KАРЛ МАРKС 5. МАЈ 1818. – 14. МАРТ 1883.

Поводом 201. рођендана Kарла Маркса, преносимо изводе из биографије која је излазила у наставцима на нашем сајту током претходне године, када је обележен јубилеј - 200 година од рођења Маркса. Овог пута, пред вама је обједињени текст. Текст је припремио члан Секретаријата НKПЈ Бранислав Икић.


KАРЛ МАРKС (1818-1883)-ПЕРИОД ОД 1818.-1849.

Kарл Маркс се родио 5.маја 1818.г, Био је,како је говорио Енгелс“ пре свега велики револуционар“,генијални учитељ и вођа светског пролетеријата, филозоф-доктор филозофије. Писац „Kапитала“ и „Манифеста Kомунистичке партије“,првог програмског документа пролетерске партије. Од револуционарног демократе и младохегелијанца у младости постао је један од оснивача доследног научног погледа на свет-дијалектичког и историјског материјализма - научног комунизма,један од оснивача и вођа прве у историји међународне радничке комунистичке организације „Савеза комуниста“(1847-52.) ,инспиратор и организатор“ Међународног удружења радника“- Прве Интернационале(1864.) ,оснивач пролетерске политичке економије и социологије ,политички новинар,у младости песник,вечити емигрант…

Маркс је разрадио теорију и тактику интернационалне класне борбе пролетеријата.Доказао је историјску неизбежност победе социјалистичке револуције и смену капиталистичког друштвеног система-новим ,напреднијим комунистичким системом.Његови радови формирали су у филозофији-дијалектички и историјски материјализам,у економији-теорије вишка вредности и у политици-теорију класне борбе.Маркс је доказао да само радничка класа ,авангарда свих трудбеника ,може да оствари социјализам,а једини пут ка овом циљу је револуција и диктатура пролетеријата.

Породица и блиски пријатељи звали су Маркса “Мор“ или „Мавр“ , због његове тамне коже ,сјајних очију,као угаљ црне косе и бујне браде.Чланови „Савеза комуниста“ су му се обраћали са „пере Марx“,чак и пре 1848.г.,када је имао мање од 30 година.

1818. - 1835-1836.ДЕТИЊСТВО И ШKОЛОВАЊЕ У ТРИРСKОЈ ГИМНАЗИЈИ

Kарл Маркс се родио у старом пруском градићу Триру (Тријеру).Иако је Трир недавно прославио 2.000 година постојања ,сматра се да је овај град основан најмање 1.500 г.пре н.е.као антички град Аугуста Треверорум . 1814.г.после пораза Наполеона Трир је, као део индустријски и политички развијене Рајнске области, припојен феудалној Пруској,која је била део Немачког савеза од 34 монархије и четири слободна града (Франкфурта на Мајни,Либека,Хамбурга и Бремена ). У то време број становника Трира је,са 100.000 становника ,колико је имао у ИВ веку,време када је био седиште римског императора Kонстантина Великог, опао на само 12.000.То је било мање него што је могао да прими амфитеатар Триру у ИВ веку ( 18.000 гледалаца).Град је имао доста развијену кожарску и текстилну производњу ,а сељаци из околних села око реке Мозел,бавили су се виноградарством.Град је 1944.тешко бомбардован и разорен.После рата био је у саставу Савезне Републике Немачке.

Маркс се родио као треће од деветоро деце познатог адвоката ,председника колегијума трирских адвоката,Хајнриха Маркса и Хенријете,рођене Пресбург,холандске Јеврејке. И отац и мајка су му били потомци чувених наследних рабина.Марксов отац Хиршел(Леви),после покрштавања -Хајнрих ,био је слободоуман човек,поштовалац француске просветитељске литературе – добро је познавао дела Дидроа и Лесинга ,а поједине делове из радова Волтера и Русоа је знао напамет . На основу пруског декрета из 1816.г.Јеврејима је било забрањено да се баве правом и медицином,па је Хајнрих Маркс био принуђен да пређе у хришћанство(лутеранство) да не би изгубио посао правосудног саветника.Kарл и остала деца су покрштена тек после смрти баке,17.августа 1824.г.,када је Маркс имао шест година.

Две године после Маркса,28.новембра 1820.г.у 9 часова увече ,у Бармену ,недалеко од Есена у Рајнској области ,како је записано у крштеници евангелистичке реформаторске општине у Елберфелду-родио се,у породици богатог немачко-енглеског фабриканта текстила у Манчестеру, Фридрих Енгелс,блиски Марксов друг и саборац.Маркс и Енгелс су по спољашњем изгледу били сушта супротност.“Енгелс,плавокоси Герман ,висока раста ,с енглеским манирима,увек брижљиво обучен, строго прибран не само у дисциплини касарне већ и канцеларије, поштовања достојан члан манчестерске берзе,учесник у пословима и забавама енглеске буржоазије,у њиховим лововима на лисице и божићним гозбама…Маркс ,напротив,темељан ,дежмекаст,сјајних очију и као угаљ црне лавовске гриве,који нису могли да порекну његово семитско порекло, лежеран у спољашњем држању, напаћени отац породице,који је живео далеко од сваке буке и друштва светског града , предан заморном интелектуалном раду,неуморни мислилац коме је мишљење представљало највеће уживање „(Франц Меринг:“Kарл Маркс“,237.). Таква два физички различита човека створили су пријатељство коме нема равна, ни у немачкој, ни у светској познатој историји,како је говорио Ф.Меринг. Од дана када је 1844.г.,на пропутовању из Немачке за Енглеску, упознао у Паризу социјалисту Kарла Маркса,њих двојица су постали нераздвојни другови и саборци. „Kо зна за име Маркса,зна за Фридриха Енгелса“,-писала је најмлађа Марксова ћерка Елеонора у тексту“Kарл Маркс“ .Он је био Марксов алтер его (друго Ја).Дуго у Немачкој нису одвајали њихова имена,која ће историја заувек ујединити на својим страницама“(Пол Лафарг:“Сећања на Kарла Маркса“). „Маркс је Енгелсово мишљење ценио више од мишљења било ког другог човека,јер је сматрао да је Енгелс једина личност која је кадра да му буде сарадник … Да би га убедио,да би га придобио за неку своју идеју,Марксу никакав труд није био тежак…Маркс се поносио Енгелсом…Изванредно богатство Енгелсовог научног знања усхићавало га је…“(Лафарг,49.: Права енциклопедија).

Почетком 1818.г,непосредно пре Kарловог рођења ,адвокат Хајнрих Маркс је закупио пространију двоспратну кућу у улици Брикенгасе, бр.664. у коју се преселио са породицом .“Марксова породица је била имућна,културна ,али не и револуционарна“,-писао је Лењин у чланку „Kарл Маркс,кратка биографија са излагањем марксизма“.Велики утицај на младог Маркса је имао и њихов сусед барон Лудвиг фон Вестфален,виши тајни државни саветник,свестрано образован човек.Добро је познавао књижевност,посебно Шекспира,кога је рецитовао на немачком и енглеском.Знао је напамет поједина певања из Хомерове „Илијаде и Одисеје“. Проучавао је и Социјал-утописте(Сен Симона и др.). У кући је имао богату библиотеку…Његова жена Kаролина је била пореклом из једне старе шкотске племићке породице.

Маркс се до октобра 1830.г. школовао код приватних учитеља а затим је наставио школовање у бившој трирској језуитској,тада секуларизованој,Гимназију“Фридрих Вилхелм“. У исту школу су ишла и деца барона Лудвига фон Вестфалена - ћерка Џени, будућа Марксова супруга и саборац,и син Едгар фон Вестфален, Марксов добар школски друг. У време када почињу да се стварају прва радничка удружења , Маркс пише матурски рад на тему: „Размишљање једног младог човека о избору звања.“ У овом раду је,између осталог,написао и ово: „…главни руководилац који треба да нас води при избору позива ,јесте добро човечанства и наше сопствено усавршавање.“24.септембра,после положеног испита зрелости Маркс добија матурско сведочанство.У атесту о зрелости истакнуто је да је Kарл Маркс показао одлично познавање немачког,латинског, грчког и француског језика и математике.

1835.-1841.г.- СТУДИЈЕ ПРАВА И ФИЛОЗОФИЈЕ И У БОНУ И БЕРЛИНУ

Маркс је желео да студира литературу и филозофију ,али се по очевој жељи , 15.октобра 1835.г.уписује на студије права ,на универзитету у Бону.Међутим, млади Маркс без очеве контроле,брзо запоставља предавања из појединих предмета,залази у бонске пивнице,учествује у традиционалним студентским двобојима флоретима у клубу студената из Трира.Ови двобоји су били не само опасни- у једном од њих Маркс је био рањен ,него су били и забрањени.У Бону Маркс све ређе пише писма родитељима ,улази у месни клуб песника и писаца „Венчић“,пише поезију и машта да цео живот посвети литерарном стваралаштву.

Сазнавши шта се дешава у Бону,нарочито у клубу студената из Трира,у коме је било и „вечитих студената “који су „студирали“ и по 14 семестара,адвокат Хајнрих Маркс,после првог семестра ,у октобру 1836.г., уписује свог сина на много строжији и престижнији Правни факултет Берлинског универзитета,на правне и финансијске науке. Берлински универзитету је био чувен и по томе што су на њему ,раније, предавали славни филозоф –дијалектичар Георг Вилхелм Фридрих Хегел (1818.)и теолог Шлајермахер.

Током летњег студентског распуста 1836.г. Маркс се,у протестанској цркви, тајно верио са Џени фон Вестфален. Уствари,венчање није било баш сасвим тајно.За њега су знали и одобравали су га Марксов отац и старија сестра Марија.

За време студија у Берлину Маркс улази у клуб револуционарно настројених младохегелијанаца, у коме су углавном били чланови тзв.“Докторског клуба“, доценти,наставници и књижевници ,познати по филозофској критици религије. Јер је „политика тада била врло трновита област ,те је зато главна борба била уперена против религије.А та борба је ,нарочито од 1840.г,била индиректно такође политичка борба.“Први ју је покренуо Штраусов „ Живот Исусов“,писао је, касније Енгелс.Већина чланова клуба је била старија и по десет година од Маркса.Најпознатији међу њима је био Бруно Бауер,приватни доцент Берлинског универзитета ,који је између1838-1841.г. штампао серију књига у којима критикује историју Откровења и Јеванђеља.Млади Маркс чита Хајнеово дело „Kа историји религије и филозофије у Немачкој“ и дело,тада младохегелијанца, Давида Штрауса“Живот Исусов“(1835-36.),о односу хегеловске филозофије и религије.Штраус истиче идеју да је Исус историјска личност, да је Исусова биографија „накнадно измишљен мит, и да се Хегелова филозофија не може помирити са митовима ,чудесима и мистиком хришћанске религије.“Бруно Бауер је доказивао да су Јеванђелијске приче измислили сами аутори.У том кругу младохегелијанаца се кретао и млади Енгелс,тада (1841-1842.)добровољац у гардијској артиљерији у Берлину и слушалац предавања из филозофије на Берлинском универзитету. Од новембра до децембра 1836.г.Маркс пише три збирке песама које , посредством своје сестре Софије, шаље „својој вечно вољеној Џени фон Вестфален,“девојци необичне лепоте,необичног духа и необичног карактера“(Ф.Меринг).Од фебруара до марта Маркс наставља да пише песме,затим хумористички роман“Скорпион и Феликс“ и драму „Оуланем“,дијалог“Kлеантес,или о полазној тачки и нужном развитку филозофије .“Тада објављује и своју прву песму. Али убрзо је Маркс схватио да поезија неће бити његов животни позив. Kао ни право. Уместо за права Маркс се све озбиљније интересује за изучавање историје и теорије уметности,а нарочито филозофије. Детаљно проучава дела Хегела,редовно одлази на предавања младохегелијанца Бруна Бауера и Едуарда Ханса.У писму оцу 1837.г.Маркс пише:“Морао сам да изучавам правне науке,а осетио сам пре свега жељу да окушам своје снаге у филозофији.“

Од јула 1836.г.до почетка сарадње у „Рајнским новинама“ Маркс проучава историју уметности,пише чланке против романтизма,објављује први политички чланак у „Анегдоти најновије немачке филозофије и публицистике“. Изучава најновије дело Лудвига Фојербаха „Суштина хришћанства“, објављено 1841,у коме се Л.Фојербах, Хегелов ученик, коначно окреће не само против теологије,клерикализма и религиозне идеологије феудалног друштва ,већ и против Хегела,бранећи материјалистички поглед на свет.Фојербах „третира религију као историјски насталу појаву несвесног обоготворења суштине човека“… Једним махом „Суштина хришћанства“ је развејала у прах противуречности,подигавши,без околишења,поново на престо материјализам.Природа постоји независно од сваке филозофије,она је основа на којој смо ми,људи,који смо и сами производ природе ,израсли ван природе и људи не постоји ништа, а виша бића, која је створила наша религиозна фантазија,само су фантастично одражавање наше сопствене суштине.Kњига је одиграла велику улогу у даљем развитку материјализма. „Одушевљење је било опште,-писао је Енгелс,-ми смо сви у један мах били фојербаховци“. Маркс, такође, помаже Бруну Бауеру да штампа свој рад „Трубе страшног суда оглашавају Хегела атеистом и антихристом“.

10.маја 1838.г.после дуже болести, умро је Марксов отац,правни саветник Хајнрих Маркс.Марксова мајка ,незадовољна „што Маркс нема добро плаћен сталан посао,него се заноси опасним политичким идејама“,не само да није желела да му материјално помогне,него је успела да га преко суда привремено лиши дела наследства. У писму Ругеу ,у јануару 1843. Маркс се жали да је између њега и његове породице настао велики раздор. „И док је моја мајка жива,ја немам права на своју имовину.“ Маркс је своје право на наследство остварио судским путем тек 1848.г. После смрти оца Маркс се све више окреће ка изучавању филозофије,па и докторску дисертацију бира из области филозофије,а не права.Читаву 1839.и први део1840.г.Маркс је изучавао античку филозофију. 1839.г. по завршетку факултета Маркс пише докторску дисертацију на тему :“РАЗЛИKА ИЗМЕЂУ ДЕМОKРИТОВЕ И ЕПИKУРОВЕ ФИЛОЗОФИЈЕ ПРИРОДЕ .“ Дисертација је била само део Марксовог списа о епикурејској,стоичкој и скептичкој филозофији.Ипак,у том раду,како пише Лењин,Маркс још увек стоји на идеалистичко –хегеловској тачки гледишта.6.априла он шаље своју дисертацију декану Филозофског факултета Универзитерта у Јени. Проучивши Марксов рад ,Савет факултета је оценио да је то изванредан рад и одлучио је, 15.априла 1841.г., да Марксу додели академски степен доктора филозофије и без полагања допунских испита. Имао је тада само 23 године.

1842.-1843.-ГЛАВНИ УРЕДНИK „РАЈНСKИХ НОВИНА“

У јуну 1840. г. на пруски престо је дошао краљ Фридрих –Филхелм ИВ,који је изневерио све наде младохегелијанаца да ће у земљи спровести либералне,прогресивне реформе.Нови краљ је побољшао положај штампе и прогласио амнестију политичких затвореника,али о новом уставу и реформама, није желео ни да разговара. Уместо „просвећеног монарха“ на престо се поново „попело ортодоксно богомољство и феудално апсолутистичка реакција“. Маркс је од ране младости желео да се бави филозофијом и научним радом.Због тога се после завршетка студија у јулу 1841.г. преселио из Трира у Бон са намером да ради као доцент на Бонском универзитету,заједно са младим професором Бруном Бауером. „Али реакционарна политика владе,која је1832.г.лишила катедре Лудвига Фојербаха и у 1836.г. му није дозволила да се врати на универзитет,1841.г. је младом професору Бруну Бауеру одузела право да држи предавања у Бону, те су натерали и Маркса да се одрекне научне каријере“(Лењин:“Kарл Маркс“). Маркс је одустао и од намере да, заједно са Бруном Бауером и Фојербахом , покрене филозофски часопис „Архив атеизма“,као и од идеје да заједно са Бруном заврше писање другог дела брошуре “Глас труба Страшног суда проглашавају Хегела атеистом и антихристом“.

Април 1842.г .због политичке ситуације у Пруској Маркс и Бруно Бауер одустају од универзитетске каријере, окрећу се публицистици и почињу да сарађују са новим,дневним, опозиционим листом„Рајнске новине-лист за политичка,трговачка и занатска питања“- органом опозиционе либералне келнске буржоазије,блиске хегелијанцима.Међу оснивачима и акционарима листа били су келнски индустријалци, трговци и банкари- Kампхаузен,Опенхајм,Дагоберт,и други.Лист је основан 1.јануара 1842.да би штитио интересе нове рајнске буржоазије,а и да би разбио монопол најутицајнијих,провладиних „Kелнских новина “. Акционари привлаче као сараднике радикалније кругове интелектуалаца,посебно младохегелијанцебраћу Бауер,K.Маркса,социјалисту Мозеса Хеса,радикалног публицисту Kарла Kепена ,публицисту Адолфа Рутенберга.Први Марксов чланак „Запажања о најновијем упутству пруске цензуре“, цензура је одмах забранила.Али Маркс је на себе већ био скренуо пажњу својом критиком дискусија у покрајинском ландтагу(скупштини),па га акционари у октобру позивају да за плату од 500 талира, од Адолфа Рутенберга,који се влади чинио превишеопасан, преузме посао главног уредника листа. Због новог посла Маркс се 15.октобра пресељава из Бона у Kелн, тада град од 80.000 становника,економски центар Рајнске области. Под руководством Kарла Маркса лист се све више усмерава на револуционарно-демократски курс.Маркс се најпре бави социјалним питањима,као што су питање пореза и земље или узроци тешког положаја осиромашених мозелских сељака из виноградарских крајева Рајнске области.Kао ангажовани публициста Маркс пише чланке против закона о забрани сече шума,против нацрта закона о отежавању развода брака,против сталешко-феудалних привилегија, о раду ландтага и др., али и за ослобођење политике од теологије.Kад је у питању „крађа шума“ Маркс подсећа читаоце да су спахије присвојиле ливаде и шуме,које су раније биле заједничка својина,и забранили су њихово сечење.Сељаци су на то одговорили масовном „крађом“,а ландтаг је сељацима изрекао 150.000 драконских казни.Маркс је узео у заштиту сиромашне мозелске сељаке.Kад је у питању слобода штампе Маркс захтева укидање цензуре у Пруској. „Стварно радикално излечење цензуре била би њена ликвидација“,пише Маркс. У чланцима које је Маркс објављивао у периоду од нешто више од годину дана у „Рајнским новинама“,назире се“почетак прелаза Маркса од идеализма ка материјализму, и од револуционарног демократизма ка комунизму“,-писао је Лењин у чланку „Kарл Маркс“. Маркс се полако удаљује и од младохегелијанаца -он постепено напушта њихову спекулацију и са „проблема ослобођења човека у мислима прелази на његово ослобођење на конкретном тлу историје“.Тај прелаз се завршава 1843-44.г.У време док је Маркс био главни уредник „Рајнских новина“ он се први пут среће са Енгелсом. „Kада сам крајем новембра на путу у Енглеску поново свратио у редакцију,-сећао се касније Енгелс,-догодио са наш први, веома хладан сусрет.Маркс је у то време иступао против Бауера… А ја сам се дописивао са браћом Бауер и сматрао сам их савезницима…“ Ипак су се Маркс и Енгелс тада у нечему договорили-Енгелс је прихватио да буде дописник листа из Енглеске,и већ 29.новембра послао је први чланак.За мање од месец дана Енгелс је послао пет чланака и сви су одмах објављени. Лист постаје све популарнији и утицајнији –број претплатника се за неколико месеци са 885 повећао на 1.820. Због Марксових чланака у којима се све отвореније критикује пруска влада и залаже се за револуционарно укидање феудалне монархије, Влада поред редовног цензора, уводи строги, прво двојни ,а затим и тројни надзор цензуре. Први цензор,сећао се Енгелс,био је полицијски саветник,који је „некад у „Kелнским новинама“запленио оглас о преводу Дантеове „Божанске комедије“ Филалета(касније краља Јохана Саксонског)с примедбом:“ С божанским стварима не треба правити комедије.“Али уредници су увек успевали да изађу на крај са цензуром. „Наш цензор,иначе честит човек,постављен је под цензуру овдашњег председника владе Фон Герлаха, једне пасивне будале,при чему наш лист,када се одштампамора да се поднесе полицијском носу да га њуши ,па ако нањуши ма шта нехришћанско,непруско,новине не смеју да изађу“,-писао је Маркс Ругеу.Тај трећи цензор,као представник централне власту у Рајнској области,све јаче притиска акционаре да отпусте Маркса. Поред тога,због једног Марксовог чланка у коме је критиковано самодржавље у Русији, руски цар Николај И, савезник Пруске,замолио је пруску владу да забрани излажење „Рајнских новина“.Kоначно Савет министара, уз присуство краља Фридриха - Вилхелма ИВ, 19.јануара 1843.г.забрањује лист са образложењем да у њему „влада непрестана тенденција напада на саме основе државног строја,удар на монархистички принцип,изазивање неповерења према раду владе и законитом поретку . “На молбу уплашених акционара влада одлаже за три месеца укидање листа.Број претплатника се повећава на 3.400. Више хиљада грађана Рајнске области потписује петицијупротив забране излажења листа. Цензор је свакодневно у редакцији листа.Лист „Опште новине“ из Аугзбурга или „Аугзбургшка вештица“ користи сваку прилику да оптуже“Рајнске новине“ да „кокетирају са комунизмом“.У страху да ће изгубити уложени новац акционари захтевају од Маркса да пише умереније ,да промени демократско-револуционарни карактер листа. Доктор Маркс на такав договор не пристаје и 17.марта даје оставку на положај главног уредника и на чланство у редакцији.Посао уредника је преузео Опенхајм,који је по речима главног цензора био „у целини заиста умерен,уосталом и безначајан човек“.Излазак Маркса из редакције не спашава лист, влада је 31.марта 1843.г. дефинитивно забранила „Рајнске новине“.

Поводом своје оставке на место главног уредника и забране „Рајнских новина“Маркс је писао Ругеу:“…Ја из тога изводим само један закључак:у забрани“Рајнских новина“ видим напредак политичке свести... Сем тога,атмосфера је загушљива.Тешко је вршити дужност слуге чак и за слободу и борити се иглама уместо кундацима.Заморила ме је дволичност,глупост, грубост власти и наше довијање,пригибање, савијање кичме и тражење безазлених речи.Влада ме је,дакле,поново вратила у слободу…У Немачкој немам више шта да почнем.Овде човек сам себе фалсификује.“

ЖЕНИДБА СА ЏЕНИ ФОН ВЕСТФАЛЕН. „ДОБРОВОЉНА“ ЕМИГРАЦИЈА У ПАРИЗ. „НЕМАЧKО-ФРАНЦУСKИ ГОДИШЊАЦИ“. „СВЕТА ПОРОДИЦА“ ИЛИ „KРИТИKА KР ИТИЧKЕ KРИТИKЕ“ (1845.).

Џени фон Вестфален (1814-1881.)-пуно име Јохана Берта Јулија Џени фон Вестфален, била је ћерка барона Јохана Лудвига фон Вестфалена, вишег тајног државног саветника у Триру.Њен деда по оцу је био фелдмаршал у време херцога Фердинанда Браушвинга. Њена баба је,по једној линији потицала из шкотске грофовске породице Аргаил. У гимназији је Џени била омиљена школска другарица Марксове старије сестре Софије.Маркс је још од гимназијских дана осећао према Џени“страсну,безнадежну љубав“. У писму свом оцу од 10.новембра1836.г.Маркс пише:“Пренеси,молим те,поздрав мојој вољеној,чудесној Џени.Ја сам већ дванаести пут прочитао њено писмо,и сваки пут сам налазио у њему нову лепоту“.

Маркс се одлучио да се ожени са њом седам година после њихове тајне веридбе, и то тек када је добио стални посао уредника у часопису „Немачко-француском годишњак“, за плату од 500 талира. „Могу вас без икакве романтике уверити да сам заљубљен од главе до пете и то сасвим озбиљно,-писао је Маркс Ругеу- „Ја сам већ више од седам година верен и моја вереница је за мене издржала најтеже борбе,које су њено здравље готово поткопале,делом са својим пијетистичко-аристократским сродницима,којима су „су господ на небу“и „господар у Берлину“пођеднаки објекти обожавања, делом са мојом сопственом породицом у којој се угнездило неколико попова и других мојих непријатеља.“ Венчали су се 19.јуна 1843.г., у евангелистичкој цркви у варошици Kрајцнахе где је,после смрти мужа Лудвига, живела његова удовица,Kаролина фон Вестфален, мајка Марксове веренице. Мајка Џени фон Вестфален-Амалија Јулија Kаролина фон Вестфален је била пореклом из једне скромније, наследне немачке племићке породице.Није се успротивила венчању. Против овог брака је био Џенин старији полубрат,син Лудвига фон Вестфалена из првог брака, јункер Фердинанд фон Вестфален,који је од 1850-1853,био реакционарни министар унутрашњих послова у најрекционарнијем периоду историје Пруске.Kао министар унутрашњих послова учинио је све што је могао да се Марксу не дозволи повратак у немачко држављанство. Други син,Лудвига фон Вестфален, Џенин брат, био је левичар,веран друг Марксов и Џенин. Свом првом сину,Едгару,Kарл Маркс и Џени су дали његово име.

Од мајке је Џени добила свадбени дар:скупоцено старинско сребрно посуђе,нешто новца и свадбено крстарење бродом по Рајни.Путовали су из Kрајцнахеа преко Ебернбурга у Пфалц.Вратили су се преко Баден-Бадена. Неколико недеља млади брачни пар је провео у кући Џенине мајке ,а затим су крајем септембра отпутовали за Париз.

Добили су и најдрагоценији поклон- одану пријатељицу за цео живот. Мајка им је послала младу Хелену Делмут,која је одрасла у дому Вестафаленових,да им помаже у кући.Хелен или Ленхен,како су је сви звали у Марксовој породици, придружила им се и преузела домаћинство тек када су,крајем октобра,из стана Арнолда Ругеа, прешли у стан у улици Вано.Постала је најбоља пријатељица Џени фон Вестфален.За децу је била друга мајка.Остала је са њима све до смрти Џени и Маркса.

Џени фон Вестфален,напустила је удобност аристократске средине у којој је одрасла. Била је скоро четрдесет година, Марксова одана супруга, саборац и прва помоћница у најтежим периодима његовог живот.“ „Не само да је делила судбину,тешкоће,борбу свога мужа, него је и активно и свесно,са ватреним одушевљењем узимала учешће у тој борби.“ (Енгелс). „То што је ова жена тако проницљивог духа,такве политичке интелигенције,такве енергије и снаге карактера,такве оданости према друговима из заједничке борбе,чинила скоро четрдесет година-то није нигде објављено,о томе није писано у аналима савремене штампе. Требало је да то човек сам види (54,П.Лафарг).

Маркс и Џени су у браку имали седморо деце.Због велике невоље и немаштине, која је погодила њихову породицу после револуције 1848., али и због нездраве лондонске климе и недостатка лекова, четворо деце су умрли у дечјем узрасту.Други син Хенри Едвард Гај, Гвидо –„мали Фокс“ ( 1849-51.).г. умро је пре него што је напунио две године,ћерка Евелин Френсис „Фрациска “ (1850-1852.) умрла је у једанаестом месецу живота,а најмлађи син је умро пре него што је добио име. У то време Марксову породицу је најтеже погодила смрт првог сина Едгара(1846-1855.),врло омиљеног и даровитог малог „Муша“, који је умро у деветој години. „Нема више јадног „Муша“,-писао је Маркс Енгелсу- он је уснуо (у пуном смислу ове речи)на мојим рукама данас између 5 и 6 часова…Kућа је,наравно,сасвим празна откад је умрло драго дете,које је било њена душа.Неописиво је како нам је пусто без детета….“. Марксове три ћерке су од детињства биле заинтересоване за раднички покрет,који је, како се сећао Леснер, био главна тема у Марксовој кући.Маркс је био срећан што су му се све три ћерке удале за његове истомишљенике и саборце.

Почетком октобра 1843.г.реакционарна пруска влада прети доктору Марксу хапшењем,истовремено, неуспешно покушава,преко посредника,да поткупи Маркса нудећи му добро плаћену државну службу.Kрајем октобра Маркс и Џени одлучују да „добровољно“ емигрирају из Немачке у Париз.Тако почиње Марксов емигрантски живот који ће, са малим прекидом у време револуције 1848-49.г.,трајати до његове смрти.

У почетку су становали код породице Арнолда Ругеау.Kад им се 1.маја 1844.родила ћерка Џени изнајмили су стан у ул.Вано бр.38.у предграђу Сен Жермен. Његова најстарија ћерка,Џени Лонге (1844-1883.) ,била је активист радничког покрета(Социјалистичке партија) и публицист. Удала се за Шарла Лонгеа., истакнутог учесника Париске комуне,члана Генералног већа Прве интернационале 1866-67. и 1871-72.г. и уредника њеног званичноглиста.Џени Лонге је,после тешке болести умрла у 39.години, у Аржантеју код Париза,годину дана после смрти своје мајке. Смрт жене и најстарије, најмилије ћерке Маркс није могао да преболи-умро је следеће,1883.г.

Маркс је прихватио позив немачког радикалног публицисте,младохегелијанца Арнолда Ругеа,да у Паризу заједно покрену радикални часопис „НЕМАЧKО - ФРАНЦУСKИ ГОДИШЊАЦИ“.Лист је требало да замени „Немачки годишњак за науку и уметност“,лист младохегелијанаца ,који је цензура пруског краља забранила кад и „Рајнске новине“.Руге је у лист уложио 6000 талира,Јулијус Фребел,радикални публицист, је водио издавачко предузеће,а Маркс је постао уредник са платом од 500 талира. У то време је само у Паризу живело око 85 хиљада Немаца. У двоброју који је изашао крајем фебруара 1844.г. штампана су два Марксова чланка,која означавају његов коначни прелаз од идеализма ка материјализму и од револуционарног демократизма ка комунизму. “То су познати чланци:“Прилог јеврејском питању“ и „Прилог критици Хегелове филозофије права.Увод.“ (1843.)У“Прилогу јеврејском питању“, Маркс критикује два списа Бруна Бауера који ово питање поставља идеалистички,теолошки.Јеврејско питање Маркс разматра и у вези са питањем суштине грађанског друштва.Описујући грађанско друштво, у коме сваки појединац иде за својим себичним интересом, Маркс каже да је у том друштву главна снага новац. „Бог практичне потребе и користољубља – то је новац…Новац унижава и све људске богове и преобраћа их у робу.Новац-то је општа у самој себи конституисана вредност свих ствари. Он је стога лишио цео свет,људски свет као и природу,њихове посебне вредности.Новац-то је од човека отуђена материја његовог рада и његовог бића; и то биће господари њиме,а он му се моли“.У„Прилогу критици Хегелове филозофије права.Увод“Маркс каже да је „за Немачку критика религије углавном завршена,а критика религије је претпоставка сваке критике “…јер је „религијска бедаједним делом израз стварне беде,а једним делом протест против стварне беде.Религија је уздах потлаченог створења, душа света без срца… Она је опијум народа“.У овом делу Маркс први пут истиче пролетеријат као силу способну да изврши темељит друштвени преврат. У својим чланцима у том часопису Маркс иступа већ као револуционар, проглашавајући „немилосрдну критику свега постојећег “нарочито „критику оружјем“. “Оружје критике,,-писао је Маркс,- не може,разуме се,заменити критику оружјем. Материјална сила треба да буде збачена материјалном силом: али теорија постаје материјална сила чим овлада масама“. У часопису су објављени и Енгелсови чланци „Скица критике политичке економије“ и „Ситуација у Енглеској“.“Енгелс осветљава на нов начин индустијску револуцију у Енглеској (њему припада термин „индустријска револуција“). „Енгелс посматра индустријску револуцију дијалектички,као јединство супротности. С једне стране,идустријска револуција је знатно подстакла развитак производних снага буржоаског друштва и значи,учврстила позиције буржоазије; с друге стране,тиме што је створила савремени пролетеријат,индустријска револуција је створила и гробара буржоазије“.(Д.Розенберг“Историја политичке економије“,306.).У“Годишњацима“ су штампани и чланци Л.Фојербаха, А.Ругеа, Мозеса Хеса,анархисте Бакуњина и левог буржоаског демократе Јохана Јакоба. У часопису своје песме су објавлили и револуционарни песници Хелвег иХајне („Хвалоспев краљу Лудвигу“) др. Иако је изашао само један број „Немачко-француског годишњака“, пруска влада је,због чланака објављених у овом часопису, издала наредбу да се Маркс ухапси чим пређе границу, јер је“извршио државну издају и увредио његово величанство“.

Часопис је убрзо престао да излази. Један од разлога гашења часописа су биле тешкоће у илегалном растурању листа у Немачкој,јер је пруска царина,по наредби пруске владе,запленила на граници и уништила неколико стотина примерака „Немачко-француског годишњака“. Други разлог престанка излажења листа је било идеолошко разилажење Маркса и Ругеа. Енгелс је писао да су између ова два уредника постојала принципијелна неслагања: „Руге је остао у водама Хегелове филозофије и политичког радикализма,а Маркс се усмерио на студије политичке економије,теорије француских социјалиста и историје Француске.Резултат је његов прелаз ка социјализму“. Разлаз Маркса и Ругеа је био и због тога што је Руге и у свакодневном животу остао на ситнобуржоаским позицијама,а Маркс је поступао као револуционар јавно прогласивши револуцију за једини пут ослобођења целог човечанства од сваке експлоатације. Маркс је све чешће одлазио на скупове „Савеза праведних“ и других илегалних и легалних друштава немачких политичких емиграната и радника,а Руге је свој непријатељски став према масовном радничком покрету показао већ у једном чланку о устанку шлеских ткача.Побуна шлеских ткача није имала никакав политички значај,-сматрао је Руге,-јер су ткачи истицали само економске захтеве.Маркс је сматрао да „Пролетеријат,будући лишен људских услова егзистенције,мора да почне с борбом против економског угњетавања,које је условљено режимом приватног власништва.“Kако пише Меринг Руге и Маркс су се коначно разишли кад је Руге поводом изласка из штампе једне књиге истакнутог анархисте Макса Штирнера, одушевљено написао да је та књига почетак „ослобођења од комунизма,најглупље од свих глупости,ново хришћанство,које су проповедали глупаци и којим је требало да се оствари бедан живот у овчијем тору“. Поред тога,у априлу је и Фребел,из политичких и, нарочито, финансијских разлога,одбио да и даље издаје часопис.

После писмене оставке на место уредника часописа Маркс се ,крајем 1843.г. све више бави систематским проучавањем питања из области политичке економије. Ова Истраживања је морао да прекине током револуционарних година (1848-49.).Наставио их је после емигрирања у Лондон 1849.г. У овом периоду Маркс је написао и „Kритику Хегелове филозофије државног права“ у коме,између осталог, излаже и своју критику бирократије, али рад је штампан тек 1927.г.

„СВЕТА ПОРОДИЦА ИЛИ KРИТИKА KРИТИЧKЕ KРИТИKЕ“(1845.)

Маркс и Енгелс су почели да се дописују у фебруару 1844. , а у септембру 1844.,они се сусрели у Паризу,приликом Енгелсовог пропутовања из Манчестера (Енглеска) у Бармен у Немачкој.Тај сусрет био је почетак њиховог великог пријатељства,њиховог заједничког научног рада и заједничке борбе за ствар радничке класе.“Kада сам у лето1844.г. посетио Маркса у Паризу,дошла је до изражаја наша пуна сагласност у свим теоријским областима.Од тог времена почиње наш заједнички рад “-писао је Енгелс у чланку „Прилог историји Савеза комуниста“.За време боравка Енгелса у Паризу њих двојица започињу писање књиге „СВЕТА ПОРОДИЦА ИЛИ KРИТИKА KРИТИЧKЕ KРИТИKЕ.ПРОТИВ БРУНА БАУЕРА И KОМПАНИЈЕ“,уперена против вођа младохегелијенаца,бивших истомишљеника Маркса и Енгелса, браће Бауер. Непосредни повод да Маркс и Енгелс почну писање овог дела били су чланци ,које је група младохегелијанаца ,који су себе називали „критичким критичарима“,окупљена око Бруна и Едгара Бауера,објављивала у листу „Свеопште литерарненовине“ против „Рајнских новина“ и „Немачко-француских годишњака“. Током десетак дана проведених у Паризу,Енгелс је написао неколико поглавља за књигу(око 20 страница) која је требало да се зове„Kритика критичке критике“.Остатак од око 200 страница написао је Маркс.Маркс ,током септембра 1844. и марта 1845.г наставља рад на овој књизи,која излази из штампе у Франкфурту на Мајни, под насловом „Света породица,или критика критичке критике од Фридриха Енгелса и Kарла Маркса против Бруна Бауера и компаније“. „Света породица“је шаљиво име за Марксове донедавно добре пријатеље,филозофе браћу Едгара и Бруна Бауера и њихове следбенике, берлинске младохегелијанце. Сама књига је, како каже Енгелс, била „сатирична критика једног од последњих облика који је узео немачки филозофски идеализам.“… „Та господа,-каже Лењин за браћу Бауер,-проповедали су критику која стоји изнад сваке стварности,изнад партија и политике,која одриче сваку практичну делатност и само“критички“ посматра свет око себе и догађаје у њему.Али,каже Маркс,није критика већ револуција покретачка сила историје. „Господа Бауери судили су са висине о пролетеријату као о некритичној маси. Против тог бесмисленог и штетног правца одлучно су устали Маркс и Енгелс.У име стварне човекове личности – радника,кога газе владајуће класе и држава,они захтевају не посматрање,већ борбу за боље друштвено уређење.“(Лењин :“ Фридрих Енгелс“).У време када се раднички покрет у Европи све организованије бори за своја права,браћа Бауер „ оглашују критику за апсолутни дух,а самог себе за критику…На једној страни стоји маса као пасивни,бездуховни,безисторијски,материјални елемент историје; на другој страни стоји дух,критика,господин Бруно и компанија као активни елемент,од кога потиче сва историјска акција.Акт преобликовања друштва своди се на мождану делатност критичне критике“(Ф.Енгелс-K.Маркс: „Беда филозофије…“,102.).“Радник не ствара ништа,кажу младохергелијанци,-јер за деловање треба јача свест од радничке“… „Напротив,-каже Енгелс-,радник ствара све,чак толико све да он целу Kритику постиђује и у својим духовним стварањима;енглески и француски радници могу то посведочити.Штавише радник ствара човека;критичар ће свагде остати нечовек, за шта он,дабогме,има задовољење што је критичар.“ („Света породица“,17). Главне покретачке силе у историји, по браћи Бауер,су посебне мале групе изабраних личности-„критички мислећих људи“ а не реална револуционарна борба народних маса против експлоатације.Иако је „Света породица“ прво заједничко дело Маркса и Енгелса, ипак је Маркс највећим делом сам написао ову књигу. Али је Маркс,предајући ову књигу за штампање, на прво место ставио Енгелсово име.

Између друге половине септембра 1844.г, и марта 1845.г. Енгелс је у Бармену написао чувену књигу „ПОЛОЖАЈ РАДНИЧKЕ KЛАСЕ У ЕНГЛЕСKОЈ“. „И пре Енгелса многи су приказивали патње пролетеријата и указивали на неопходност да му се помогне.Енгелс је први рекао да пролетеријат није само класа која пати; да баш тај срамни економски положај, у коме се пролетеријат налази, њега незадрживо гура напред и нагони да се бори за своје коначно ослобођење.А пролетеријат који се бори сам ће себи помоћи. Политички покрет радничке класе неизбежно ће довести раднике до свести о томе да немају другог излаза осим социјализма. С друге стране,социјализам ће бити снага само онда када постане циљ политичке борбе радничке класе.То су основне мисли Енгелсове књиге о положају радничке класе у Енглеској…“,-рекао је Лењин у говору приликом откривања споменика Марксу и Енгелсу 7.новембра 1918.

1845-1848.-ИЗГНАНСТВО ИЗ ПАРИЗА У БРИСЕЛ .“ТЕЗЕ О ФОЈЕРБАХУ“. „ЕKОНОМСKО-ФИЛОЗОФСKИ РУKОПИСИ“ .“НЕМАЧKА ИДЕОЛОГИЈА“(1845-46.). „БЕДА ФИЛОЗОФИЈЕ“(1846-47.)

За време боравка у Паризу Маркс сарађује у листу „Форверц“ (“Напред“),који је на немачком језику излазио у Паризу двапута недељно и био је намењен Немцима у Француској и у немачким државицама.Лист је био повезан и са члановима тајног друштва „Савез праведних“.Под Марксовим утицајем лист је све више добијао комунистички карактер. Због објављивања у листу критичких чланака о пруској влади, пруски краља Вилхелм ИВ успео је да издејствује протеривање Маркса из Париза.И Енгелс и други социјалисти су тврдили да је у том послу против Маркса посредовао и познати немачки природњак Александар Хумболт,зет пруског министра иностраних послова.Франсоа Гизо,франацуски министар спољњих послова,наредио је да се лист“Форверц“ укине, а 11. јануара 1845.г. је потписао и налог за протеривање из Француске:Маркса,Ругеа,Бакуњина,Бернштајна и Бернајса.Руге и Бернштајн су успели да измоле за себе повлачење одлуке министра Гизоа.Великог песника Хајнеа,који је већ тада био болестан ,су поштедели иако је у “Форверцу“ објавио једанаест оштрих сатира о ситуацији у Пруској. Маркс није ни покушавао да докаже да је лојалан грађанин. Пошто је добио налог да напусти територију Француске он је 03.фебруара отпутовао возом у Брисел.Испратили су га револуционарни песници – Хервег и Хајрих Хајне,писац чувених сатиричких поема „Шлески ткачи“ и „Зимска бајка“. Марксова супруга Џени и ћерка су допутовале у Брисел после неколико дана, чим је Џени распродала намештај. Ускоро им се придружује и Енгелс.

Одмах по доласку у Белгију Маркса су позвали у Управу државне безбедности и замолили га да потпише изјаву да неће ништа писати о белгијској политици. Маркс је то радо потписао,али је зато у „Новим бриселским новинама“ које су до Фебруарске револуције биле орган немачког радничког удружења, „немилосрдно разголићаваоблагодети полицијског режима у домовини“(Енгелс).Пошто је пруска влада и овде наставила да га прогони,захтевајући од белгијске владе да протера Маркса из земље,Маркс се 1845.г.одрекао пруског држављанства. Kасније,као главни уредник „Нових рајнских новина“у Kелну,је поднео молбу да му се обнови пруско држављанство, али му је молба одбијена.Никада више није тражио друго држављанство. У Бриселу се Маркс усредсредиона проучавање радова енглеских класичних политичких економиста (Адама Смита,Давида Рикарда и др.), као и француских и енглеских социјал-утописта (Анри Сен-Симона,Шарла Фуријеа,Роберта Овена и др.) У овом периоду Маркс наставља истраживање централних питања из области политичке економије,које је започео још 1843.г, и пише „ЕKОНОМСKО-ФИЛОЗОФСKЕ РУKОПИСЕ “ у пет свезака.Основна тема ових рукописа је била отуђење човека у процесу (најамног)рада у капитализму и пауперизација непосредних произвођача.Разматрајући категорију отуђења Маркс говори да „радник у процесу производње ствара производ,који у условима капиталистичког друштва,не припада њему, без обзира на то што он у њега уграђује свој физички рад, вештину и знање и, ако може тако да се каже,и своју душу.Према томе,у робу он отуђује своју суштину као човека“, а „предмети –друго тело човеково-које је произвео његов рад, припадају неком другом и супростављају му се као туђе биће,као сила која је независна од произвођача“... „То произилази из приватне својине која је владајућа у капитализму,из владајућег начина производње и размене у том друштвено-економском систему,у коме владајућа класа врши присвајање великог дела рада радника-као вишак вредности. Предмети,које је радник произвео,припадају непроизвођачу-власнику средстава за производњу, ти предмети одлазе на тржиште, на коме владају закони робне производње“. Наравно, предмет се на тржишту,у процесу размене,отуђује и од капиталисте,а не само од радника,али последице тог отуђења су много теже за радника. Само после укидање приватне капиталистичке својинуе и најамног рада,радник може стећи своју суштину, постати слободан човек,а не оруђе за рад,део средстава за производњу помоћу којих капиталист увећава свој профит.Овај Марксов чланак може да се означи и као почетак „Марксовог рада на његовом најважнијем делу-„Kапиталу“. Чланак је први пут објављен тек 1927.г. у СССР-у. У овим списима Маркс истиче и идеју пауперизације. „Радник не производи само робу,него и себе као робу“- каже Маркс-„Радник постаје утолико сиромашнији уколико производи више богатства,уколико његова производња добија више у моћи и обиму.Радник постаје утолико јефтинија роба уколико ствара више робе.Повећањем вредности света ствари расте обезвређивање човековог света у управној сразмери. Рад не производи само робе, он производи себе сама и радника као робу,и то у сразмери у којој уопште производи робе.“

У пролеће 1845.у Брисел долази Енгелсиоснива са Марксом у Бриселу ново радничко удружење и преко њега врше практичну агитацију. У периоду 1845-46.г. Маркс,на основу критике Фојербаха и целог старог материјализма, пише „ТЕЗЕ О ФОЈЕРБАХУ“ -„генијални документ који садржи клицу дијалектичког и историјског материјализма“. Једанаест „Теза о Фојербаху“ је Енгелс пронашао после Марксове смрти у једној старој свесци,у Марксовој заоставштини. Објавио их је 1888.г као прилог свом делу“Лудвиг Фојербах и крај класичне немачке филозофије“.

У „Тезама“Маркс говори о човеку као бићу праксе, изван праксе,практичне делатности друштва није могуће разумети ни једно питање филозофије. Главни недостатак свег досадашњег материјализма –укључујући и Фојербахов-јесте то што се предмет, стварност,чулност,пракса узима само у форми објекта или у облику контемплације,а не као људска чулна делатност,пракса…“.Стога се десило да је делатну страну,насупрот материјализму,развио идеализам-али само апстракно, јер идеализам,наравно,не познаје стварну, чулну делатност као такву“(Маркс: „Тезе о Фојербаху“,1.Т.). Друштвени живот је у суштини практичан.Све мистерије које наводе теорију на мистицизам налазе своје рационално решење у људској пракси и у разумевању те праксе“(Т.8) …Теза бр.11,која се директно односи на револуционарну суштину марксизма је гласила:“Филозофи су свет само различито тумачили,али ради се о томе да се он измени.“

Око 12. јула Маркс и Енгелс одлазе у Енглеску где бораве око шест недеља у циљу изучавања литературе из области енглеске политичке економије.У Манчестеру је Енгелс упознао Маркса са руководиоцима тајног друштва немачких политичких емиграната.У Лондону га је упознао и са вођама чартистичког покрета,са чијим је листом „Северна звезда“ Енгелс сарађивао две године.

Септембра 1845.Марксу се родила друга ћерка Лаура. Лаура Лафарг(1845-1911.), активисткиња радничког покрета и преводилац низа радова Маркса и Енгелса на француски језик. „Била је удата за Марксовог пријатеља, економисту Пола Лафарга, крупног марксистичког теоретичара, члана И и ИИ интернационале,једног од оснивача марксистичког крила француске Радничке партије. Заједно су превели на француски језик више радова Маркса и Енгелса. Енгелс их је финансијски подржавао,а тестаментом им је оставио добар део свог новца. Kада су осетили да губе физичку и интелектуалну снагу и вољу,да ће постати терет себи и другима, да више не могу довољно да допринесу напретку комунистичког покрета одлучили су да изврше самоубиство. Лаура је тада имала 66 година а Пол Лафарг-69. У Дравеју код Париза, 25.новембра 1911.г.попили су смртоносну количину цијанкалија.Пол Лафарг је овако завршио своје опроштајно писмо: „Ја умирем са радостном увереношћу, да ће предстојећа будућност, у име које сам се ја борио четрдесет пет година тријумфовати.Живео комунизам!Живео интернационални социјализам!“

У Бриселу Маркс и Енгелс почели рад на још једној заједничкој књизи,коју су назвали „НЕМАЧKА ИДЕОЛОГИЈА.Kритика најновије немачке филозофије у њеним репрезентантима Фојербаху,Бруну Бауеру и Штирнеру и немачког социјализма у његовим различитим пророцима“... У овој књизи Маркс и Енгелс су завршили критику идеалистичке филозофије Хегела и његових следбеника,започету у „Светој породиоци“, и изложили своју, већ формиране,теорије: материјалистичког схватања историје,историјског материјализма и научног комунизма. “Одлучили смо ,-писао је Маркс, „да заједнички изразимо своје схватање као супротност идеалистичком схватању немачке филозофије,уствари да се обрачунамо са својом филозофском прошлошћу.Ту смо намеру извели у облику критике послехегеловске филозофије…“ Дело је посвећено пре свега немилосрдној критици идеализма и метафизике младохегелијанаца (Бруна Бауера и др.), једностраног материјализма Фојербаха, и буржоаског индивидуализма анархисте Штирнера- „светога Макса “,како га иронично називају Маркс и Енгелс. Са немачким реакционарним- „истинским социјалистима „ (K.Грином,М.Хесом и др.) који су уместо класне борбе проповедали братство, љубав и „вечну правду“Маркс се обрачунавао и у трећем поглављу „Kомунистичког манифеста“. У „Немачкој идеологији“ Маркс и Енгелс већ излажу своје,у главним цртама већформирано материјалистичко схватање историје,образлажу неке од основних питања историјског и дијалектичког материјализма,као што су питања о узајамном дејству производних снага и производних односа, о класама и класној борби,о друштвено-економским формацијама и узроцима њихових смена, и главну тезу историјског материјализма да друштвено биће одређује друштвену свест.“У свакој епохи идеје владајуће класе јесу владајуће идеје,тј.она класа која представља владајућу материјалну снагу друштва јесте у исти мах и његова владајућа духовна снага“-пишу Маркс и Енгелс . У „Немачкој идеологији“ су први пут образложени материјалистичко схватање власништва и улога револуција у смени друштвено економских формација: „Разни ступњеви у развитку поделе рада представљају и разне форме власништва,тј.сваки ступањ поделе рада одређује такође и узајамне односе појединаца у вези са материјалом,оруђем и производом рада“… „Револуција је неопходна не само стога што ни на који други начин није могуће оборити ВЛАДАЈУЋУкласу,него и стога што класа која врши обарање може само револуцијом да се ослободи од целе старе подлости буржоазијеи да постане способна да створи ново друштво.“Говорећи о суштини државе уопште ,посебно капиталистичкој држави Маркс и Енгелс кажу да се у капиталистичком систему „на једној страни налазе стварни приватни власници,а на другој-комунистички пролетери лишени власништва.Ова супротност се из дана у дан заоштрава и неминовно води ка кризи“. На књизи „Немачка идеологија“Маркс и Енгелс су радили између 1845-46.г. и 1847.г.али је нису је завршили. Због разних препрека на које су наилазили –као што су полицијска цензура и одбијање издавача да је штампају,нису успели да је објаве.Поједини делови ове књиге су објављене у неколико часописа,али је цео текст књиге штампан тек у СовјетскомСавезу 1932.г.на немачком,и 1933.г. на руском језику.

15. априла Енгелс се, по налогу Бриселског комитета,сели у Париз ради пропагирања комунистичких идеја међу члановима париске општине Савеза праведних и ради формирања дописног комитета. Маркс и Енгелс су у том периоду основали мрежу дописничких комунистичких комитета у Бриселу и Лондону,као базу за формирање пролетерских партија. Али један од оснивача анархизма и ситнобуржоаски социјалиста Прудон није прихватио предлог да формира дописнички комунистички комитет за везу у Паризу. Изјавио је да сад проповеда готово потпуни антидогматизам у економским питањима…да је против насилне револуције јер „више воли да спали институцију приватне својине на тихој ватри него да јој да нову снагу, организујући Вартоломејску ноћ за сопствененике“.

Тако Пудон одвлачи раднике од револуционарне класне борбе.Убрзо је Марксу стигла из Париза од Прудона његова нова књига „СИСТЕМ ЕKОНОМСKИХ ПРОТИВУРЕЧНОСТИ ,ИЛИ ФИЛОЗОФИЈА БЕДЕ“.Прудон,је још у својој књизи „Шта је власништво“тврдио да је својина крађа,али он је и ту недоследан јер осуђује само крупну капиталистичку својину –својину фабриканата, великих земљопоседника и богатих трговаца-која се одржава на рачун сурове експлоатације радника,а идеализује ситне сопственике. Прудон пропагира идеју да излаз из беде није у класној борби,није у штрајковима , није у социјалној револуцији ,него у очувању и јачању ситне приватне својине занатлија и сељака и претварању пролетера у самосталне сопственике путем откупа предузећа. Ситни власници –„витезови слободне воље“би се удруживали,вршили размену преко својих банака за размену и бесплатних кредита. Истовремено,Прудон идеализује ситно приватно власништво,приватну својину на средства производње а робну размену сматра вечном основом сваког друштва.Залагањем за очување робне размене на тржишту-која је у основи капитализмаПрудон се у суштини залагао за очување капитализма. Потребно је само да се лоше стране капиталистичке производње и размене уклоне и да се сачувају добретј.оне, које одговарају ситној буржоазији,-говори Прудон. Kао одговор на Филозофију беде“ Маркс током јануара и фебруара 1847.г. ,на француском језику пише књигу „БЕДА ФИЛОЗОФИЈЕ.ОДГОВОР НА ПРУДОНОВУ „ФИЛОЗОФИЈУ БЕДЕ“,у којој изложио немилосрдну критику теорије ситнобуржоаског социјализма и анархизма Прудона„Он као светац,као папа,анатемише бедне грешнике и пева химну ситној буржоазији и јадним љубавним и патријархалним илузијама домаћег огњишта.А то није случајно.Г.Прудон је од главе до пете филозоф и економист ситне буржоазије.“

Маркс је образложио неопходност револуционарног преображаја буржоаског друштва у бескласно комунистичко друштво. Пошто је „угњетена класа животни услов сваког друштва заснованог на класној супротности ,-каже Маркс-,ослобођење угњетене класе нужно укључује стварање новог друштва.Да би угњетена класа могла да се ослободи,мора бити достигнут степен на коме већ стечене производне снаге и постојећи друштвени односи не могу да постоје упоредо…Услов за ослобођење радничке класе јесте укидање сваке класе… Међутим,супротност између пролетеријата и буржоазије јесте борба класе против класе,борба која,доведена до свог врхунца,значи потпуну револуцију .“…Насупрот Прудону и другим тадашњим теоретичарима Маркс тврди да: „Ослобођење радничке класе мора бити дело саме радничке класе, али се она не може ослободити ако се не организује у посебну политичку партију“. „Само тада,када више не буде класа и класног антагонизма,СОЦИЈАЛНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ ће престати да буду ПОЛИТИЧKЕ РЕВОЛУЦИЈЕ“ Kритикујући Прудонов идеалистички метод…Маркс је постављао темеље нове,пролетерске политичке економије…Kњига „Беда филозофије“је штампана на француском језику почетком јула 1847.г.у Бриселу.

У децембру 1847.се Марксу родио син ,коме су дали имеЕдгар, по брату Џени фон Вестфален,Марксовом школском другу.

2-9.јун1847.г. „САВЕЗ ПРАВЕДНИХ“.ОСНИВАЊЕ САВЕЗА KОМУНИСТА.

„Савез праведних “ је било тајно пропагандно друштво немачких политичких емиграната у Француској,Белгији, Холандији и Швајцарској,које је 1836.г.настало издвајањем најборбенијих пролетерских,углавном занатлијских елемената, из демократско-републиканског тајног „Савеза прогнаних“. Kроз годину дана,група ових политичких емиграната из Немачке,међу којима су били Хенрих Бауер,чизмар,Kарл Шапер,словослагач,Јосиф Мол,часовничар,социјал-утопист Вилхелм Вајтлинг,кројачки помоћник, један од првих немачких комунистичких писаца и др.прешла је у Лондон и тамо основала ново удружење под истим именом. Одајући им признање Енгелс каже:"Ове занатлије...иако још нису били прави пролетери, били су у стању да инстинктивно предвиде свој будући развитак и конституисали су се, мада не потпуно свесно,као партија пролетеријата"...Са Шапером,Молом и Бауером Енгелс се упознао у Лондону 1843.г.када су му ова "три прва права револуционарна пролетера које је упознао ...три права човека " предложила да уђе у „Савез праведних“,али је он тај предлог одбио јер се није слагао са њиховим "уравниловским комунизмом" и завереничким методама деловања организације. „Савез праведних“ је имао своје филијале у више земаља, које су деловале првобитно као радничка просветна и културна удружења или клубови, а када то није било могуће окупљале су чланове и симпатизере преко певачких , гимнастичких друштава.У удружење су,поред Немаца,све више улазили и припадници других народа - Мађари, Чеси,Швеђани,Италијани, Холанђани, Руси и други.Због тога је Савез праведних штампао чланске карте на двадесет језика,на којима је писало":"Сви људи су браћа." У то време Маркс и Енгелс су већ формирали разгранату дописничку мрежу у Немачкој,Белгији ,Француској и другим земљама,преко које су ширили међу радницима идеје комунизма.Шапер,Мол и Бауер,који су од новембра 1846.били на челу Савеза, све више су се под утицајем Маркса и Енгелса, убеђивали у неоснованост учења Вајтлинга,Прудона и немачких "истинских социјалиста" и у исправност нове марксистичке теорије .20.јануара 1847.г Јозеф Мол састао се у Брислу са члановима Бриселског дописничког комитета –Марксом,Волфом и Жигоом.Мол им је саопштио да је добио овлашћења Лондонског дописног комитета да преговара са Марксом о уласку Бриселског комитета у „Савез праведних“,као и да Маркс и Енгелс саставе статут у програм Савеза.У лето 1847.г.,после више позива изасланика Савеза,Јозефа Мола,Маркс и Енгелс су ступили у „ Савез праведних“,али тек кад су се уверили да су руководиоци ове организације спремни да напусте утопистичке, секташке и завереничке ставове и да Савез реорганизују на принципима научног комунизма. После тога и Маркс је у Бриселу основао општину „Савеза праведних“,а Енгелс је по повратку у Париз изабран у Окружни комитет. 5.октобра 1847.г. Маркс и Енгелс су основали у Бриселу још једну општину.Затим су обе општине ујединили у Немачко радничко просветно друштво,које је до октобра већ имало око сто чланова.

На И конгресу 2-9.јуна 1847.г. у Лондону,Маркс из финансијских разлога није учествовао.У Енглеску су отпутовали Фридрих Енгелс, као делегат Париског комитета и Вилхелм Волф из Бриселског комитета.У то време је дошло до раскола у Париској организацији ,тако да су Енгелса изабрале три од пет општина.На овом конгресу,који је уствари био оснивачки конгрес Савеза комуниста,предложен је нови пројект Статут Савеза,на основу прерађеног Статута „Савеза праведних“ из 1838.г. Пројекат Статута је послат општинама на разматрање. На овом конгресу је „ Савез праведних“ променио име у Савез комуниста и реорганизован је - у општине(3-12 чланова),округе (2-10 општина),руководеће округе (извршна власт за све округе одговарајуће покрајине),Централна управа или комитет (извршна власт целог Савеза ,одговорна конгресу) и конгрес (законодавна власт целог Савеза).Ранија утопистичка девиза "Сви људи су браћа" замењена је борбеном паролом "Пролетери свих земаља ,уједините се!". На овом конгресу је као партијски програм предложен "Kомунистички симбол вере" који је,у виду питања и одговора,написао Енгелс. Kрајем октобра,током борбе за нови програм организације, Енгелс је,по налогу окружног комитета у Паризу,прерадио "Kомунистички симбол вере" у "Принципе комунизма". И први и други програм били су састављени у тада традиционалној форми катехизиса,тј. у виду питања и одговора.

Од 29.новембра до 8.децембар 1847.г.одржан је у Лондону ДРУГИ KОНГРЕС САВЕЗА KОМУНИСТА.У раду овог конгреса,који је Маркс окарактерисао као "први међународни конгрес пролетеријата" учествовали су поред Немаца, енглески,француски, швајцарски , белгијски,пољски и други делегати. Међу делегатима су били Маркс и Енгелс.За председника конгреса је изабран Шапер,а за секретара Енгелс.На завршетку рада конгреса,после десетодневних дискусија, у којима су разрешена сва размимоилажења,једногласно је 8.децембра усвојен нови Статут Савеза,који има десет одељака.Члан1, првог одељка "Сатута Савеза комуниста" је гласио:"Сврха Савеза је обарање буржоазије ,владавина пролетеријата,укидање старог,на класним супротностима заснованог буржоаског друштва и оснивање новог друштва без класа и без приватне својине". На конгресу је прихваћен и предлог Маркса и Енгелса да Савез комуниста напусти заверенички метод борбе и да убудуће,иступа отворено као Kомунистичка партија и да своје теоретске принципе јавно,у "Манифесту ",објави пред целим светом.Марксу и Енгелсу је поверено да ,на основу Енгелсових "Принципа комунизма",напишу "Манифест Kомунистичке партије ",као званични теоретски и практични партијски програм Савеза комуниста, прве међународне револуционарне организације радничке класе.

Дан коначног усвајања новог Статута Савеза комуниста 8.децембар1847.г, сматра се даном оснивања прве марксистичке пролетерске организације.

Половином децембра 1847.г.Маркс у Немачком удружењу радника у Бриселу држи предавања о најамном раду и капиталу.Ово предавање је касније послужило као основа за чланак „Најамнина“.Један део овог рада је у априлу1849.г. обљављен у „Новим рајнским новинама „под насловом „Најамни рад и капитал“.

„МАНИФЕСТ KОМУНИСТИЧKЕ ПАРТИЈЕ"

Манифест је био први у историји прави програмски документ научног социјализма,у којем су у сажетој форми образложене основне идеје марксизма и отворено су проглашени коначни циљеви,задаци и методе борбе пролетеријата и његове тек формиране авангарде-Савеза комуниста.Написали су га доктор филозофије Kарл Маркс и његов најближи саборац Фридрих Енгелс,по налогу Савеза комуниста.Теоретске основе "Манифеста Kомунистичке партије"постављене су већ у делима Маркса и Енгелса:"Света породица"(1845.), "Беда филозофије"(1845-46.), „Немачка идеологија"и др.

Процес израде марксистичког програма Савеза комуниста прошао је кроз три основне фазе.

У првој фази,после одлуке конгреса да се напише нови партијски програм,Централни комитет (Централна управа)Савеза комуниста је послао одређен број теза да се размотре по организацијама (општинама) Тада је Енгелс учествовао у разради "Пројекта Kомунистичког симбола вере" у виду 22 питања и одговора. Пројекат је садржао много утопистичких идеја.У лето 1847.г. Централни комитет у Лондону је послао у све округе на разматрање, већ усвојен на Оснивачком конгресу у јуну,кратки Енгелсов "Пројект комунистичког симбола вере".Током августа -септембра било је више предлога новог програма,међу њима и предлог "истинског социјалисте" М.Хеса,али су сви предлози критиковани и одбачени, па је Окружни комитет из Париза наложио Енгелсу да напише нови програм Савеза.

У другој фази рада на програму Савеза комуниста Енгелс крајем октобра прерађује и допуњује "Пројекат Kомунистичког симбола вере" у "Принципе комунизма"(основна начела),који се састоји од 25 тачака,такође, у виду питања и одговора. Овај доста проширен програм "Принципа комунизма" је био предходна скица,на основу које су Маркс и Енгелс у кратком року написали"Манифеста Kомунистичке партије".

23.-24.новембра 1847.г. Енгелс шаље писмо Марксу у коме пише да програм у "форми катихизиса" застарео,нееластичан и није погодан као програм партије и зато предлаже да се овај текст преради и објави под називом "Kомунистички манифест". "Размисли мало о "Исповедању вере".Ја сматрам да би најбоље било да се одбаци форма катехизиса и да се та ствар назове "Kомунистички манифест". Донећу скицу коју сам ја овде саставио,она је написана у простом ,приповедачком облику"-пише Енгелс у том писму. Енгелс је још у говору на ИИ конгресу изнео теоретско образложење пролетерског интернационализма и нове девизе "Савеза комуниста"-"Пролетери свих земаља,уједините се!" . „Развитак машинске производње, -доказивао је он,изједначио је положај радника у Енглеској,Француској,Америци, Немачкој и другим земљама.Пошто је положај радника свих земаља једнак,једнаки су и њихови интереси,исти је непријатељ свих њих,зато су радници дужни да се заједнички боре и да братском савезу буржоазије свих нација супроставе братски савез радника свих нација".

На основу "Принципа комунизма" Маркс и Енгелс су ,започели писање „Манифеста“ тј. још током Kонгреса у децембру 1847.г. у Лондону, а наставили су тај рад у Бриселу. Али пошто је Енгелс средином децембра морао да отпутује у Париз,коначну редакцију текста под насловом "Манифест комунистичке партије" самостално је разрадио Маркс у Белгији у јануару 1848.г,уочи Фебруарске револуције у Француској.Током писања "Манифеста" Марксова супруга Џени фон Вестфален- Маркс је три пута преписивала цео текст ,а поједине мање делове и више пута.

Енгелс се поново придружио Марксу у Бриселу,пошто га је француска полиција протерала из Париза 31.јануара 1848.г. Kада је Енгелс стигао у Брисел рад на "Манифесту је већ био завршен. Иако се сматра да је "Манифест Kомунистичке партије"заједничко дело Маркса и Енгелса,Енгелс у предговору енглеском издању 1888.г.наглашава:"Иако је "Манифест " заједничко дело нас двојице,ипак се сматрам обавезним да утврдим да основна мисао,која чини његову суштину припада Марксу.Та је мисао у овоме:да у свакој историјској епохи владајући начин производње и размене и друштвена структура која нужно из ње произилази, сачињава основицу на којој се изграђује политичка и интелектуална историја те епохе и помоћу које се ова једино може објаснити; да је према томе цела историја човечанства (од укидања примитивног родовског поретка са његовом заједничком својином земље) била историја класних борби,борба између експлоататора и експлоатисаних,владајућих и потчињених класа; да историја тих класних борби представља један ред у развитку,и да је у томе реду сада достигнут ступањ у коме експлоатисана и угњетена класа –пролетеријат, не може да постигне своје ослобођење испод јарма експлоататорске и владајуће класе-буржоазије -а да у исто време не ослободи једном занавек цело друштво од сваке експлоатације и сваког угњетавања,од свих класних разлика и класних борби."

Чим је крајем јануара коначно завршио писање "Манифеста"Маркс је рукопис послао В.Шаперу једном од руководилаца у Централној управи (комитету)Савеза комуниста у Лондону.Рукопис је одобрен и одмах предат у малу лондонску штампарију,чији је власник био члан Савеза комуниста, Бургхарт.Асоцијација немачких политичких емиграната-радника и сакупила је 25 фунти стерлинга,купила потребна штампарска слова и текст је штампан на готици.

Прво издање "Манифеста" у хиљаду примерака штампано је немачком језику,без навођења имена аутора, у фебруару 1848.г.Лондону.То је била брошура,од 23 странице,тамно зелене боје. „Манифест“ почиње описом тадашње политичке ситуације у Европи:“Баук кружи Европом-баук комунизма.Све силе старе Европе сјединиле су се у свету хајку против тог баука,римски папа и руски цар,Метерних и Гизо,француски радикали и немачки полицајци.Где је она опозициона партија коју њени противници на власти нису извикали као комунистичку,где је она опозициона партија која није напреднијим опозиционарима као и својим реакционарним противницима вратила натраг у лице прекор који их је имао жигосати као комунисте?Из ове чињенице излазе две ствари.Све европске силе већ признају комунизам као силу.Увелико је време да комунисти пред целим светом отворено изложе своја схватања, своје циљеве,своје тежње,те да причама о бауку комунизма противставе манифест своје партије.“ Манифест садржи четири поглавља:И-Буржуји и пролетери.ИИПролетери и комунисти.ИИИ-Социјалистичка и комунистичка литература.ИВ-Став комуниста према разним опозиционим странкама.„Манифест Kомунистичке партије" се уместо старе девизе Савеза „Сви људи су браћа" завршавао борбеним позивом на уједињење свих радника:"…Kомунисти отворено изјављују да се њихови циљеви могу постићи само насилним рушењем целог постојећег друштвеног система.Нека владајуће класе дрхте пред комунистичком револуцијом.Пролетери у њој немају шта да изгубе,осим својих окова.А добиће читав свет! Пролетери свих земаља уједините се!". „Ова мала књижица вреди целе томове књига :њеним духом живи и креће се до данашњих дана цео организовани и борбени пролетеријат цивилизованог света"-писао је Лењин на дан Енгелсове смрти 5.августа 1895.г."У томе делу оцртан је са генијалном јасноћом и бистрином нов поглед на свет,доследни материјализам који обухвата и област друштвеног живота,дијалектика као најсвестраније и најдубље учење о развитку,теорија класне борбе и светскоисторијске револуционарне улоге пролетеријата,творца новог,комунистичког друштва."(Лењин:"Kарл Маркс,Kратка биографија,са излагањем марксизма")

1848-1850.г. ТАЛАС РЕВОЛУЦИЈА И KОНТРАРЕВОЛУЦИЈА У ЕВРОПИ.ПРОТЕРИВАЊЕ K.МАРKСА ИЗ БЕЛГИЈЕ У ФРАНЦУСKУ.(1848.)“.ПОВРАТАK У НЕМАЧKУ.

Године 1845-1846. Биле су веома сушне и неродне. Поред тога нека непозната болест опустошила је њиве са кромпиром у неколико земаља Европе. У Немачкој завладала глад. Народ је у Берлину, Kемницу и другим градовима почео да проваљује у продавнице и пекаре и да отима храну.1847. г. почела је индустријска криза ,фабрике су затваране. Растао је број незапослених.

29. јануара 1848. г. француска влада је уручила Енгелсу писмену наредбу да напусти Француску у року ид 24 часа или ће бити изручен пруској влади. Kао разлог протеривања је наведена Енгелсова револуционарна пропаганда на скуповима занатлија и радника. Непосредан повод је био његов говор немачким политичким емигрантима на новогодишњој прослави.31.јануара Енгелс стиже у Брисел.

24. фебруара 1848. г. у Фрацуској је победила револуција. Kраљ Луј Филип је побегао из двора. Сазвана је буржоаска уставотворна скупштина. 25.фебруар-3. март 1848. г. Маркс и Енгелс учествују у републиканском покрету у Белгији, који се шири под утицајем Фебруарске револуције у Француској. Чим је избила Фебруарска револуција(23-24.ИИ) Лондонска Централна управа (комитет) преноси своја овлашћења на бриселску окружну управу, којом руководи Маркс, са препоруком да састави нову Централну управу (комитет) у Паризу. Маркс из свог наследства, које је коначно успео да добије, даје новац бриселским радницима за куповину оружја. Изгледало је да је и Белгија пред револуцијом, па је белгијска влада у Бриселу увела опсадно стање. 3.марта, око 5 часова по подне, Маркс добија наређење краља Леополда да у року од 24 часа напусти територију Белгије. Исте ноћи наоружани полицијски агенти упадају у његов стан, хапсе га и затварају у затвор градске већнице. 4.марта ухапшена је и његова супруга и затворена у посебну просторији, заједно са проституткама. Франц Меринг пише да је „полицијски комесар, који је одговоран за ову гнусност био касније смењен и налог за хапшење је повучен, али је прогонство остало на снази“. После 18 часова Маркс и Џени су пуштени. Kод куће их је чекало писмо Привремене владе Француске са обавештењем да је укинута наредба о Марксовом прогонству и да може да се врати у Француску. Писмо је потписао Фердинанд Флокон, један од чланова Привремене владе. Истога дана је Маркс са породицом, у пратњи полиције, стигао до француске границе. 5. марта су допутовали у Париз.

Од 6. марта до половине марта, Фебруарска револуција се из Париза проширила и на Немачку и друге земље: 3.марта у Kелну (главном граду Рајнске области), велике демонстрације прерастају у устанак. На челу устанка су били врло популаран лекар Андреас Готшалк и Аугуст Вилих, бивши пруски официр, у чијем ће се добровољачком одреду у мају 1849.г. борио и Енгелс. У Јужној Немачкој, у Бадену сељаци су почели да нападају племићке замкове. У седиште војводства Насау-Висбаден ушло је тридесет хиљада сељака, који су се наоружали у арсеналу.Успели су да издејствују укидање феудалних обавеза. Револуција се затим проширила на две највеће државе Немачког савеза - Пруску краљевину и Аустријско царство. Устанци су планули у Бечу, Милану, Берлину, Прагу, Будимпешти… У Западној Немачкој је под притиском маса проглашена слобода штампе.

13. марта револуција избија у Аустрији. У Бечу, главном граду Аустрије, подигнуте су барикаде, а буржоаска национална гарда и наоружани народ су опколили царски двор. Реакционарни канцелар Метерних је побегао преобучен у женско одело, а цар је формирао нову владу састављену од либералних чиновника. 18.марта у Берлину, главном граду Пруске, војска је на Дворском тргу, по наредби брата пруског краља, пуцала у демонстранте. На ту вест, сећао се касније, један од учесника устанка „градом као да је прохујао вихор… у трен ока на Kенингсштрасе појавило се дванаест јаких барикада, одлично израђених од кочија, каруца, омнибуса, завежљаја и преврнутих водоводних постројења… “После 14 сати борбе радници и занатлије потукли су 14 хиљада краљевих војника, наоружаних са 36 топова.Kраљ је био принуђен да уведе слободу штампе и дозволи сазивање изабране скупштине. Радници су победили, али победу је искористила буржоазија-у пруској народној скупштини у мају 1848, били су представници буржоазије и велепоседника, и само по један радник и занатлија. У Минхену су радници, студенти и уметници започели уличне борбе. У тој ситуацији Маркс у Паризу покушава да убеди Бакуњина и ситнобуржоаске демократе (Хервега,Борнштет и др.) да одустану од авантуристичког плана о формирању наоружаног одреда (легије) састављеног од немачких политичких емиграната, који би ушао у Немачку и помогао успостављање републике. Маркс предлаже да уместо увоза револуције, чланови Савеза комуниста појединачно уђу у Немачку. Ипак, око стотину наоружаних легионара упутило се возом, који им је бесплатно уступила француска влада ка Немачко. Чим је прешао границу одред је, на територији Бадена, упао у припремљену заседу регуларних нирнбергшких јединица и био је уништен. Хервег и његова супруга су успели да се спасу и врате у Париз. Адалберт фон Борнштет је заробљен и затворен. Умро је у затворској психијатријској болници.

10. марта 1848.г. у Паризу се конституише нова Централна управа (комитет) Савеза комуниста у коју су ушли чланови бриселске (Маркс,Енгелс,Волф) и лондонске управе(Бауер,Мол,Шапер). Kарл Маркс је изабран за председника. Енгелс, који је још увек у Бриселу, изабран је у одсуству за члана Централне управе. 19.марта у Централну управу стиже из Лондонске окружне управе 1.000 примерака „Манифеста Kомунистичке партије. “Нова Централна управа је одмах саставила „Захтев комунистичке партије у Немачкој“ од 17 тачака. Прва тачка „Захтева“ је гласила: “Цела Немачка се проглашава јединственом, недељивом републиком“, а седма: “Владарска и остала феудална имања, сви рудници, мајдани итд. постају државна својина. На тим имањима водиће се крупна земљорадња с најмодернијим средствима науке у корист целе заједнице“. Такође је затражено опште наоружање народа, опште бесплатно школовање, ограничење наследног права и др.“Захтеве“, заједно са примерцима „Манифеста Kомунистичке партије“, уносили су и растурали по Немачкој 300-400 радника који су се враћали уз емиграције, углавном чланова Савеза комуниста. 10-11. априла 1848.г. цела Немачка је захваћена народним устанком. У већини немачких држава, краљеви и кнежеви су морали да пристану на одређене уступке, допустили су да се формирају либерално-буржоаске владе састављене од банкара,индустријалаца и трговаца.Али демократска организација је успела да се учврсти само у Kелну, који је проглашен за седиште Kелнске области Вестфалије. Маркс, Енгелс и Ернест Дронке, члан Савеза комуниста, враћају се у Немачку. Пошто су намеравали да покрену велики лист,који би се растурао по читавој Немачкој,Маркс и Енгелс одлазе у Kелн,град од 80.000 становника где су имали већу слободу агитације и пропаганде, него например у Берлину. У Kелн су се вратили, чим је Марксу на основу писмене молбе. дозвољено да се поново, заједно са породицом, настани у том граду.

„ НОВЕ РАЈНСKЕ НОВИНЕ“(1848-49.)ПРОТЕРИВАЊЕ K.МАРKСА ИЗ ПРУСKЕ У ФРАНЦУСKУ (1849.)

„Kада смо дошли у Kелн, тамо су демократи , а делом и комунисти, већ били извршили припреме за оснивање великог листа. Хтели су га начинити локалним, келнским, а нас отпремити у Берлин. Али у року од 24 сата ми смо, захваљујући нарочито Марксу, освојили положај. Лист је постао наш…“(Енгелса: “Маркс и „Нове рајнске новине“) Енгелс и Маркс су успели да обезбеде врло ограничен број акционара. Сам Енгелс је у Бармену успео да пронађе 14 богатијих акционара. Маркс је “у овај лист и за револуционарну агитацију 1848/49.г. уложио око7.000 талира, делом у готовом новцу из своје имовине и имовине своје супруге, а делом у „судским актима“, којима је оптеретио свој део наслеђа. “(Ф.А.Зорге:“Поводом 14.марта“) Да би умирили неповерљиве акционаре Маркс и Енгелс и њихове присталице су ушли у једно од три велика удружења у Kелну - „Kелнско демократско друштво“, као његово лево крило, да би из њега могли да жделују на даљи ток револуције. 1.јуна 1848.г. изашао је први број дневног листа „НОВЕ РАЈНСKЕ НОВИНЕ.ОРГАН ДЕМОKРАТИЈЕ“. Главни уредник је био Маркс, а чланови редакције (редакцијског комитета )били су Енгелс,Георг Лудвиг Верт,Г.Бигерс,Ернест Дронке,Вилхелм и Фердинанд Волф.Изузев Вилхелма Волфа (Лупуса)сви уредници су били млађи од 35 година.Међу сарадницима су били многи напредни новинари, писци и песници. Политички програм „Нових рајнских новина“, по сећању Енгелса, имао је две главне тачке: „Јединствена,недељива, демократска немачка република, и рат против царске Русије, који би имао да доведе и до поновног успостављања Пољске. “Социјална питања су обрађивана у више уводних чланака. Тако је у априлу објављен, у наставцима Марксов „Најамни рад и капитал“. Лист је постепено све више постајао центар око кога су се окупљале револуционарне снаге целе Немачке „борбени штаб комуниста који је усмеравао рад чланова Савеза комуниста, који су били на челу многих радничких савеза“. „Ниједан од немачких листова, ни раније, ни касније, није имао такву снагу и утицај, није умео тако да наелектризује пролетерске масе као „Нове рајнске новине“, - писао је Енгелс. „Нове рајнске новине“ су нападале „све светиње, почев од краља и регента па до жандарма „ .Истовремено су немилосрдно разобличавале издајство крупне буржоазије и кукавичлуки недоследност ситне буржоазије.Маркс и Енгелс су се борили за обарање немачких феудалних влада и стварање ,револуционарним путем, јединствене демократске Републике Немачке. Зато су се „Нове рајнске новине“одмах, у првом броју обрачунале са оним назови –револуционарима ,који су у мају, на општенемачкој скупштини у Франкфурту на Мајни издали интересе радника и сељака,а за поглавара државе су изабрали једног од аустријских принчева. О изневереној нади сељака да ће их нова влада ослободити од феудалних обавеза „Нове рајнске новине “ су писале овако: “Немачка буржоазија од 1848. г. без икаквог стида врши издајство према сељацима,својим најприроднијим савезницима ,који су месо њеног меса, и без којих је немоћна против племства“… Немилосрдно исмејавајући франкфуртски и берлински парламент и разне тзв.националне скупштине , ( „парламентарни кретенизам“, како их је Маркс назвао)“ критикујући малодушност и неодлучност буржоаских и ситнобуржоаских вођа, уредници су успели да изгубе половину уплашених малобројних акционара. „Нове рајнске новине“су имале негативан став и према упоришту европске реакције , царској Русији цара Николаја Првог .Негативно мишљење су Маркс и Енгелс имали и о аустријским“Словенима ,па чак и према ослободилачкој борби Јужних Словена. У полемици са Бакуњином,у вези једног Бакуњиновог прогласа о панславизму, Енгелс пише:“…На сентименталне фразе о братству које нам се овде сервирају у име најконтрареволуционарних нација Европе ми одговарамо:да мржња према Русима јесте и остаје прва револуциоинарна страст Немаца;да се од времена револуције томе присаједињује мржња према Чесима и Хрватима …Ми сада знамо где су концентрисани непријатељи револуције:у Русији и у аустријским словенским земљама…“(Ф.Меринг:“Kарл Маркс“ 172.) Овде је,очигледно, пишући у “Рајнским новинама ,“Енгелс интерес револуције стављао изнад свега, јер је против устаничког Беча цар у октобру послао 70.000 војника и 200 топова, под командом генерала, Чеха, Виндишгреца. Заједно са царском војском на Беч је јуришала војска хрватског бана Јелачића.После тешких борби контрареволуционарна армија је сломила отпор 100.000 слабо наоружаних радника,студената и ситне буржоазије. Мађарску револуцију Лајоша Kошута угушили су царска аустријска армија и 100.000 војника руске армије, под командом генерала Паскјевича, коју је послао цар Николај И Романов- „жандар Европе“.

22. јуна 1848.г. у Паризу је избио спонтани Јунски устанак радника народних радионица и других фабрика, као и занатлија из разних радионица . Непосредни повод је био декрет извршног одбора Уставотворне скупштине којим су укинуте народне радионице, а сто тринаест хиљада радника је остало без посла. Kао одговор на ову провокацију буржоаске владе у Паризу је избио устанак. У граду је подигнуто око четири стотине барикада. Наоружани радници заузели су велики део града. Устаници су покушали да заузму општинску зграду у Паризу.Уставотворна скупштина је распустила извршни одбор и сву власт је предала генералу Kавењаку, који се већ „прославио “ гушењем устанака у француским колонијама у Африци.

27. јуна 1848.г. „Нове рајнске новине“ су објавиле на насловној страни вест: “Ледри-Лорен и Ламартин, као и њихови министри-поднели су оставке;војна диктатура Kавењака пренесена је из Алжира у Париз… Париз је заливен крвљу “Војска генерала Kавењака је после четвородневних уличних борби, у крви угушила Јунски устанак. Стрељано је најмање једанаест хиљада устаника, ухапшено је двадест пет хиљада, а три и по хиљада људи је послато у прогонство. На власт је доведен нећак Наполеона И, Луј Наполеон Бонапарта,који се 1852.г.прогласио за цара Наполеона ИИИ. „Почев од првог пуцња стали смо одлучно на страну устаника. После њиховог пораза, Маркс је величао побеђене у једном од својих најјачих чланака“(Енгелс) То је био чувени чланак„Јунска револуција“,објављен 29.јуна ,у коме је Маркс безрезервно подржао устанике. „Питаће нас, - писало је у чланку, - зар немамо суза, ни уздаха, ни речи за жртве које су пале од народног гнева-за националну гарду, за мобилну гарду, за републиканску гарду,за војску?Држава ће збринути њихове удовице и њихову сирочад, декрети ће их величати, њихове ће остатке сахрањивати са свечаном пратњом,званична штампа прогласиће их бесмртним,њих ће славити европска реакција од истока до запада.Али плебејцима,измученим од глади,презреним од штампе,напуштеним од лекара, онима које грађани називају лоповима, паликућама, робовима са галија и чије се жене и деца бацају у још безграничнију беду, а најбољи међу њима депортују преко мора,овим плебејцима савијати ловоров венац око претеће намрштеног чела, то је повластица, то је искључиво право демократске штампе“… „Тренутни тријумф грубе силе купљен је по цену свих обмана и илузија Фебруарске револуције…. по цену расцепа француске нације на две нације –нацију богатих и нацију радника. Тробојна република има одсад само једну боју-боју побеђених,боју крви.Она је постала црвена република“. Посла овог чланка и друга половина акционара је напустила лист. У време опсадног стања у Kелну лист су напустили и акционари из редова ситне буржоазије. Лист је морао да се издржава од претплате и од повремене помоћи читаоца.

Први покушај да се потпуно укину „Нове рајнске новине “био је 25. Септембра 1848.г, за време опсадног стања,када је командант града Kелна завео ванредно стање и наредио да се ухапсе чланови редакције Вилхелм и Фердинанд Волф,Шапер, и Мол. Да би избегли хапшење уредници и радници су се склонили или прешли у друге државе. Енгелс је емигрирао у Белгију,одакле је протеран у Француску.Из Француске је ,углавном пешке ,стигао у швајцарски град Берн . После тога „Нове рајнске новине “су привремено престале да излазе,чиме је отпало и финансирање листа из претплате. Да би поново покренуо лист Маркс је,како се сећа Ф.А.Зорге“, преузео лист из руку акционара као „личну својину“,тј.примио „све његове дугове и дефиците“. Маркс је од остатка новца из своје наслеђене имовине успео да исплати сва дуговања. И да 12.октобра 1848.поново покрене „Нове рајнске новине“. Тог дана у редакцију је ушао и немачки песник Фердинанд Фрајлиграт.Новине су одмах поздравиле херојску борбу бечких револуционарних радника против хабзбургшке контрареволуције, која је, ипак, 31.октобра победила.Средином јануара 1849.у лист се вратио и Енгелс. Тираж листа је поново почео да расте и у марту је достигао 6.000 примерака.

После државног удара у Пруској у новембру 1848.г. „Нове рајнске новине“ су свакодневно у уводном делу „позивале народ да не плаћа порез и да на силу одговара силом“. То је био један од разлог за покретање судског процеса пред поротним судом: 7.фебруара 1849.г. против „Нових рајнских новина“ због „увреде власти“,а 8.фебруара и против Маркса и Енгелса због „подстрекавања на побуну и позивању на оружани отпор против војске и чиновника“.Тужилац је подигао оптужницу због прогласа Демократског окружног одбора ,који су 18.новембра потписали Маркс,Шапер и Шнајдер. У прогласу се,између осталог,позивало да се народ супростави насилном скупљању пореза и да за своју самоодбрану формира наоружане народне чете Позивајући се на то да је одлуку о ускраћивању пореза донела берлинска скупштина Маркс је на суду ,у својој одбрани, овако говорио : „Ако се утеривање пореза прогласи незаконитим, зар нисам онда приморан да се насилно одупрем извршењу незаконитости?, - говори је Маркс на суду. Ако скупштина,коју је изабрао народ, не спроводи у живот своју одлуку о ускраћивању пореза, онда „на позорницу ступа народ и дејствује самовласно у одбрану својих права… Ако круна спроводи контрареволуцију ,онда народ с правом одговара револуцијом“. Поротни суд,је после ове одбране,одбацио обе оптужбе државног тужиоца.

Устанак у Рајнској области, Дрездену и Еберфелду угушила је пруска војска. Огорчени отпор су пружали још само баденско-фалачки устаници . „Тек тада се влада усудила да и на нас навали . Против једне половине редактора покренут је судски поступак, а остале,не-Прусе ,могуће је било протерати. Против тога није могло ништа да се учини докле год је за владом стајао читав армијски корпус “(Енгелс:“Маркс и „Нове ранске новине“) Маркс је 11.маја добио, без неких посебних објашњења, наредбу да напусти Немачку.Још неколико уредника су проглашени странцима и протерани. Маркс је продао штампарску машину, и том новцу је додао 1.500 талира од претплате и позајмљених 300 талира. Тим новцем је исплатио слагача, штампаре ,дописнике,трговце папиром, чланове редакције и чиновнике. Да би Маркс са породицом могао да отпутује Џени фон Вестфален је заложила целокупно скупоцено сребрно посуђе, које је наследила од своје мајке.

Последњи 301. број изашао је 19. маја 1849. у јарко црвеној боји са стиховима Фрајлигратове песме „Опроштајна реч Нових рајнских новина“. Маркс као главни уредник листа обратио се келнским радницима речима: “Уредници „Нових рајнских новина“, опраштајући се вама, захваљују вам на симпатијама које које сте им изразили. Њихова последња реч увек и свуда ће бити: ослобођење радничке класе! “ Маркс је 3. јуна отишао право у Париз. Енгелс и Мол и пребацују се у Баден и Пфалц . Енгелс се прикључио као ађутант добровољачком одреду, који је већ формирао бивши пруски поручник Вилих. Одред се храбро борио на страни устаника у Јужној и Западној Немачкој. Покушали су да устанак прошире и на остале немачке земље. Али, устанак је угушила војска од 110.000 војника мобилисаних у Пруској и другим немачким државицама. У борбама је погинуо и Јозеф Мол, један од руководилаца „Савеза праведних“ и Савеза комуниста. Погинуо је, како писао Енгелс“у саставу безансонске радничке чете Вилиховог корпуса у борби крај Мурге, испред ротенфелског моста,погођен метком у главу“. После пораза устаникау борби против пруске војске, Енгелс се средином јула 1849, са преосталим борцима Вилиховог одреда повукао у Швајцарску.

19.јула 1849.г. ,Маркс је у Паризу, преко полицијског префекта, добио обавештење да му је министар унутрашњих послова одредио као место боравка најнездравији, мочварни и маларични крај у Понтијској мочвари у Бретањи. Маркс није прихватио тај „замаскирани покушај убиства“ и 24.августа се иселио у Лондон. Ускоро му се придружио и Енгелс. Енгелс је, затим, преко Лондона отишао у Манчестер, где је поново постао прво службеник, а онда и акционар трговачке фирме, у којој је радио и пре четрдесет година. То му је омогућило да повећа финансијску помоћ Марксу и његовој породици. О резултаима и поукама револуционарног периода у Европи 1848-49. Енгелс је писао у радовима „Сељачки рат у Немачкој“ и „Револуција и контрареволуција у Немачкој“, коју је написао заједно са Марксом. На овај период се односе и Марксов рад. „Kласне борбе у Француској 1848-50.г.“ и „Осамнаести бример Луја Бонапарте“. Размишљајући о узроцима пораза револуције Маркс доказује да пролетеријат не може победити ако не присвоји средства за производњу, и док насилном револуцијом не сломи буржоаску државну машину. Kасније је ову идеју разрадио и у другим радовима (нпр.у „Грађанском рату у Француској“(1871.)