200. ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МАРКСА – II ДЕО


У јуну 1840. г. на пруски престо је дошао краљ Фридрих –Филхелм ИВ, који је изневерио све наде младохегелијанаца да ће у земљи спровести либералне, прогресивне реформе. Нови краљ је побољшао положај штампе и прогласио амнестију политичких затвореника, али о новом уставу и реформама, није желео ни да разговара. Уместо „просвећеног монарха“ на престо се поново „попело ортодоксно богомољство и феудално апсолутистичка реакција“. Маркс је од ране младости желео да се бави филозофијом и научним радом. Због тога се после завршетка студија у јулу 1841. г. преселио из Трира у Бон са намером да ради као доцент на Бонском универзитету, заједно са младим професором Бруном Бауером. „Али реакционарна политика владе, која је 1832.г. лишила катедре Лудвига Фојербаха и у 1836. г. му није дозволила да се врати на универзитет, 1841.г. је младом професору Бруну Бауеру одузела право да држи предавања у Бону, те су натерали и Маркса да се одрекне научне каријере“(Лењин: “Карл Маркс“). Маркс је одустао и од намере да, заједно са Бруном Бауером и Фојербахом , покрене филозофски часопис „Архив атеизма“, као и од идеје да заједно са Бруном заврше писање другог дела брошуре “Глас труба Страшног суда проглашавају Хегела атеистом и антихристом“.

Април 1842. г .због политичке ситуације у Пруској Маркс и Бруно Бауер одустају од универзитетске каријере, окрећу се публицистици и почињу да сарађују са новим, дневним, опозиционим листом „Рајнске новине-лист за политичка, трговачка и занатска питања“ - органом опозиционе либералне келнске буржоазије, блиске хегелијанцима. Међу оснивачима и акционарима листа били су келнски индустријалци, трговци и банкари- Кампхаузен, Опенхајм, Дагоберт, и други. Лист је основан 1. јануара 1842. да би штитио интересе нове рајнске буржоазије, а и да би разбио монопол најутицајнијих, провладиних „Келнских новина “. Акционари привлаче као сараднике радикалније кругове интелектуалаца, посебно младохегелијанце браћу Бауер, К.Маркса, социјалисту Мозеса Хеса, радикалног публицисту Карла Кепена , публицисту Адолфа Рутенберга. Први Марксов чланак „Запажања о најновијем упутству пруске цензуре “, цензура је одмах забранила. Али Маркс је на себе већ био скренуо пажњу својом критиком дискусија у покрајинском ландтагу (скупштини), па га акционари у октобру позивају да за плату од 500 талира, од Адолфа Рутенберга, који се влади чинио превише опасан, преузме посао главног уредника листа. Због новог посла Маркс се 15. октобра пресељава из Бона у Келн, тада град од 80.000 становника, економски центар Рајнске области. Под руководством Карла Маркса лист се све више усмерава на револуционарно-демократски курс. Маркс се најпре бави социјалним питањима, као што су питање пореза и земље или узроци тешког положаја осиромашених мозелских сељака из виноградарских крајева Рајнске области. Као ангажовани публициста Маркс пише чланке против закона о забрани сече шума, против нацрта закона о отежавању развода брака, против сталешко-феудалних привилегија, о раду ландтага и др., али и за ослобођење политике од теологије. Кад је у питању „крађа шума“ Маркс подсећа читаоце да су спахије присвојиле ливаде и шуме, које су раније биле заједничка својина, и забранили су њихово сечење. Сељаци су на то одговорили масовном „крађом“, а ландтаг је сељацима изрекао 150.000 драконских казни. Маркс је узео у заштиту сиромашне мозелске сељаке. Кад је у питању слобода штампе Маркс захтева укидање цензуре у Пруској. „Стварно радикално излечење цензуре била би њена ликвидација“, пише Маркс. У чланцима које је Маркс објављивао у периоду од нешто више од годину дана у „Рајнским новинама“, назире се “почетак прелаза Маркса од идеализма ка материјализму, и од револуционарног демократизма ка комунизму“, -писао је Лењин у чланку „Карл Маркс“. Маркс се полако удаљује и од младохегелијанаца - он постепено напушта њихову спекулацију и са „проблема ослобођења човека у мислима прелази на његово ослобођење на конкретном тлу историје“. Тај прелаз се завршава 1843-44.г. У време док је Маркс био главни уредник „Рајнских новина“ он се први пут среће са Енгелсом. „Када сам крајем новембра на путу у Енглеску поново свратио у редакцију, -сећао се касније Енгелс, -догодио са наш први, веома хладан сусрет. Маркс је у то време иступао против Бауера… А ја сам се дописивао са браћом Бауер и сматрао сам их савезницима…“ Ипак су се Маркс и Енгелс тада у нечему договорили - Енгелс је прихватио да буде дописник листа из Енглеске, и већ 29.новембра послао је први чланак. За мање од месец дана Енгелс је послао пет чланака и сви су одмах објављени. Лист постаје све популарнији и утицајнији – број претплатника се за неколико месеци са 885 повећао на 1.820. Због Марксових чланака у којима се све отвореније критикује пруска влада и залаже се за револуционарно укидање феудалне монархије, Влада поред редовног цензора, уводи строги , прво двојни , а затим и тројни надзор цензуре. Први цензор, сећао се Енгелс, био је полицијски саветник, који је „некад у „Келнским новинама“ запленио оглас о преводу Дантеове „Божанске комедије“ Филалета (касније краља Јохана Саксонског) с примедбом:“ С божанским стварима не треба правити комедије. “Али уредници су увек успевали да изађу на крај са цензуром. „Наш цензор, иначе честит човек, постављен је под цензуру овдашњег председника владе Фон Герлаха, једне пасивне будале, при чему наш лист, када се одштампа мора да се поднесе полицијском носу да га њуши ,па ако нањуши ма шта нехришћанско,непруско, новине не смеју да изађу“, -писао је Маркс Ругеу.Тај трећи цензор, као представник централне власту у Рајнској области, све јаче притиска акционаре да отпусте Маркса. Поред тога, због једног Марксовог чланка у коме је критиковано самодржавље у Русији, руски цар Николај И, савезник Пруске, замолио је пруску владу да забрани излажење „Рајнских новина“. Коначно Савет министара, уз присуство краља Фридриха - Вилхелма ИВ, 19.јануара 1843.г. забрањује лист са образложењем да у њему „влада непрестана тенденција напада на саме основе државног строја, удар на монархистички принцип, изазивање неповерења према раду владе и законитом поретку . “На молбу уплашених акционара влада одлаже за три месеца укидање листа. Број претплатника се повећава на 3.400. Више хиљада грађана Рајнске области потписује петицију против забране излажења листа. Цензор је свакодневно у редакцији листа. Лист „Опште новине“ из Аугзбурга или „Аугзбургшка вештица“ користи сваку прилику да оптуже “Рајнске новине“ да „кокетирају са комунизмом“. У страху да ће изгубити уложени новац акционари захтевају од Маркса да пише умереније ,да промени демократско-револуционарни карактер листа. Доктор Маркс на такав договор не пристаје и 17. марта даје оставку на положај главног уредника и на чланство у редакцији. Посао уредника је преузео Опенхајм, који је по речима главног цензора био „у целини заиста умерен, уосталом и безначајан човек“. Излазак Маркса из редакције не спашава лист, влада је 31.марта 1843.г. дефинитивно забранила „Рајнске новине“.

Поводом своје оставке на место главног уредника и забране „Рајнских новина“ Маркс је писао Ругеу: “…Ја из тога изводим само један закључак: у забрани“ Рајнских новина“ видим напредак политичке свести... Сем тога, атмосфера је загушљива.Тешко је вршити дужност слуге чак и за слободу и борити се иглама уместо кундацима. Заморила ме је дволичност, глупост, грубост власти и наше довијање, пригибање, савијање кичме и тражење безазлених речи. Влада ме је, дакле, поново вратила у слободу… У Немачкој немам више шта да почнем. Овде човек сам себе фалсификује.“

ЖЕНИДБА СА ЏЕНИ ФОН ВЕСТФАЛЕН. „ДОБРОВОЉНА“ ЕМИГРАЦИЈА У ПАРИЗ. „НЕМАЧКО-ФРАНЦУСКИ ГОДИШЊАЦИ“. „СВЕТА ПОРОДИЦА“ ИЛИ „КРИТИКА КР ИТИЧКЕ КРИТИКЕ“ (1845.).

Џени фон Вестфален (1814-1881.) - пуно име Јохана Берта Јулија Џени фон Вестфален, била је ћерка барона Јохана Лудвига фон Вестфалена, вишег тајног државног саветника у Триру. Њен деда по оцу је био фелдмаршал у време херцога Фердинанда Браушвинга. Њена баба је, по једној линији потицала из шкотске грофовске породице Аргаил. У гимназији је Џени била омиљена школска другарица Марксове старије сестре Софије. Маркс је још од гимназијских дана осећао према Џени “страсну, безнадежну љубав“. У писму свом оцу од 10. новембра1836.г. Маркс пише: “Пренеси, молим те, поздрав мојој вољеној, чудесној Џени. Ја сам већ дванаести пут прочитао њено писмо, и сваки пут сам налазио у њему нову лепоту“.

Маркс се одлучио да се ожени са њом седам година после њихове тајне веридбе, и то тек када је добио стални посао уредника у часопису „Немачко-француском годишњак“, за плату од 500 талира. „Могу вас без икакве романтике уверити да сам заљубљен од главе до пете и то сасвим озбиљно, -писао је Маркс Ругеу - „Ја сам већ више од седам година верен и моја вереница је за мене издржала најтеже борбе, које су њено здравље готово поткопале, делом са својим пијетистичко-аристократским сродницима, којима су „су господ на небу“ и „господар у Берлину“подједнаки објекти обожавања, делом са мојом сопственом породицом у којој се угнездило неколико попова и других мојих непријатеља.“ Венчали су се 19.јуна 1843.г., у евангелистичкој цркви у варошици Крајцнахе где је, после смрти мужа Лудвига, живела његова удовица, Каролина фон Вестфален, мајка Марксове веренице. Мајка Џени фон Вестфален - Амалија Јулија Каролина фон Вестфален је била пореклом из једне скромније, наследне немачке племићке породице. Није се успротивила венчању. Против овог брака је био Џенин старији полубрат, син Лудвига фон Вестфалена из првог брака, јункер Фердинанд фон Вестфален, који је од 1850-1853, био реакционарни министар унутрашњих послова у најрекционарнијем периоду историје Пруске. Као министар унутрашњих послова учинио је све што је могао да се Марксу не дозволи повратак у немачко држављанство. Други син, Лудвига фон Вестфален, Џенин брат, био је левичар, веран друг Марксов и Џенин. Свом првом сину,Едгару, Карл Маркс и Џени су дали његово име.

Од мајке је Џени добила свадбени дар: скупоцено старинско сребрно посуђе, нешто новца и свадбено крстарење бродом по Рајни. Путовали су из Крајцнахеа преко Ебернбурга у Пфалц. Вратили су се преко Баден-Бадена. Неколико недеља млади брачни пар је провео у кући Џенине мајке , а затим су крајем септембра отпутовали за Париз.

Добили су и најдрагоценији поклон - одану пријатељицу за цео живот. Мајка им је послала младу Хелену Делмут, која је одрасла у дому Вестафаленових, да им помаже у кући. Хелен или Ленхен, како су је сви звали у Марксовој породици, придружила им се и преузела домаћинство тек када су, крајем октобра, из стана Арнолда Ругеа, прешли у стан у улици Вано. Постала је најбоља пријатељица Џени фон Вестфален. За децу је била друга мајка. Остала је са њима све до смрти Џени и Маркса.

Џени фон Вестфален, напустила је удобност аристократске средине у којој је одрасла. Била је скоро четрдесет година, Марксова одана супруга, саборац и прва помоћница у најтежим периодима његовог живот.“ „Не само да је делила судбину, тешкоће,борбу свога мужа, него је и активно и свесно, са ватреним одушевљењем узимала учешће у тој борби.“ (Енгелс). „То што је ова жена тако проницљивог духа,такве политичке интелигенције, такве енергије и снаге карактера, такве оданости према друговима из заједничке борбе, чинила скоро четрдесет година - то није нигде објављено, о томе није писано у аналима савремене штампе. Требало је да то човек сам види (54,П.Лафарг).

Маркс и Џени су у браку имали седморо деце. Због велике невоље и немаштине, која је погодила њихову породицу после револуције 1848., али и због нездраве лондонске климе и недостатка лекова, четворо деце су умрли у дечјем узрасту. Други син Хенри Едвард Гај, Гвидо –„мали Фокс“ ( 1849-51.).г. умро је пре него што је напунио две године, ћерка Евелин Френсис „Фрациска “ (1850-1852.) умрла је у једанаестом месецу живота, а најмлађи син је умро пре него што је добио име. У то време Марксову породицу је најтеже погодила смрт првог сина Едгара (1846-1855.), врло омиљеног и даровитог малог „Муша“, који је умро у деветој години. „Нема више јадног „Муша“, - писао је Маркс Енгелсу - он је уснуо (у пуном смислу ове речи) на мојим рукама данас између 5 и 6 часова… Кућа је, наравно, сасвим празна откад је умрло драго дете, које је било њена душа. Неописиво је како нам је пусто без детета….“. Марксове три ћерке су од детињства биле заинтересоване за раднички покрет, који је, како се сећао Леснер, био главна тема у Марксовој кући. Маркс је био срећан што су му се све три ћерке удале за његове истомишљенике и саборце.

Почетком октобра 1843.г. реакционарна пруска влада прети доктору Марксу хапшењем, истовремено, неуспешно покушава, преко посредника, да поткупи Маркса нудећи му добро плаћену државну службу. Крајем октобра Маркс и Џени одлучују да „добровољно“ емигрирају из Немачке у Париз. Тако почиње Марксов емигрантски живот који ће, са малим прекидом у време револуције 1848-49.г., трајати до његове смрти.

У почетку су становали код породице Арнолда Ругеау. Кад им се 1. маја 1844. родила ћерка Џени изнајмили су стан у ул.Вано бр.38. у предграђу Сен Жермен. Његова најстарија ћерка, Џени Лонге (1844-1883.) , била је активист радничког покрета (Социјалистичке партија) и публицист. Удала се за Шарла Лонгеа., истакнутог учесника Париске комуне, члана Генералног већа Прве интернационале 1866-67. и 1871-72.г. и уредника њеног званичног листа. Џени Лонге је, после тешке болести умрла у 39.години, у Аржантеју код Париза, годину дана после смрти своје мајке. Смрт жене и најстарије, најмилије ћерке Маркс није могао да преболи-умро је следеће, 1883. г.

Маркс је прихватио позив немачког радикалног публицисте,младохегелијанца Арнолда Ругеа, да у Паризу заједно покрену радикални часопис „НЕМАЧКО - ФРАНЦУСКИ ГОДИШЊАЦИ“. Лист је требало да замени „Немачки годишњак за науку и уметност“, лист младохегелијанаца , који је цензура пруског краља забранила кад и „Рајнске новине“. Руге је у лист уложио 6000 талира, Јулијус Фребел, радикални публицист, је водио издавачко предузеће, а Маркс је постао уредник са платом од 500 талира. У то време је само у Паризу живело око 85 хиљада Немаца. У двоброју који је изашао крајем фебруара 1844. г. штампана су два Марксова чланка, која означавају његов коначни прелаз од идеализма ка материјализму и од револуционарног демократизма ка комунизму. “То су познати чланци: “Прилог јеврејском питању“ и „Прилог критици Хегелове филозофије права. Увод.“ (1843.) У“Прилогу јеврејском питању“, Маркс критикује два списа Бруна Бауера који ово питање поставља идеалистички, теолошки. Јеврејско питање Маркс разматра и у вези са питањем суштине грађанског друштва. Описујући грађанско друштво, у коме сваки појединац иде за својим себичним интересом, Маркс каже да је у том друштву главна снага новац. „Бог практичне потребе и користољубља – то је новац… Новац унижава и све људске богове и преобраћа их у робу. Новац-то је општа у самој себи конституисана вредност свих ствари. Он је стога лишио цео свет, људски свет као и природу, њихове посебне вредности. Новац-то је од човека отуђена материја његовог рада и његовог бића; и то биће господари њиме, а он му се моли“. У „Прилогу критици Хегелове филозофије права. Увод“Маркс каже да је „за Немачку критика религије углавном завршена, а критика религије је претпоставка сваке критике “… јер је „религијска беда једним делом израз стварне беде, а једним делом протест против стварне беде. Религија је уздах потлаченог створења, душа света без срца… Она је опијум народа“. У овом делу Маркс први пут истиче пролетеријат као силу способну да изврши темељит друштвени преврат. У својим чланцима у том часопису Маркс иступа већ као револуционар, проглашавајући „немилосрдну критику свега постојећег “нарочито „критику оружјем“. “Оружје критике,, - писао је Маркс, - не може, разуме се, заменити критику оружјем. Материјална сила треба да буде збачена материјалном силом: али теорија постаје материјална сила чим овлада масама“. У часопису су објављени и Енгелсови чланци „Скица критике политичке економије“ и „Ситуација у Енглеској“. “Енгелс осветљава на нов начин индустијску револуцију у Енглеској (њему припада термин „индустријска револуција“). „Енгелс посматра индустријску револуцију дијалектички, као јединство супротности. С једне стране, идустријска револуција је знатно подстакла развитак производних снага буржоаског друштва и значи, учврстила позиције буржоазије; с друге стране, тиме што је створила савремени пролетеријат, индустријска револуција је створила и гробара буржоазије“. (Д.Розенберг“Историја политичке економије“,306.). У“Годишњацима“ су штампани и чланци Л.Фојербаха, А.Ругеа, Мозеса Хеса, анархисте Бакуњина и левог буржоаског демократе Јохана Јакоба. У часопису своје песме су објавлили и револуционарни песници Хелвег и Хајне („Хвалоспев краљу Лудвигу“) др. Иако је изашао само један број „Немачко-француског годишњака“, пруска влада је, због чланака објављених у овом часопису, издала наредбу да се Маркс ухапси чим пређе границу, јер је“извршио државну издају и увредио његово величанство“.

Часопис је убрзо престао да излази. Један од разлога гашења часописа су биле тешкоће у илегалном растурању листа у Немачкој, јер је пруска царина, по наредби пруске владе, запленила на граници и уништила неколико стотина примерака „Немачко-француског годишњака“. Други разлог престанка излажења листа је било идеолошко разилажење Маркса и Ругеа. Енгелс је писао да су између ова два уредника постојала принципијелна неслагања: „Руге је остао у водама Хегелове филозофије и политичког радикализма,а Маркс се усмерио на студије политичке економије,теорије француских социјалиста и историје Француске. Резултат је његов прелаз ка социјализму“. Разлаз Маркса и Ругеа је био и због тога што је Руге и у свакодневном животу остао на ситнобуржоаским позицијама,а Маркс је поступао као револуционар јавно прогласивши револуцију за једини пут ослобођења целог човечанства од сваке експлоатације. Маркс је све чешће одлазио на скупове „Савеза праведних“ и других илегалних и легалних друштава немачких политичких емиграната и радника, а Руге је свој непријатељски став према масовном радничком покрету показао већ у једном чланку о устанку шлеских ткача. Побуна шлеских ткача није имала никакав политички значај, - сматрао је Руге,-јер су ткачи истицали само економске захтеве. Маркс је сматрао да „Пролетеријат,будући лишен људских услова егзистенције, мора да почне с борбом против економског угњетавања, које је условљено режимом приватног власништва.“Како пише Меринг Руге и Маркс су се коначно разишли кад је Руге поводом изласка из штампе једне књиге истакнутог анархисте Макса Штирнера, одушевљено написао да је та књига почетак „ослобођења од комунизма, најглупље од свих глупости, ново хришћанство, које су проповедали глупаци и којим је требало да се оствари бедан живот у овчијем тору“. Поред тога,у априлу је и Фребел,из политичких и, нарочито, финансијских разлога, одбио да и даље издаје часопис.

После писмене оставке на место уредника часописа Маркс се ,крајем 1843.г. све више бави систематским проучавањем питања из области политичке економије. Ова Истраживања је морао да прекине током револуционарних година (1848-49.). Наставио их је после емигрирања у Лондон 1849.г. У овом периоду Маркс је написао и „Критику Хегелове филозофије државног права“ у коме, између осталог, излаже и своју критику бирократије, али рад је штампан тек 1927.г.

„СВЕТА ПОРОДИЦА ИЛИ КРИТИКА КРИТИЧКЕ КРИТИКЕ“ (1845.)

Маркс и Енгелс су почели да се дописују у фебруару 1844. , а у септембру 1844.,они се сусрели у Паризу, приликом Енгелсовог пропутовања из Манчестера (Енглеска) у Бармен у Немачкој. Тај сусрет био је почетак њиховог великог пријатељства, њиховог заједничког научног рада и заједничке борбе за ствар радничке класе. “Када сам у лето1844. г. посетио Маркса у Паризу,дошла је до изражаја наша пуна сагласност у свим теоријским областима. Од тог времена почиње наш заједнички рад “- писао је Енгелс у чланку „Прилог историји Савеза комуниста“. За време боравка Енгелса у Паризу њих двојица започињу писање књиге „СВЕТА ПОРОДИЦА ИЛИ КРИТИКА КРИТИЧКЕ КРИТИКЕ. ПРОТИВ БРУНА БАУЕРА И КОМПАНИЈЕ“, уперена против вођа младохегелијенаца,бивших истомишљеника Маркса и Енгелса, браће Бауер. Непосредни повод да Маркс и Енгелс почну писање овог дела били су чланци ,које је група младохегелијанаца ,који су себе називали „критичким критичарима“,окупљена око Бруна и Едгара Бауера,објављивала у листу „Свеопште литерарне новине“ против „Рајнских новина“ и „Немачко-француских годишњака“. Током десетак дана проведених у Паризу, Енгелс је написао неколико поглавља за књигу(око 20 страница) која је требало да се зове „Критика критичке критике“. Остатак од око 200 страница написао је Маркс. Маркс , током септембра 1844. и марта 1845.г наставља рад на овој књизи, која излази из штампе у Франкфурту на Мајни, под насловом „Света породица, или критика критичке критике од Фридриха Енгелса и Карла Маркса против Бруна Бауера и компаније“. „Света породица“ је шаљиво име за Марксове донедавно добре пријатеље, филозофе браћу Едгара и Бруна Бауера и њихове следбенике, берлинске младохегелијанце. Сама књига је, како каже Енгелс, била „сатирична критика једног од последњих облика који је узео немачки филозофски идеализам.“… „Та господа, - каже Лењин за браћу Бауер, - проповедали су критику која стоји изнад сваке стварности, изнад партија и политике, која одриче сваку практичну делатност и само “критички“ посматра свет око себе и догађаје у њему. Али,каже Маркс,није критика већ револуција покретачка сила историје. „Господа Бауери судили су са висине о пролетеријату као о некритичној маси. Против тог бесмисленог и штетног правца одлучно су устали Маркс и Енгелс. У име стварне човекове личности – радника, кога газе владајуће класе и држава, они захтевају не посматрање, већ борбу за боље друштвено уређење.“(Лењин :“ Фридрих Енгелс“). У време када се раднички покрет у Европи све организованије бори за своја права, браћа Бауер „ оглашују критику за апсолутни дух, а самог себе за критику… На једној страни стоји маса као пасивни, бездуховни, безисторијски, материјални елемент историје; на другој страни стоји дух,критика, господин Бруно и компанија као активни елемент, од кога потиче сва историјска акција. Акт преобликовања друштва своди се на мождану делатност критичне критике“ (Ф.Енгелс-К.Маркс: „Беда филозофије…“,102.). “Радник не ствара ништа, кажу младохергелијанци, - јер за деловање треба јача свест од радничке“… „Напротив,-каже Енгелс - ,радник ствара све, чак толико све да он целу Критику постиђује и у својим духовним стварањима; енглески и француски радници могу то посведочити. Штавише радник ствара човека; критичар ће свагде остати нечовек, за шта он, дабогме, има задовољење што је критичар.“ („Света породица“,17). Главне покретачке силе у историји, по браћи Бауер, су посебне мале групе изабраних личности - „критички мислећих људи“ а не реална револуционарна борба народних маса против експлоатације. Иако је „Света породица“ прво заједничко дело Маркса и Енгелса, ипак је Маркс највећим делом сам написао ову књигу. Али је Маркс, предајући ову књигу за штампање, на прво место ставио Енгелсово име.

Између друге половине септембра 1844.г, и марта 1845. г. Енгелс је у Бармену написао чувену књигу „ПОЛОЖАЈ РАДНИЧКЕ КЛАСЕ У ЕНГЛЕСКОЈ“. „И пре Енгелса многи су приказивали патње пролетеријата и указивали на неопходност да му се помогне. Енгелс је први рекао да пролетеријат није само класа која пати; да баш тај срамни економски положај, у коме се пролетеријат налази, њега незадрживо гура напред и нагони да се бори за своје коначно ослобођење. А пролетеријат који се бори сам ће себи помоћи. Политички покрет радничке класе неизбежно ће довести раднике до свести о томе да немају другог излаза осим социјализма. С друге стране, социјализам ће бити снага само онда када постане циљ политичке борбе радничке класе. То су основне мисли Енгелсове књиге о положају радничке класе у Енглеској…“, - рекао је Лењин у говору приликом откривања споменика Марксу и Енгелсу 7. новембра 1918.

НАСТАВИЋЕ СЕ...