ОСМИ МАРТ – РЕВОЛУЦИОНАРНИ ДАН ЖЕНА

Нова комунистичка партија Југославије (НКПЈ)и Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) честитају Међународни дан жена свим радницама.



Иако капиталистички систем покушава да женско питање скрене са свог пута, стварајући „феминистичке” покрете који заправо не заступају интерес жене, већ интересе буржоаске државе, позивамо жене и раднице широм света да прославе овај празник. Празник који слави снагу солидарног женског пролетерског покрета, који зове на ослобођење радница, али и радника широм света. Ситуација у којој се данас налазе раднице у Србији тешка је и мучна, али нека ово не буде разлог да не прославимо овај празник, већ разлог да још борбеније устанемо против капиталистикког угњетавања. Не смемо заборавити да овај празник није капиталистички празник који нас позива на куповање скупоцених поклона, већ празник којим одајемо поштовање борбеним женама из прошлости, И подстицај борбеним женама данас.

Историја борбе за женска права трајала је веома дуго, мењајући свој интензитет кроз године. У 19. веку појавили су се први покрети који су се борили за права жена. Једна од првих битних тачака за историју женског покрета је 8. март 1857. Тог дана радинце текстилне индустрије у Њујорку ступају у штрајк због нељудских услова у којима су радиле, као и бедних плата. Полиција је брзо угушила овај штрајк, али не и искру која се запалила међу радницама широм света. Сагледавајући контекст, тренутак у коме је избио овај штрајк није насумичан. У то време већ је објављен „Комунистички манифест”, социјалистичке идеје шире се европом и светом. Радничка класа се већ препознаје као покретач револуције. Две године касније настаје први женски синдикат. Борба се наставља, поново мењајући интензитет. Радничка класа се борила за своја права, инсистирајући на праву гласа, али буржоазија ово није дозвољавала, јер јој никада није било у интересу да се у парламенту учврсти глас радника. Следећа битна тачка је 8. март 1910. Хиљаде жена изашло је на улице Њујорка захтевајући право гласа. Клара Цеткин на Социјалистичкој интернационали тражи да се 8. март прогласи Међународним даном жена. Предлог је усвојен, а ово је представљало уједињене масовних борби за женске захтеве.

Право гласа, наравно, није представљало крај борбе. Иако су добиле ово право, жене се фактички нису ослободиле ни у једној од тадашњих буржоаских држава. Ниједна од њих није успела да законски изједначи мушкарца и жену. Разлог за ово био је капитализам који у њима влада, патријархат којим се капитализам храни, а у коме привилегије и даље остају на мушкој страни. Ниједна демократска партија није, нити може да успе у ономе у чему је успео социјализам. Било је јасно да борба за права жена уједно представља и борбу против капитализма.

Борба за права жена свој пун замах и снагу добија тек у СССР-у. Александра Колонтај убедила је Лењина да Међународни дан жена постане државни празник. Овај празник се обележавао на дан почетка Фебруарске револуције и славио херојство радница које су у њој учествововале. Жене, заиста, су имале велику улогу у овој револуцији. Управо су оне те које су изашле на улице Петерсбурга и стале насупрот цару тражећи већа права за радније и раднице и једнаке плате. У Русији је успостављена власт радника 25. октобра 1917.

Већ на самом почетка постављено је питање жена. Социјализам је непријатељ сваке експолатације човека над човеком. У радничкој држави не сме бити експлоатације жена ни од стране газде, ни од стране мушкарца. Социјализам је први пут у историју донео потпуно ослобођење жене. Укинута су ограничења која је жена имала при разводу брака, као и све формалности у вези са његовим раскидом, укинуте су разлике у положају брачног и ванбрачног детета, уведено право да жена тражи од оца новац за издржавање ванбрачног детета. Дозвољен је абортус. Жене су стекле право на школовање, као и једнаке плате. Ово је представљало значајну прекретницу и водило потпуној једнакости у друштевном животу и у друштвеној производњи.

Социјализам је учинио и први корак ка увођењу жене у политику. Политика мора да буде приступачна радној жену. У буржоаским капиталистичким државама, ова сфера остаје резервисана само за оне који стекну одговарајуће образовање, што је аутоматски искључивало огроман број жена. Како им школовање није било омогућено, скрајнуте су из ове области. У социјализму ствар је другачија. Политика није ствар привилегованих појединаца, већ радих маса, а тиме и радних жена.

Све ове слободе представљају, ипак, само први корак. Други корак коме социјализам тежи је ослобађање жена од кућног рада. Жена ослобођена експолатације у фабрици, не сме постати кућна робиња. Након што се ослободила угњетавања од газде, не сме бити угњетавана од стране мушкарца. Притисак коме је изложена у кућном газдинству, решава се у социјализму, јер се кућно газдинство укида, а на његово место ставља колективно.

Оно што је битно, наравно, је да ова борба не остане борба на папиру. Жена треба да се ослободи фактички, а не теоријски. Потребно је оживети борбени дух и наоштрити револуционарну оштрицу. „Феминистички” текстови који говоре о такозваној једнакости жена ово не могу да постигну, јер ни хиљаде страна теорије неће постићи оно што може један минут акције. Китњасте фразе и пароле о слободи имају само једну функцију, а то је да замаскирају слободу и неједнакост експлоатисане жене. Еманципација није заступање такозване слободе избора, како намеће неолиберални феминизам; није шминкање док мама и тата одржавају фрижидер пуним; није реакционарно бављење личним позицијама и проблемима; већ непрестана класна борба.

Такође, нигде у капитализму није постојала, не постоји, нити ће постојати равноправност жена. Држава се може представљати као најслободнија на свету, али праве слободе, а самим тим и праве слободе жена, у њој нема. Без решења класног питања, нема ни решења женског питања. Угњетавач и угњетавани не могу се изједначити. Капитализму, међутим, класна борба не треба. Он женско питање и борбу за женска права наизглед решава, стављајући их у сферу „људских права”. У тој сфери оно стоји раме уз раме са правом на приватно власништво. Ово најопасније право је, уједно, и неприкосновено. Људска права имају за сврху да ојачају капитализам на маскиран начин, јер право на приватну својину заправо потире сва људска права. Такође, у реалности су људска права доступна само малом броју људи, што је само још један од показатеља да представљају фарсу намењену одржању буржоазије и капитализма. Јер, шта је са правом на рад, сигуран посао и примања?

Други начин на који капитализам жели да уништи осми март је тенденција да се овај дан романтично назива даном мајки. Романтична тежња има за циљ јачање патријархата, једног од главних стубова капитализма. У исто време, капитализам чини све да онима које јесу мајке, или планирају да то постану, такву улогу отежа што више, укидајући субвенције, упропашћавајући породилишта, док у исто време најосновније потрепштине бивају све скупље и скупље

Социјалистичка револуцја је немогућа без радних жена. Ово смо у историји видели на примеру Фебруарске револуције, али потребно нам је да се историја понови. Потребна нам је нова револуција, потребно је да женски покрет поново добије своју изворну снагу и борбеност. Само тако можемо покидати буржоаске окове, сломити капитализам и ослободити пут еманципованој жени.

Раднице, нисте саме!

Живео Осми март!

Секретаријат Нове комунистичке партије Југославије,

Секретаријат Савеза комунистичке омладине Југославије,

Београд,

08. март 2018. године