросово Сергачског среза, Нижњеновгородске губерније и Ане Смирнове, ћерке врло сиромашног грађанина града Астрахана. По мишљењу М.Шагињине – отац Ане Смирнове био је Рус из рода крштених Калмика, који су прешли у православље. “Један од најпознатијих и најпоузданијих Ленијових биографа, његова сестра Ана Уљанова –Јелизарова је оправдано подвлачила: ”По националности Иља Николајевич је био Рус, али у њему, несумњиво, постоји и примеса монголске крви, на шта указују истакнуте јагодице, разрез очију и друге црте лица. У Астрахану, као што је познато, значајни део становништва града чине потомци Татара”. Иља Николајевич је врло рано остао без оца и школовао се уз помоћ старијег брата Василија Николајевича. Иља Николајевич се увек сећао свог старијег брата са осећањем дубоке захвалности .
После завршетка Астраханске гимназије и физичко-математичког факултета Казањског универзитета, добио је научни степен – кандидат математичких наука (1854.). После завршетка факултета Иља Николајевич је четрнаест година предавао физику и математику у средњим школским установама у Пензи и Нижњем Новгороду (касније Горки). Једно време је радио у Пензенском институту, где је на основу метеоролошких испитивања написао два научна рада. По политичком убеђењу је Лењинов отац био демократа – мирни народњак.” „Био је напредан и широко образован руски човек, који је цео свој живот посветио просвећивању народних маса. Он је дубоко поштовао револуционарне демократе-Н.Г.Чернишевског, Н.А.Доброљубова и песника Њекрасова, и ту љубав је пренео на своју децу. Васпитавао их је да буду поштена и да воле истину и рад“.
Од 1869.г. Иља Николајевич је радио као инспектор, а од 1874. г. директор народних школа Симбирске губеније. То није био лак посао јер је у то време стање народног образовања у Русији било јако лоше. На пример, при црквама је у Симбирској губернији радила само једна основна школа на три-четири насеља. И оно мало школских зграда биле су старе, дотрајале .У тадашњој Русији, скоро три четвртине становништва старије од девет година било је потпуно неписмено. „Иља Николајевич се неуморно борио не само за отварање нових народних школа по селима, већ и за побољшање система народног образовања. Иља Николајевич је у ту сврху отварао курсеве за припрему младих учитеља, које су касније називали “уљановским учитељима “(Јарославски 9.) 1871.г. је добио чин активног државног саветника , који је у табели рангова државних службеника одговарао војном чину генерал-мајора. У јануару 1882. г. награђен је орденом Светог Владимира трећег степена, што му је давало право на наследно племство. Умро је изненада 12. јануара 1886.г. у 55.години у Петербургу, од излива крви у мозак, када је Лењин имао само 16 година. Сахрањен је у Симбирску.
Лењинова мајка Марија Александровна Бланк (Уљанова) била је ћерка лекара, за то време врло напредног. Владимиров деда по мајци је био, по једној верзији Јеврејин, који је примио православље, Александар Дмитријевич Бланк (7,8,9), по другој верзији, он је пореклом био из породице немачких колониста, позваних у Русију од стране царице Јекатерине (10,11)..” Марија Александровна Бланк је рођена у Петровграду (1835.) У раном детињству, у трећој години је остала без мајке. Детињство и младост је провела у селу Кокушкино, Казанска губернија, на имању оца. Уз помоћ тетке по мајци изучила је три страна језика. Добила је домаће васпитање и као будућа домаћица научила је ручни рад и вођење домаћинства. 1863.г. је у Самарској гимназији ванредно положила све испите, који су по наставном програму одговарали женској гимназији. Добила је звање домаће учитељице са правом држања часова у основним школама. Марија Александровна Уљанова је располагала изузетним педагошким способностима. То је била образована и високо културна жена. Говорила је француски, немачки и енглески језик. Добро је познавала руску и светску литературу. Добро је познавала и музику, свирала је на клавиру. У 1861. г. Марија Александровна је, боравећи у Пензи, у гостима код своје старије сестре Ане, упознала Иљу Николајевича Уљанова. Венчали су се 6. септембра 1863. у цркви, у селу Черемисово, недалеко од места Кокушкино. У браку су имали осморо деце: четири сина и четири ћерке. Марија Уљанова је свој живот у потпуности посветила образовању и васпитању своје деце. Сва деца Иље и Марије Уљанов су постали револуционари: ”најстарији син Александар Иљич-Саша, одличан студент природних наука на Петербургшком унивезитету, погубљен је маја 1887. као револуционар – народовољац, због учешћа у припреми атентата на цара Александра Трећег; Ана,касније Ана Иљинична Уљанова-Јелизарова, студенткиња, члан партије –професионална револуционарка, после погубљења старијег брата Александра, осуђена је на пет година прогонства. После победе Октобарске револуције радила је као научни сарадник у више министарстава, сахрањена је на Волковском гробљу у Москви 1936; Дмитриј Уљанов, лекар, активни учесник револуционарног покрета –бољшевик, у СССР-у је радио као функционер у Наркомату народног здравља и научни радник; Олга Уљанова, млађа од Лењина годину и по дана, умрла је од тифуса у Перограду 1891. као студенткиња; Владимир Иљич Волођа Уљанов (Лењин), правник-адвокат, професионални револуционар, оснивач партије и СССР-а, и Марија Уљанова, вољена сестра Лењинова, журналисткиња, професионална револуционарка. Када је1937. г. умрла била је на положају члана Комисије Совјетске Контроле, на почасном месту руководиоца Бироа за жалбе.”(Јарославски 9-10.). Друго двоје деце – Николај рођен 1873, и Олга р.1868. умрли су у раном детињству.
Владимир Иљич се увек са великим уважавањем и љубављу односио према мајци и дивио се снази њене воље”. Марија Александровна Уљановна је разумела револуционарна опредељења своје деце и подржавала их је. ”Била је њихов друг”. Док је Лењин живео у емиграцији његова мајка је два пута путовала у иностранство да би се срела са Владимиром Иљичем – у лето 1902. у Француску, у Париз, и у јесен 1910. у Стокхолм. Марија Александровна је умрла 1916.г. у Петербургу. Сахрањена је на Волковском гробљу у Петрограду.
ШКОЛОВАЊЕ ВЛАДИМИРА ИЉИЧА УЉАНОВА У СИМБИРСКОЈ ГИМНАЗИЈИ (1879-1887.) И НА ПРАВНОМ ФАКУЛТЕТУ КАЗАЊСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА. ПРВО ПРОГОНСТВО (КОКУШКИНО, 1887.)
Прво образовање је Лењин добио у детињству-научио је да чита у петој години . Владимир Уљанов (Волођа, како су га звали пријатељи) такође је већ од 1879.г. од своје девете године учио у Симбирској класичној гимназији, чији је управник до маја 1889. био Фјодор Михајлович Керенски, отац будућег министра и затим председника Привремене буржоаско -демократске владе (1917.), Александра Фјодоровича Керенског. У овој гимназији су учили и Александар, Владимир и Дмитриј Уљанов, а такође и њихова сестра Олга, јер је Ф.М.Керенски био истовремено и начелник женске Маријинске гимназије.
Млади Владимир Уљанов је од ране младости читао дела руских револуционарних демократа В.Г.Бјелинског, А.И.Херцена, Н.А.Доброљубова, Д.И.Писарјева, посебно Н.Г.Чернишевског. У исто време је свуда око себе видео угњетавање и социјалну неравноправност. Све је то допринело формирању његових револуционарних погледа.
Владимир Иљич се у школи истицао изванредним способностима, учио је марљиво, прелазио је из разреда у разред са наградом првог степена. 1887.г.је као најмлађи матурант, гимназију завршио са “округлим петицама” од првог до четвртог разреда из свих 17 предмета и са златном медаљом за одлично учење. ”Управи гимназије је објављен укор због тога што је Владимиру и његовој сестри Олги Уљанов, додељен атест зрелости (сведочанство о завршеној гимназији)- и златна медаља за одличан успех, иако је њихов старији брат био такав “ужасни државни преступник”(А.И.Уљанова:”Дечје и школске године Иљича”). Мислили су да не треба доделити златну медаљу његовом брату, Владимиру Иљичу, али су успеси последњег били толико сјајни, да Фјодор Михајлович (Керенски) није могао да смањи оцене из предмета осталих професора, нити лишити ни њега ни његову сестру Олгу, златне медаље”. Али Фјодор Михајлович се показао као добар поданик па је, после вести о извршењу смртне казне над Александром, Владимиру Иљичу смањио оцену из Логике са 5 на 4. Директор није могао да поништи одлуку о додељивању златне медаље и атеста зрелости и због тога што су га потписима оверили, поред Керенског, и 14 чланова Педагошког савета. Професори су Владимира Иљича саветовали да обавезно упише Историјско-филолошки (књижевни факултет) због изванредног успеха из латинског, грчког, француског и немачког језика и књижевности, али се Владимир Иљич уписао на Правни факултет Императорског Казањског универзитета. Због даљег школовања деце Марија Уљановна је продала кућу и непотребне ствари, и са децом се преселила у Казањ. То је било у време када је његов брат погубљен у Петрограду, што није могло да код Лењина не појача мржњу према цару злочинцу и према свим крвопијама народа -капиталистима и спахијама. Одлучио се за револуционарни пут борбе. О томе сведочи и податак да је у 16. години почео да преводи на руски језик први део Марксовог “Капитала”, за који је први пут чуо од старијег брата. У Казању је постао члан једног од студентских марксистичких кружока, који је по оцени царске тајне полиције- Охранке, био “крајње штетног правца”. После покушаја атентата на цара Александра Трећег ,чији су учесници били студенти, сви факултети су стављени под строги наџор, на факултетима су отпуштени сви иоле слободољубиви – за режим непоуздани професори, а у служби су остали само професори-реакционари. На свим универзитетима су затворени студентски кружоци и све студентске организације, чак и оне које су указивале материјалну помоћ сиромашним студентима. Многи студенти су похапшени. Ухапшена је и Лењинова сестра Ана, која је студирала у Петрограду. Због прогона студената и професора, и после увођења на факултетима реакционарне тзв. “универзитетске уредбе из 1884. године” крајем новембра 1887.г. избили су немири и протести у Москви, који су се брзо пренели на факултете у другим градовима.
Четвртог децембра 1887.г. године и студент Владимир Ијлич је доживео своје “прво борбено, револуционарно крштење – “ активно је учествовао је у недозвољеном револуционарном студентском збору-протесту. Лењина су због тога, у ноћи између 4. и 5. децембра жандарми ухапсили у стану. Лењин се сећао да га је пре хапшења полицијски пристав наговарао да се више не буни: ”Што се ви буните младићу? Та пред вама је зид”. – “Да, зид, али труо, гурни га и он ће се срушити”, – одговорио му је млади студент Владимир Уљанов. Владимир Уљанов је17. децембра, заједно са 40 других, активних учесника протеста, искључен са универзитета. Протеран је, под негласним (тајним) наџором полиције, у село Кокушкино (касније Лењино) у Казањској губернији, 40 врста од Казања. Протеран је заједно са сестром Аном, којој је прогонство у Сибир, замењено јавним полицијским наџором. После ових догађаја Лењин је чврсто решио да сав свој живот посвети борби против буржоазије и царског самодржавља. У Казању је Лењин већ имао познанике и пријатеље међу сељацима, јер је у том месту живела његова тетка код које Лењин као дете често боравио. Лењин и његова мајка су више пута слали молбе министру народне просвете да му се одобри повратак на Казањски универзитет, али су му све молбе одбијане због тога што је био брат Александра Уљанова. Царска администрација је одбила да му изда и визу за одлазак у иностранство ради наставка школовања. Тако је већ у 17. г . за Владимира Уљанова завршено редовно школовање. Одбијена му је и молба за одлазак у иностранство ради лечења.
У Кокушкину Лењин није само много читао. Царска Охранка је јавила казанском губернатору да је Владимир Уљанов “узимао активног учешћа у организацији револуционарних кружока међу школском омладином”, због чега му је уведена свакодневна тајна присмотра.
После годину дана, у октобру 1888. младом Уљанову је дозвољено да се да се врати у Казањ, у коме се са мањом децом налазила и његова мајка Марија Александровна. У Казању је остао целу јесен и зиму 1888/1889.” Све време је много читао и усавршавао се, како би што спремнији ступио на пут револуционарне борбе. Полиција га је стално тајно пратила и јављала да он “има штетан правац“, да се дружи са сумњивим лицима”. Уствари, Лењин се у Казању упознао са члановима марксистичких кружока, међу којима је најбољи био један од кружока који је организовао веома образовани марксиста, професионални револуционар, Николај Евграфович Федосејев (1871-1898.), у коме су систематски изучавана дела К.Маркса, Ф.Енгелса, Г.В.Плеханова. Радови Маркса и Енгелса су одиграли одлучујућу улогу у формирању погледа на свет В.И.Лењина – он је постао убеђени марксиста”. Лењин је ушао у један од Федосејевих кружока, у коме је остао од јесени 1888. до маја 1889.г.
Познанство са Федосејевом утицало је на Лењина да почне много озбиљније изучавање главног рада Карла Маркса “Капитала”. У Федосејевљевим кружоцима је, поред “Капитала ”, у руском преводу, читана и Плехановљева књига “Наша разилажења”, написана против народњаштва, које је још под својим утицајем држало револуционарну интелигенцију, која се “у раној младости одушевљено клањала херојима терора “(Лењин ,Т.4/499.). Лењинова старија сестра Ана Иљинична се сећа како је тада Лењин живео у Казању: ”Сећам се, како ми је он када сам увече силазила код њега да мало проћаскамо, са великим жаром и одушевљењем причао о основама Марксове теорије, и о новим хоризонтима, која је она откривала. Из њега је непрекидно избијала бодра вера, која се преносила и на сабеседнике. Он је већ и тада умео да убеди и одушеви сабеседника својим говором. Успевао је да говорећи задобије себи присталице. Таквих присталица, младих људи, који су такође изучавали марксизам и били су револуционарно расположени он је убрзо пронашао у Казању”(А.И.Уљанова-Јелизарова , о Лењину,31). Полиција је пажљиво пратила чланове федосејевског кружока и у јулу 1889.г. цела група Федосејева је похапшена. Разбијен је и кружок у коме радио Лењин. Пронађена је и уништена илегална штампарија. После 15 месеци „обичног” затвора Федосејев је осуђен на годину дана и 3 месеца самице у злогласном затвору „Крести” у Петрограду. Прошао је кроз неколико тамница. Федосејев се у тамници тешко разболео па је 1893.г. ”ослобођен” и протеран у Источни Сибир где је и погинуо (или је извршио самоубиство).
Само стицајем срећних околности Лењин је избегао хапшење, јер се у то време (1889.) већ преселио са породицом у Самарску губернију, и у време хапшења чланова Федосејевских кружока живео је на салашу код села Алакајевка, 50 врста од Самаре (касније Кујбишево). Из Самаре је Лењин преко писама размењивао мишљење о марксистичким питањима са Федосејевим који је тада био заточен у владимирској тамници. ”Лењин је високо оценио кратак, али јарки живот Федосејева и његов значај за Поволжје и за нека места Централне Русије у њиховом окретању ка марксизму”
У Самари је Лењин остао до 1893.г, припремајући се за ванредно полагање испита на Правном факултету у Петербургу. Лењин је у Самару дошао као убеђени марксиста и одмах је ушао у један од кружока револуционарно настројене омладине. То је био кружок П.Скљаренка и И.Х.Лалајанца , који је поред школске омладине имао везе и са радницима на железници. Као и већина кружока у Самари и овај кружок је био народњачког правца, али је под Лењиновим утицајем, и критиком народњаштва, већина чланова напустила народњачка схватања и прихватила револуционарно учење Маркса и Енгелса.
Лењин је у неколико кружока ”одржао реферате и дискусије о књизи истакнутог народњака В.П.Воровцова “Судбина капитализма у Русији, о радовима народњака Михајловског , Н.Ф.Данијелсона “Огледи наше друштвене привреде после реформе“. Он је такође држао реферат о књизи К.Маркса “Беда филозофије” у којој је Маркс оштро критиковао теорију ситнобуржоаског социјализма и анархизма Прудона. Лењин је још тада све запањивао својим дубоким познавањем марксизма. Припадници самарских кружока јављали су писмима да се у Самари под полицијском присмотром налази студент Уљанов, који је необичан човек по свом уму и образовању .”(В.И.Лењин, АПН,13.)
У Самари је наставио да проучава дела Маркса и Енгелса, али на немачком и француском, јер су издања на руском била врло скупа и није их било довољно. Због тога је Владимир Уљанов књигу Маркса и Енгелса “Комунистички манифест” превео са немачког на руски језик, и у Лењиновом преводу се “Манифест” изучавао у кружоцима самарске револуционарне омладине. Повезао се са револуционарном омладином Нижњег Новгорода и других градова Поволжја, у којима је иступао са рефератима и против (старих) народњака, који су прошли велики револуционарни пут, али су постали противници марксизма и чак су напустили револуционарне погледе чланова “Народне Воље” и постали су помирљиви либерали “. (“Филоз.речник 229.).
Наставиће се…