200 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ФРИДРИХА ЕНГЕЛСА

НКПЈ, као и цео Светски комунистички и раднички покрет обележавају 200 година од рођења свог учитеља, класика научног социјализма – Фридриха Енгелса, човека који је уз Карла Маркса отворио нове путеве и перспективе прогресивног развоја човечанства, који је помогао да се разуме постојећи свет и дао обрисе новог света који тек треба да се роди. И поред огромних промена кроз које је човечанство прошло кроз последњих 200 године дело Фридриха Енгелса и даље надахњује, и даље својом виталношћу не губи на значају.

Енгелс је у Манчестеру упознао сву беду живота радничке Енглеске тога доба и своје искуство, виђење и закључке пренео у дело „Положај радничке класе у Енглеској“ у којој је, како је Лењин приметио, Енгелс говорио о пролетаријату не само као потлаченој класи, већ и класи која почиње да развија свест о неопходности класне борбе. Упоредо са Марксом, чији ће сарадник и ослонац постати у наредним годинама, дошао је до закључка о разлозима настанка пролетаријата и његовој улози у прогресивном развоју друштва.  Истовремено, он указује на улогу конкуренције и пратећих капиталистичких економских криза које подстичу раст пролетерских редова и неизбежно доводе до револуције.

Енгелс је говорио да је против капитала потребно развити најшири фронт. Он је говорио да комунисти могу и морају да учествују на изборима. Називао их „школом за народ“. И додао да је отворена изборна борба најбоља пропаганда која делује ефикасније од књига, летака и разговора. Али, истичући интерес пролетаријата за очување и ширење демократских слобода, Енгелс је непрестано истицао да те слободе не треба сматрати саме себи сврхом. Морају бити подређени задатку развијања ослободилачке борбе за револуционарну трансформацију друштва. С тим у вези, Енгелс је упозорио на парламентарне илузије које су се шириле међу неким социјалистима до краја 19. века. Све док остаје моћ капитала, поучавао је он, никакве демократске слободе саме по себи не могу довести до еманципације радника. Вешто, Енгелс је уз Маркса разоткривао буржоаску политику – са њеном сналажљивошћу, осветољубивошћу, отрцаном демагогијом и крвавом окрутношћу, када је моћ капитала угрожена. Они су упорно упозоравају на неутемељеност прича о „класном миру“.

Маркс и Енгелс схватали су неопходност потпуне промене друштвеног система. Стварност данас изнова доказује пролазну природу капитализма и неопходност стварања перспективе социјализма / комунизма. Због тога је важно да комунисти наставе да проучавају Маркса и Енгелса, да би се руководили достигнућима и поукама њиховог богатог интелектуалног наслеђа.

В.И. ЛЕЊИНА: ФРИДРИХ ЕНГЕЛС (одломци)

После свог пријатеља Карла Маркса, Енгелс је био најистакнутији научник и учитељ савременог пролетаријата у читавом цивилизованом свету. Одонда откад је судбина саставила Карла Маркса с Фридрихом Енгелсом, животни рад двојице пријатеља постао је њихова заједничка ствар. Стога, да би се разумело шта је Фридрих Енгелс урадио за пролетаријат, треба добро схватити значај Марксова учења и делатности за развитак савременог радничког покрета. Маркс и Енгелс први су показали да је радничка класа ц њеним захтевима нужан производ савременог економског поретка, који заједно ц буржоазијом неизбежно ствара и организује пролетаријат; они су показали да човечанство не могу спасти од невоља које га сада притискују добронамерни покушаји појединих племенитих личности, већ класна борба организованог пролетаријата. Маркс и Енгелс први су у својим научним радовима објаснили да социјализам није измишљотина сањалица, већ крајњи циљ и нужни резултат развитка производних снага у савременом друштву. Читава досадашња писана историја била је историја класне борбе, смењивање владавине и победа једних друштвених класа над другима. И то ће трајати све дотле док не ишчезну основе класне борбе и класне владавине — приватна својина и анархична друштвена производња. Интереси пролетаријата захтевају уништење тих основа, и зато свесна класна борба организованих радника мора бити управљена против тих основа. А свака класна борба јесте политичка борба.

Те погледе Маркса и Енгелса усвојио је сада читав пролетаријат који се бори за своје ослобођење, али када су два пријатеља четрдесетих година 19. века узела учешћа у социјалистичкој литератури и у друштвеним покретима свога времена, таква схватања била су потпуна новина. Тада је било много талентованих и необдарених, поштених и непоштених људи који, заносећи се борбом за политичку слободу, борбом против самовлашћа царева, полиције и попова, нису видели супротност интереса буржоазије и пролетаријата. Ти људи нису допуштали чак ни помисао да радници иступају као самостална друштвена снага. С друге стране, било је много сањалица, понекад генијалних, који су мислили да је само потребно убедити управљаче и владајуће класе у неправедност савременог друштвеног поретка, па ће се онда на земљи лако увести мир и опште благостање. Они су сањали о социјализму без борбе. Најзад, скоро сви тадашњи социјалисти и уопште пријатељи радничке класе видели су у пролетаријату само рану, они су с ужасом гледали како с порастом индустрије расте и та рана. Зато су сви они мислили о томе како да зауставе развитак индустрије и пролетаријата, да зауставе „точак историје“. Насупрот општем страху од развитка пролетаријата, Маркс и Енгелс полагали су све своје наде у непрекидни пораст пролетаријата. Уколико је више пролетера, утолико је већа њихова снага као револуционарне класе, утолико је социјализам ближи и остварљивији. У неколико речи заслуге Маркса и Енгелса за радничку класу могу се изразити овако: они су радничку класу научили самоупознавању и самосвести, и на место маштања поставили науку.

Зато Енгелсово име и живот морају бити познати сваком раднику, те ми морамо донети кратак преглед живота и рада Фридриха Енгелса, једног од двају великих учитеља савременог пролетаријата.

Енгелс се родио 1820. године у граду Бармену, у Рајнској провинцији краљевине Пруске. Његов отац био је фабрикант. Године 1838. Енгелс је породичним приликама био приморан да, не завршивши гимназију, ступи као намештеник у једну трговачку кућу у Бремену. Бављење трговачким послом није спречавало Енгелса да ради на свом научном и политичком образовању. Још као гимназист он је омрзнуо апсолутизам и чиновничку самовољу. Бављење филозофијом одвело га је још даље. У то време у немачкој филозофији владало је Хегелово учење, и Енгелс је постао његов следбеник. Иако је сам Хегел био поклоник апсолутистичке пруске државе, у чијој се служби налазио као професор Берлинског универзитета, Хегелово учење било је револуционарно. Хегелова вера у људски разум и његова права и основни принцип Хегелове филозофије, да се у свету врши стални процес промене и развитка, доводили су оне ученике берлинског филозофа који нису хтели да се мире са стварношћу до мисли да и борба против стварности, борба против постојеће неправде и зла које влада има свог корена у светском закону вечног развитка. Ако се све развија, ако једне установе смењују друге, зашто би онда вечно трајао апсолутизам пруског краља или руског цара, богаћење незнатне мањине на рачун огромне већине, владавина буржоазије над народом? Хегелова филозофија говорила је о развитку духа и идеја, она је била идеалистичка. Из развитка духа она је изводила развитак природе, човека и људских, друштвених односа. Маркс и Енгелс, задржавши Хегелову мисао о вечном процесу развитка, одбацили су предубеђено идеалистичко схватање; окренувши се животу, они су видели да развитак духа не објашњава развитак природе већ напротив — да дух треба објаснити из природе, материје… Насупрот Хегелу и осталим хегелијанцима, Маркс и Енгелс били су материјалисти. Погледавши на свет и човечанство материјалистички, они су опазили да исто онако као што у основи свих природних појава леже материјални узроци, тако је и развитак људског друштва условљен развитком материјалних, производних снага. Од развитка производних снага зависе односи у које ступају људи једни с другима при производњи предмета неопходних за задовољавање људских потреба. И у тим односима налази се објашњење свих појава друштвеног живота, људских тежњи, идеја и закона. Развитак производних снага ствара друштвене односе који се ослањају на приватну својину, али сада видимо како тај исти развитак производних снага одузима својину већини и концентрише је у рукама незнатне мањине. Он уништава својину, основу савременог друштвеног поретка, он сам тежи к истом циљу који су себи поставили социјалисти. Социјалисти треба само да схвате која је друштвена снага, по свом положају у савременом друштву, заинтересована на остварењу социјализма, и да тој снази предају свест о њеним интересима и историјском задатку. Та снага је пролетаријат. С њим се Енгелс упознао у Енглеској, у центру енглеске индустрије, Манчестеру, где се преселио 1842. године, ступивши у службу у једну трговачку кућу, у којој је његов отац био један од ортака. Ту Енгелс није само седео у фабричкој канцеларији, он је залазио у прљаве квартове, где су скучено становали радници, сам је својим очима видео њихову беду и невоље. Али он се није задовољавао личним посматрањем, он је прочитао све што је пре њега било познато о положају енглеске радничке класе, он је брижљиво проучио сва званична документа до којих је могао доћи. Плод тих проучавања и посматрања била је књига: „Положај радничке класе у Енглеској“, која је изишла 1845. године. Већ смо горе споменули у чему је главна заслуга Енгелса као писца „Положаја радничке класе у Енглеској“. И пре Енгелса многи су приказивали патње пролетаријата и указивали на неопходност да му се помогне. Енгелс је први рекао да пролетаријат није само класа која пати; да баш тај срамни економски положај, у коме се пролетаријат налази, њега незадрживо гура напред и нагони да се бори за своје коначно ослобођење. А пролетаријат који се бори сам ће себи помоћи. Политички покрет радничке класе неизбежно ће довести раднике до свести о томе да немају излаза изван социјализма. С друге стране, социјализам ће бити снага само онда када постане циљ политичке борбе радничке класе. То су основне мисли Енгелсове књиге о положају радничке класе у Енглеској, мисли које је сада усвојио читав пролетаријат који мисли и који се бори, али које су тада биле потпуно нове. Те мисли биле су изнете у занимљиво написаној књизи, пуној најверодостојнијих и најпотреснијих слика невоља енглеског пролетаријата. Та књига била је страшна оптужба капитализма и буржоазије. Утисак који је она учинила био је врло јак. Свуда се почело позивати на Енгелсову књигу као на најбољу слику положаја савременог пролетаријата. И заиста, ни пре 1845. године, ни доцније није се појавио ниједан толико снажан и истинит приказ невоља радничке класе.

Енгелс је постао социјалиста тек у Енглеској. У Манчестеру он је ступио у везу ц првацима тадашњег енглеског радничког покрета и почео је да пише у енглеским социјалистичким издањима. Године 1844, враћајући се у Немачку, он се на путу у Паризу, упознао с Марксом, с којим је још од раније стајао у преписци. Маркс је у Паризу, под утицајем француских социјалиста и француског живота, постао такође социјалиста. Ту су пријатељи заједнички написали књигу: „Света породица, или критика критичке критике“. У тој књизи, која је изишла годину дана пре „Положаја радничке класе у Енглеској“ и коју је већим делом написао Маркс, положени су темељи оног револуционарно-материјалистичког социјализма чије смо главне мисли напред изложили. „Света породица“ је шаљив надимак филозофа браће Бауера и њихових следбеника. Та господа проповедала су критику која стоји изнад сваке стварности, изнад партија и политике, која одриче сваку практичну делатност и само „критички“ посматра свет око себе и догађаје у њему. Господа Бауери судили су са висине о пролетаријату као о некритичној маси. Маркс и Енгелс одлучно су устали против тог глупог и штетног правца. У име стварне човечје личности — радника, кога газе владајуће класе и држава, они захтевају не посматрање, већ борбу за боље уређење друштва. Снагу, кадру да води такву борбу и заинтересовану у њој, они виде, разуме се, у пролетаријату. Још пре „Свете породице“ Енгелс је у „Немачко-француском часопису“ Маркса и Ругеа објавио „Скицу критике политичке економије“, у којој је ц гледишта социјализма размотрио главне појаве савременог економског покрета као нужне последице владавине приватне својине. Дружење ц Енгелсом неоспорно је допринело томе да је Маркс одлучио да се почне бавити политичком економијом, оном науком у којој су његови радови извршили читав преврат.

Време од 1845. до 1847. г. Енгелс је провео у Бриселу и Паризу, спајајући научни рад с практичном делатношћу међу немачким радницима Брисела и Париза. Ту су Енгелс и Маркс ступили у односе ц тајним немачким „Савезом комуниста“, који им је ставио у дужност да изложе основна начела социјализма који су израдили. Тако је постао чувени „Манифест комунистичке партије“ Маркса и Енгелса, који је објављен 1848. године. Та малена књижица вреди колико и читави томови: све до данас њеним духом живи и креће се сав организовани и борбени пролетаријат цивилизованог света.

Револуција 1848 г., која је најпре букнула у Француској, а затим се проширила и на друге земље Западне Европе, довела је Маркса и Енгелса у домовину. Ту, у Рајнској Пруској, они су стали на чело демократских „Нових рајнских новина“, које су излазиле у Келну. Оба пријатеља била су душа свих револуционарно-демократских тежњи у Рајнској Пруској. Они су до последње могућности бранили интересе народа и слободе од реакционарних снага. Ове последње, као што је познато, надвладале су. „Нове рајнске новине“ биле су забрањене, Маркс, који је за време свог емигрантског живота изгубио права пруског поданика, био је прогнан, а Енгелс је узео учешћа у оружаном народном устанку, борио се у три битке за слободу и после пораза устаника побегао преко Швајцарске у Лондон.

У Лондону се настанио и Маркс. Енгелс је ускоро поново постао намештеник, а затим и ортак оне трговачке куће у Манчестеру у којој је служио четрдесетих година. До 1870. године он је живео у Манчестеру, а Маркс у Лондону, што их није спречавало да одржавају најживљу духовну везу: они су се скоро сваког дана дописивали. У тој преписци пријатељи су измењивали своје погледе и знања и даље заједнички израђивали научни социјализам. Године 1870. Енгелс се преселио у Лондон, и њихов заједнички духовни живот, испуњен напорним радом, трајао је све до 1883. г., када је Маркс умро. Плод тога рада био је — с Марксове стране — „Капитал“, највеће политичко-економско дело нашег века, а с Енгелсове стране — читав низ крупних и ситних радова. Маркс је радио на анализи сложених појава капиталистичке привреде. Енгелс је у веома лако писаним, често полемичким радовима осветљавао најопштија научна питања и разне појаве из прошлости и садашњости — у духу материјалистичког схватања историје и Марксове економске теорије. Од тих Енгелсових радова поменућемо: полемичко дело „Против Диринга“ (у њему су анализирана најважнија питања из области филозофије, природних и друштвених наука), „Порекло породице, својине и државе“, „Лудвиг Фајербах“, чланак о спољној политици руске владе, изврсни чланци о стамбеном питању, најзад, два омања, али веома драгоцена чланка о економском развитку Русије. Маркс је умро не стигавши да коначно обради свој огромни рад о капиталу. Међутим он је у концепту већ био готов, и тако се Енгелс после пријатељеве смрти латио тешког посла да обради и изда ИИ и ИИИ свезак „Капитала“. Године 1885. он је издао ИИ, 1894. г. ИИИ свезак (ИВ свезак није стигао да обради). Рад на тим двама свесцима захтевао је врло много труда. Аустријски социјал-демократа Адлер тачно је приметио да је Енгелс издавањем ИИ и ИИИ свеска „Капитала“ подигао своме генијалном пријатељу величанствени споменик, у који је и нехотице неизбрисивим потезима урезао своје сопствено име. Заиста, та два свеска „Капитала“ рад су двојице: Маркса и Енгелса. Стара предања причају о разним дирљивим примерима пријатељства. Европски пролетаријат може рећи да су његову науку створила два научника и борца чији односи надмашују најдирљивија казивања о људском пријатељству. Енгелс је увек, и опште узевши, потпуно исправно, стављао себе иза Маркса. „Уз Маркса, — писао је он једном свом старом пријатељу, — ја сам свирао другу виолину“. Његова љубав према Марксу за његова живота и поштовање Марксове успомене после његове смрти били су безгранични. Тај љути борац и строги мислилац имао је душу која дубоко воли.

Нека је вечна слава Фридриху Енгелсу, великом борцу и учитељу пролетаријата!

Секретаријат НКПЈ,

Београд,

28. 11. 2020.