СОЛИДАРНОСТ С НАРОДОМ ГРЧКЕ


1845-1848. - ИЗГНАНСТВО ИЗ ПАРИЗА У БРИСЕЛ. “ТЕЗЕ О ФОЈЕРБАХУ“. „ЕКОНОМСКО-ФИЛОЗОФСКИ РУКОПИСИ“.“НЕМАЧКА ИДЕОЛОГИЈА“(1845-46.). „БЕДА ФИЛОЗОФИЈЕ“ (1846-47.)

За време боравка у Паризу Маркс сарађује у листу „Форверц“ (“Напред“),који је на немачком језику излазио у Паризу два пута недељно и био је намењен Немцима у Француској и у немачким државицама. Лист је био повезан и са члановима тајног друштва „Савез праведних“. Под Марксовим утицајем лист је све више добијао комунистички карактер. Због објављивања у листу критичких чланака о пруској влади, пруски краља Вилхелм ИВ успео је да издејствује протеривање Маркса из Париза. И Енгелс и други социјалисти су тврдили да је у том послу против Маркса посредовао и познати немачки природњак Александар Хумболт, зет пруског министра иностраних послова. Франсоа Гизо, франацуски министар спољњих послова, наредио је да се лист“Форверц“ укине, а 11. јануара 1845.г. је потписао и налог за протеривање из Француске: Маркса, Ругеа, Бакуњина, Бернштајна и Бернајса. Руге и Бернштајн су успели да измоле за себе повлачење одлуке министра Гизоа.Великог песника Хајнеа, који је већ тада био болестан ,су поштедели иако је у “Форверцу“ објавио једанаест оштрих сатира о ситуацији у Пруској. Маркс није ни покушавао да докаже да је лојалан грађанин. Пошто је добио налог да напусти територију Француске он је 03. фебруара отпутовао возом у Брисел. Испратили су га револуционарни песници – Хервег и Хајрих Хајне, писац чувених сатиричких поема „Шлески ткачи“ и „Зимска бајка“. Марксова супруга Џени и ћерка су допутовале у Брисел после неколико дана, чим је Џени распродала намештај. Ускоро им се придружује и Енгелс.

Одмах по доласку у Белгију Маркса су позвали у Управу државне безбедности и замолили га да потпише изјаву да неће ништа писати о белгијској политици. Маркс је то радо потписао, али је зато у „Новим бриселским новинама“ које су до Фебруарске револуције биле орган немачког радничког удружења, „немилосрдно разголићавао благодети полицијског режима у домовини“ (Енгелс). Пошто је пруска влада и овде наставила да га прогони, захтевајући од белгијске владе да протера Маркса из земље, Маркс се 1845.г. одрекао пруског држављанства. Касније, као главни уредник „Нових рајнских новина“ у Келну, је поднео молбу да му се обнови пруско држављанство, али му је молба одбијена. Никада више није тражио друго држављанство. У Бриселу се Маркс усредсредиона проучавање радова енглеских класичних политичких економиста (Адама Смита, Давида Рикарда и др.), као и француских и енглеских социјал-утописта (Анри Сен-Симона,Шарла Фуријеа,Роберта Овена и др.) У овом периоду Маркс наставља истраживање централних питања из области политичке економије, које је започео још 1843.г, и пише „ЕКОНОМСКО-ФИЛОЗОФСКЕ РУКОПИСЕ “ у пет свезака. Основна тема ових рукописа је била отуђење човека у процесу (најамног) рада у капитализму и пауперизација непосредних произвођача. Разматрајући категорију отуђења Маркс говори да „радник у процесу производње ствара производ, који у условима капиталистичког друштва, не припада њему, без обзира на то што он у њега уграђује свој физички рад, вештину и знање и, ако може тако да се каже, и своју душу. Према томе, у робу он отуђује своју суштину као човека“, а „предмети –друго тело човеково-које је произвео његов рад, припадају неком другом и супростављају му се као туђе биће, као сила која је независна од произвођача“... „То произилази из приватне својине која је владајућа у капитализму, из владајућег начина производње и размене у том друштвено-економском систему, у коме владајућа класа врши присвајање великог дела рада радника-као вишак вредности. Предмети,које је радник произвео, припадају непроизвођачу-власнику средстава за производњу, ти предмети одлазе на тржиште, на коме владају закони робне производње“. Наравно, предмет се на тржишту,у процесу размене, отуђује и од капиталисте, а не само од радника, али последице тог отуђења су много теже за радника. Само после укидање приватне капиталистичке својинуе и најамног рада,радник може стећи своју суштину, постати слободан човек, а не оруђе за рад, део средстава за производњу помоћу којих капиталист увећава свој профит. Овај Марксов чланак може да се означи и као почетак „Марксовог рада на његовом најважнијем делу - „Капиталу“. Чланак је први пут објављен тек 1927.г. у СССР-у. У овим списима Маркс истиче и идеју пауперизације. „Радник не производи само робу, него и себе као робу“ - каже Маркс - „Радник постаје утолико сиромашнији уколико производи више богатства, уколико његова производња добија више у моћи и обиму. Радник постаје утолико јефтинија роба уколико ствара више робе. Повећањем вредности света ствари расте обезвређивање човековог света у управној сразмери. Рад не производи само робе, он производи себе сама и радника као робу, и то у сразмери у којој уопште производи робе.“

У пролеће 1845.у Брисел долази Енгелс и оснива са Марксом у Бриселу ново радничко удружење и преко њега врше практичну агитацију. У периоду 1845-46.г. Маркс, на основу критике Фојербаха и целог старог материјализма, пише „ТЕЗЕ О ФОЈЕРБАХУ“ - „генијални документ који садржи клицу дијалектичког и историјског материјализма“. Једанаест „Теза о Фојербаху“ је Енгелс пронашао после Марксове смрти у једној старој свесци, у Марксовој заоставштини. Објавио их је 1888.г као прилог свом делу “Лудвиг Фојербах и крај класичне немачке филозофије“. У „Тезама“ Маркс говори о човеку као бићу праксе, изван праксе, практичне делатности друштва није могуће разумети ни једно питање филозофије. Главни недостатак свег досадашњег материјализма –укључујући и Фојербахов - јесте то што се предмет, стварност, чулност, пракса узима само у форми објекта или у облику контемплације, а не као људска чулна делатност, пракса…“. Стога се десило да је делатну страну, насупрот материјализму, развио идеализам-али само апстракно, јер идеализам, наравно, не познаје стварну, чулну делатност као такву“(Маркс: „Тезе о Фојербаху“,1.Т.). Друштвени живот је у суштини практичан. Све мистерије које наводе теорију на мистицизам налазе своје рационално решење у људској пракси и у разумевању те праксе“(Т.8) …Теза бр.11, која се директно односи на револуционарну суштину марксизма је гласила: “Филозофи су свет само различито тумачили, али ради се о томе да се он измени.“

Око 12. јула Маркс и Енгелс одлазе у Енглеску где бораве око шест недеља у циљу изучавања литературе из области енглеске политичке економије. У Манчестеру је Енгелс упознао Маркса са руководиоцима тајног друштва немачких политичких емиграната. У Лондону га је упознао и са вођама чартистичког покрета, са чијим је листом „Северна звезда“ Енгелс сарађивао две године.

Септембра 1845.Марксу се родила друга ћерка Лаура. Лаура Лафарг (1845-1911.), активисткиња радничког покрета и преводилац низа радова Маркса и Енгелса на француски језик. „Била је удата за Марксовог пријатеља, економисту Пола Лафарга, крупног марксистичког теоретичара, члана I и II интернационале, једног од оснивача марксистичког крила француске Радничке партије. Заједно су превели на француски језик више радова Маркса и Енгелса. Енгелс их је финансијски подржавао, а тестаментом им је оставио добар део свог новца. Када су осетили да губе физичку и интелектуалну снагу и вољу, да ће постати терет себи и другима, да више не могу довољно да допринесу напретку комунистичког покрета одлучили су да изврше самоубиство. Лаура је тада имала 66 година а Пол Лафарг-69. У Дравеју код Париза, 25.новембра 1911.г. попили су смртоносну количину цијанкалија. Пол Лафарг је овако завршио своје опроштајно писмо: „Ја умирем са радостном увереношћу, да ће предстојећа будућност, у име које сам се ја борио четрдесет пет година тријумфовати. Живео комунизам! Живео интернационални социјализам!“

У Бриселу Маркс и Енгелс почели рад на још једној заједничкој књизи, коју су назвали „НЕМАЧКА ИДЕОЛОГИЈА. Критика најновије немачке филозофије у њеним репрезентантима Фојербаху, Бруну Бауеру и Штирнеру и немачког социјализма у његовим различитим пророцима“... У овој књизи Маркс и Енгелс су завршили критику идеалистичке филозофије Хегела и његових следбеника, започету у „Светој породиоци“, и изложили своју, већ формиране, теорије: материјалистичког схватања историје,историјског материјализма и научног комунизма. “Одлучили смо , - писао је Маркс, „да заједнички изразимо своје схватање као супротност идеалистичком схватању немачке филозофије, уствари да се обрачунамо са својом филозофском прошлошћу. Ту смо намеру извели у облику критике послехегеловске филозофије…“ Дело је посвећено пре свега немилосрдној критици идеализма и метафизике младохегелијанаца (Бруна Бауера и др.), једностраног материјализма Фојербаха, и буржоаског индивидуализма анархисте Штирнера - „светога Макса “, како га иронично називају Маркс и Енгелс. Са немачким реакционарним - „истинским социјалистима „ (К.Грином,М.Хесом и др.) који су уместо класне борбе проповедали братство, љубав и „вечну правду“ Маркс се обрачунавао и у трећем поглављу „Комунистичког манифеста“. У „Немачкој идеологији“ Маркс и Енгелс већ излажу своје,у главним цртама већ формирано материјалистичко схватање историје, образлажу неке од основних питања историјског и дијалектичког материјализма, као што су питања о узајамном дејству производних снага и производних односа, о класама и класној борби,о друштвено-економским формацијама и узроцима њихових смена, и главну тезу историјског материјализма да друштвено биће одређује друштвену свест. “У свакој епохи идеје владајуће класе јесу владајуће идеје, тј.она класа која представља владајућу материјалну снагу друштва јесте у исти мах и његова владајућа духовна снага“ - пишу Маркс и Енгелс . У „Немачкој идеологији“ су први пут образложени материјалистичко схватање власништва и улога револуција у смени друштвено економских формација: „Разни ступњеви у развитку поделе рада представљају и разне форме власништва,тј. сваки ступањ поделе рада одређује такође и узајамне односе појединаца у вези са материјалом,оруђем и производом рада“… „Револуција је неопходна не само стога што ни на који други начин није могуће оборити ВЛАДАЈУЋУ класу, него и стога што класа која врши обарање може само револуцијом да се ослободи од целе старе подлости буржоазије и да постане способна да створи ново друштво. “Говорећи о суштини државе уопште ,посебно капиталистичкој држави Маркс и Енгелс кажу да се у капиталистичком систему „на једној страни налазе стварни приватни власници, а на другој-комунистички пролетери лишени власништва. Ова супротност се из дана у дан заоштрава и неминовно води ка кризи“. На књизи „Немачка идеологија“Маркс и Енгелс су радили између 1845-46.г. и 1847.г. али је нису је завршили. Због разних препрека на које су наилазили – као што су полицијска цензура и одбијање издавача да је штампају, нису успели да је објаве. Поједини делови ове књиге су објављене у неколико часописа, али је цео текст књиге штампан тек у Совјетском Савезу 1932.г. на немачком, и 1933.г. на руском језику.

15. априла Енгелс се, по налогу Бриселског комитета, сели у Париз ради пропагирања комунистичких идеја међу члановима париске општине Савеза праведних и ради формирања дописног комитета. Маркс и Енгелс су у том периоду основали мрежу дописничких комунистичких комитета у Бриселу и Лондону, као базу за формирање пролетерских партија. Али један од оснивача анархизма и ситнобуржоаски социјалиста Прудон није прихватио предлог да формира дописнички комунистички комитет за везу у Паризу. Изјавио је да сад проповеда готово потпуни антидогматизам у економским питањима… да је против насилне револуције јер „више воли да спали институцију приватне својине на тихој ватри него да јој да нову снагу ,организујући Вартоломејску ноћ за сопствененике“. Тако Пудон одвлачи раднике од револуционарне класне борбе. Убрзо је Марксу стигла из Париза од Прудона његова нова књига „СИСТЕМ ЕКОНОМСКИХ ПРОТИВУРЕЧНОСТИ ,ИЛИ ФИЛОЗОФИЈА БЕДЕ“. Прудон, је још у својој књизи „Шта је власништво“ тврдио да је својина крађа,али он је и ту недоследан јер осуђује само крупну капиталистичку својину –својину фабриканата, великих земљопоседника и богатих трговаца-која се одржава на рачун сурове експлоатације радника, а идеализује ситне сопственике. Прудон пропагира идеју да излаз из беде није у класној борби, није у штрајковима , није у социјалној револуцији ,него у очувању и јачању ситне приватне својине занатлија и сељака и претварању пролетера у самосталне сопственике путем откупа предузећа. Ситни власници –„витезови слободне воље“ би се удруживали, вршили размену преко својих банака за размену и бесплатних кредита. Истовремено, Прудон идеализује ситно приватно власништво, приватну својину на средства производње а робну размену сматра вечном основом сваког друштва. Залагањем за очување робне размене на тржишту-која је у основи капитализма Прудон се у суштини залагао за очување капитализма. Потребно је само да се лоше стране капиталистичке производње и размене уклоне и да се сачувају добре тј.оне, које одговарају ситној буржоазији,-говори Прудон. Као одговор на Филозофију беде“ Маркс током јануара и фебруара 1847.г. ,на француском језику пише књигу „БЕДА ФИЛОЗОФИЈЕ.ОДГОВОР НА ПРУДОНОВУ „ФИЛОЗОФИЈУ БЕДЕ“, у којој изложио немилосрдну критику теорије ситнобуржоаског социјализма и анархизма Прудона „Он као светац,као папа,анатемише бедне грешнике и пева химну ситној буржоазији и јадним љубавним и патријархалним илузијама домаћег огњишта. А то није случајно. Г.Прудон је од главе до пете филозоф и економист ситне буржоазије.“

Маркс је образложио неопходност револуционарног преображаја буржоаског друштва у бескласно комунистичко друштво. Пошто је „угњетена класа животни услов сваког друштва заснованог на класној супротности ,- каже Маркс -, ослобођење угњетене класе нужно укључује стварање новог друштва. Да би угњетена класа могла да се ослободи, мора бити достигнут степен на коме већ стечене производне снаге и постојећи друштвени односи не могу да постоје упоредо… Услов за ослобођење радничке класе јесте укидање сваке класе… Међутим,супротност између пролетеријата и буржоазије јесте борба класе против класе, борба која, доведена до свог врхунца, значи потпуну револуцију .“… Насупрот Прудону и другим тадашњим теоретичарима Маркс тврди да: „Ослобођење радничке класе мора бити дело саме радничке класе, али се она не може ослободити ако се не организује у посебну политичку партију“. „Само тада, када више не буде класа и класног антагонизма, СОЦИЈАЛНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ ће престати да буду ПОЛИТИЧКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ“ Критикујући Прудонов идеалистички метод…Маркс је постављао темеље нове,пролетерске политичке економије… Књига „Беда филозофије“ је штампана на француском језику почетком јула 1847.г.у Бриселу.

У децембру 1847.се Марксу родио син ,коме су дали име Едгар, по брату Џени фон Вестфален, Марксовом школском другу.

2-9.јун 1847.г. „САВЕЗ ПРАВЕДНИХ“. ОСНИВАЊЕ САВЕЗА КОМУНИСТА.

„Савез праведних “ је било тајно пропагандно друштво немачких политичких емиграната у Француској, Белгији, Холандији и Швајцарској, које је 1836.г. настало издвајањем најборбенијих пролетерских, углавном занатлијских елемената, из демократско-републиканског тајног „Савеза прогнаних“. Кроз годину дана, група ових политичких емиграната из Немачке, међу којима су били Хенрих Бауер, чизмар, Карл Шапер, словослагач, Јосиф Мол, часовничар, социјал-утопист Вилхелм Вајтлинг, кројачки помоћник, један од првих немачких комунистичких писаца и др. прешла је у Лондон и тамо основала ново удружење под истим именом. Одајући им признање Енгелс каже: "Ове занатлије...иако још нису били прави пролетери, били су у стању да инстинктивно предвиде свој будући развитак и конституисали су се, мада не потпуно свесно, као партија пролетеријата" ... Са Шапером, Молом и Бауером Енгелс се упознао у Лондону 1843.г.када су му ова "три прва права револуционарна пролетера које је упознао ... три права човека " предложила да уђе у „Савез праведних“,али је он тај предлог одбио јер се није слагао са њиховим "уравниловским комунизмом" и завереничким методама деловања организације. „Савез праведних“ је имао своје филијале у више земаља, које су деловале првобитно као радничка просветна и културна удружења или клубови, а када то није било могуће окупљале су чланове и симпатизере преко певачких , гимнастичких друштава. У удружење су, поред Немаца, све више улазили и припадници других народа - Мађари, Чеси, Швеђани, Италијани, Холанђани, Руси и други. Због тога је Савез праведних штампао чланске карте на двадесет језика,на којима је писало": "Сви људи су браћа." У то време Маркс и Енгелс су већ формирали разгранату дописничку мрежу у Немачкој,Белгији ,Француској и другим земљама, преко које су ширили међу радницима идеје комунизма. Шапер, Мол и Бауер, који су од новембра 1846.били на челу Савеза, све више су се под утицајем Маркса и Енгелса, убеђивали у неоснованост учења Вајтлинга, Прудона и немачких "истинских социјалиста" и у исправност нове марксистичке теорије .20.јануара 1847.г Јозеф Мол састао се у Брислу са члановима Бриселског дописничког комитета – Марксом, Волфом и Жигоом. Мол им је саопштио да је добио овлашћења Лондонског дописног комитета да преговара са Марксом о уласку Бриселског комитета у „Савез праведних“, као и да Маркс и Енгелс саставе статут у програм Савеза. У лето 1847.г., после више позива изасланика Савеза, Јозефа Мола,Маркс и Енгелс су ступили у „ Савез праведних“, али тек кад су се уверили да су руководиоци ове организације спремни да напусте утопистичке, секташке и завереничке ставове и да Савез реорганизују на принципима научног комунизма. После тога и Маркс је у Бриселу основао општину „Савеза праведних“, а Енгелс је по повратку у Париз изабран у Окружни комитет. 5.октобра 1847.г. Маркс и Енгелс су основали у Бриселу још једну општину.Затим су обе општине ујединили у Немачко радничко просветно друштво, које је до октобра већ имало око сто чланова.

На I конгресу 2-9. јуна 1847.г. у Лондону, Маркс из финансијских разлога није учествовао. У Енглеску су отпутовали Фридрих Енгелс, као делегат Париског комитета и Вилхелм Волф из Бриселског комитета. У то време је дошло до раскола у Париској организацији , тако да су Енгелса изабрале три од пет општина. На овом конгресу, који је уствари био оснивачки конгрес Савеза комуниста, предложен је нови пројект Статут Савеза, на основу прерађеног Статута „Савеза праведних“ из 1838.г. Пројекат Статута је послат општинама на разматрање. На овом конгресу је „ Савез праведних“ променио име у Савез комуниста и реорганизован је - у општине(3-12 чланова), округе (2-10 општина), руководеће округе (извршна власт за све округе одговарајуће покрајине), Централна управа или комитет (извршна власт целог Савеза ,одговорна конгресу) и конгрес (законодавна власт целог Савеза). Ранија утопистичка девиза "Сви људи су браћа" замењена је борбеном паролом "Пролетери свих земаља, уједините се!". На овом конгресу је као партијски програм предложен "Комунистички симбол вере" који је, у виду питања и одговора, написао Енгелс. Крајем октобра,током борбе за нови програм организације, Енгелс је, по налогу окружног комитета у Паризу, прерадио "Комунистички симбол вере" у "Принципе комунизма". И први и други програм били су састављени у тада традиционалној форми катехизиса, тј. у виду питања и одговора.

Од 29. новембра до 8.децембар 1847.г. одржан је у Лондону ДРУГИ КОНГРЕС САВЕЗА КОМУНИСТА. У раду овог конгреса, који је Маркс окарактерисао као "први међународни конгрес пролетеријата" учествовали су поред Немаца, енглески, француски, швајцарски , белгијски, пољски и други делегати. Међу делегатима су били Маркс и Енгелс. За председника конгреса је изабран Шапер, а за секретара Енгелс. На завршетку рада конгреса, после десетодневних дискусија, у којима су разрешена сва размимоилажења, једногласно је 8. децембра усвојен нови Статут Савеза, који има десет одељака. Члан1, првог одељка "Сатута Савеза комуниста" је гласио: "Сврха Савеза је обарање буржоазије ,владавина пролетеријата, укидање старог,на класним супротностима заснованог буржоаског друштва и оснивање новог друштва без класа и без приватне својине". На конгресу је прихваћен и предлог Маркса и Енгелса да Савез комуниста напусти заверенички метод борбе и да убудуће, иступа отворено као Комунистичка партија и да своје теоретске принципе јавно, у "Манифесту ", објави пред целим светом. Марксу и Енгелсу је поверено да ,на основу Енгелсових "Принципа комунизма", напишу "Манифест Комунистичке партије ", као званични теоретски и практични партијски програм Савеза комуниста, прве међународне револуционарне организације радничке класе. Дан коначног усвајања новог Статута Савеза комуниста 8. децембар 1847.г, сматра се даном оснивања прве марксистичке пролетерске организације.

Половином децембра 1847.г. Маркс у Немачком удружењу радника у Бриселу држи предавања о најамном раду и капиталу. Ово предавање је касније послужило као основа за чланак „Најамнина“. Један део овог рада је у априлу1849.г. обљављен у „Новим рајнским новинама „под насловом „Најамни рад и капитал“.

НАСТАВИЋЕ СЕ...