KARL MARKS 5. MAJ 1818. – 14. MART 1883.

Povodom 201. rođendana Karla Marksa, prenosimo izvode iz biografije koja je izlazila u nastavcima na našem sajtu tokom prethodne godine, kada je obeležen jubilej - 200 godina od rođenja Marksa. Ovog puta, pred vama je objedinjeni tekst. Tekst je pripremio član Sekretarijata NKPJ Branislav Ikić.


KARL MARKS (1818-1883)-PERIOD OD 1818.-1849.

Karl Marks se rodio 5.maja 1818.g, Bio je,kako je govorio Engels“ pre svega veliki revolucionar“,genijalni učitelj i vođa svetskog proleterijata, filozof-doktor filozofije. Pisac „Kapitala“ i „Manifesta Komunističke partije“,prvog programskog dokumenta proleterske partije. Od revolucionarnog demokrate i mladohegelijanca u mladosti postao je jedan od osnivača doslednog naučnog pogleda na svet-dijalektičkog i istorijskog materijalizma - naučnog komunizma,jedan od osnivača i vođa prve u istoriji međunarodne radničke komunističke organizacije „Saveza komunista“(1847-52.) ,inspirator i organizator“ Međunarodnog udruženja radnika“- Prve Internacionale(1864.) ,osnivač proleterske političke ekonomije i sociologije ,politički novinar,u mladosti pesnik,večiti emigrant…

Marks je razradio teoriju i taktiku internacionalne klasne borbe proleterijata.Dokazao je istorijsku neizbežnost pobede socijalističke revolucije i smenu kapitalističkog društvenog sistema-novim ,naprednijim komunističkim sistemom.Njegovi radovi formirali su u filozofiji-dijalektički i istorijski materijalizam,u ekonomiji-teorije viška vrednosti i u politici-teoriju klasne borbe.Marks je dokazao da samo radnička klasa ,avangarda svih trudbenika ,može da ostvari socijalizam,a jedini put ka ovom cilju je revolucija i diktatura proleterijata.

Porodica i bliski prijatelji zvali su Marksa “Mor“ ili „Mavr“ , zbog njegove tamne kože ,sjajnih očiju,kao ugalj crne kose i bujne brade.Članovi „Saveza komunista“ su mu se obraćali sa „pere Marx“,čak i pre 1848.g.,kada je imao manje od 30 godina.

1818. - 1835-1836.DETINJSTVO I ŠKOLOVANJE U TRIRSKOJ GIMNAZIJI

Karl Marks se rodio u starom pruskom gradiću Triru (Trijeru).Iako je Trir nedavno proslavio 2.000 godina postojanja ,smatra se da je ovaj grad osnovan najmanje 1.500 g.pre n.e.kao antički grad Augusta Treverorum . 1814.g.posle poraza Napoleona Trir je, kao deo industrijski i politički razvijene Rajnske oblasti, pripojen feudalnoj Pruskoj,koja je bila deo Nemačkog saveza od 34 monarhije i četiri slobodna grada (Frankfurta na Majni,Libeka,Hamburga i Bremena ). U to vreme broj stanovnika Trira je,sa 100.000 stanovnika ,koliko je imao u IV veku,vreme kada je bio sedište rimskog imperatora Konstantina Velikog, opao na samo 12.000.To je bilo manje nego što je mogao da primi amfiteatar Triru u IV veku ( 18.000 gledalaca).Grad je imao dosta razvijenu kožarsku i tekstilnu proizvodnju ,a seljaci iz okolnih sela oko reke Mozel,bavili su se vinogradarstvom.Grad je 1944.teško bombardovan i razoren.Posle rata bio je u sastavu Savezne Republike Nemačke.

Marks se rodio kao treće od devetoro dece poznatog advokata ,predsednika kolegijuma trirskih advokata,Hajnriha Marksa i Henrijete,rođene Presburg,holandske Jevrejke. I otac i majka su mu bili potomci čuvenih naslednih rabina.Marksov otac Hiršel(Levi),posle pokrštavanja -Hajnrih ,bio je slobodouman čovek,poštovalac francuske prosvetiteljske literature – dobro je poznavao dela Didroa i Lesinga ,a pojedine delove iz radova Voltera i Rusoa je znao napamet . Na osnovu pruskog dekreta iz 1816.g.Jevrejima je bilo zabranjeno da se bave pravom i medicinom,pa je Hajnrih Marks bio prinuđen da pređe u hrišćanstvo(luteranstvo) da ne bi izgubio posao pravosudnog savetnika.Karl i ostala deca su pokrštena tek posle smrti bake,17.avgusta 1824.g.,kada je Marks imao šest godina.

Dve godine posle Marksa,28.novembra 1820.g.u 9 časova uveče ,u Barmenu ,nedaleko od Esena u Rajnskoj oblasti ,kako je zapisano u krštenici evangelističke reformatorske opštine u Elberfeldu-rodio se,u porodici bogatog nemačko-engleskog fabrikanta tekstila u Mančesteru, Fridrih Engels,bliski Marksov drug i saborac.Marks i Engels su po spoljašnjem izgledu bili sušta suprotnost.“Engels,plavokosi German ,visoka rasta ,s engleskim manirima,uvek brižljivo obučen, strogo pribran ne samo u disciplini kasarne već i kancelarije, poštovanja dostojan član mančesterske berze,učesnik u poslovima i zabavama engleske buržoazije,u njihovim lovovima na lisice i božićnim gozbama…Marks ,naprotiv,temeljan ,dežmekast,sjajnih očiju i kao ugalj crne lavovske grive,koji nisu mogli da poreknu njegovo semitsko poreklo, ležeran u spoljašnjem držanju, napaćeni otac porodice,koji je živeo daleko od svake buke i društva svetskog grada , predan zamornom intelektualnom radu,neumorni mislilac kome je mišljenje predstavljalo najveće uživanje „(Franc Mering:“Karl Marks“,237.). Takva dva fizički različita čoveka stvorili su prijateljstvo kome nema ravna, ni u nemačkoj, ni u svetskoj poznatoj istoriji,kako je govorio F.Mering. Od dana kada je 1844.g.,na proputovanju iz Nemačke za Englesku, upoznao u Parizu socijalistu Karla Marksa,njih dvojica su postali nerazdvojni drugovi i saborci. „Ko zna za ime Marksa,zna za Fridriha Engelsa“,-pisala je najmlađa Marksova ćerka Eleonora u tekstu“Karl Marks“ .On je bio Marksov alter ego (drugo Ja).Dugo u Nemačkoj nisu odvajali njihova imena,koja će istorija zauvek ujediniti na svojim stranicama“(Pol Lafarg:“Sećanja na Karla Marksa“). „Marks je Engelsovo mišljenje cenio više od mišljenja bilo kog drugog čoveka,jer je smatrao da je Engels jedina ličnost koja je kadra da mu bude saradnik … Da bi ga ubedio,da bi ga pridobio za neku svoju ideju,Marksu nikakav trud nije bio težak…Marks se ponosio Engelsom…Izvanredno bogatstvo Engelsovog naučnog znanja ushićavalo ga je…“(Lafarg,49.: Prava enciklopedija).

Početkom 1818.g,neposredno pre Karlovog rođenja ,advokat Hajnrih Marks je zakupio prostraniju dvospratnu kuću u ulici Brikengase, br.664. u koju se preselio sa porodicom .“Marksova porodica je bila imućna,kulturna ,ali ne i revolucionarna“,-pisao je Lenjin u članku „Karl Marks,kratka biografija sa izlaganjem marksizma“.Veliki uticaj na mladog Marksa je imao i njihov sused baron Ludvig fon Vestfalen,viši tajni državni savetnik,svestrano obrazovan čovek.Dobro je poznavao književnost,posebno Šekspira,koga je recitovao na nemačkom i engleskom.Znao je napamet pojedina pevanja iz Homerove „Ilijade i Odiseje“. Proučavao je i Socijal-utopiste(Sen Simona i dr.). U kući je imao bogatu biblioteku…Njegova žena Karolina je bila poreklom iz jedne stare škotske plemićke porodice.

Marks se do oktobra 1830.g. školovao kod privatnih učitelja a zatim je nastavio školovanje u bivšoj trirskoj jezuitskoj,tada sekularizovanoj,Gimnaziju“Fridrih Vilhelm“. U istu školu su išla i deca barona Ludviga fon Vestfalena - ćerka Dženi, buduća Marksova supruga i saborac,i sin Edgar fon Vestfalen, Marksov dobar školski drug. U vreme kada počinju da se stvaraju prva radnička udruženja , Marks piše maturski rad na temu: „Razmišljanje jednog mladog čoveka o izboru zvanja.“ U ovom radu je,između ostalog,napisao i ovo: „…glavni rukovodilac koji treba da nas vodi pri izboru poziva ,jeste dobro čovečanstva i naše sopstveno usavršavanje.“24.septembra,posle položenog ispita zrelosti Marks dobija matursko svedočanstvo.U atestu o zrelosti istaknuto je da je Karl Marks pokazao odlično poznavanje nemačkog,latinskog, grčkog i francuskog jezika i matematike.

1835.-1841.g.- STUDIJE PRAVA I FILOZOFIJE I U BONU I BERLINU

Marks je želeo da studira literaturu i filozofiju ,ali se po očevoj želji , 15.oktobra 1835.g.upisuje na studije prava ,na univerzitetu u Bonu.Međutim, mladi Marks bez očeve kontrole,brzo zapostavlja predavanja iz pojedinih predmeta,zalazi u bonske pivnice,učestvuje u tradicionalnim studentskim dvobojima floretima u klubu studenata iz Trira.Ovi dvoboji su bili ne samo opasni- u jednom od njih Marks je bio ranjen ,nego su bili i zabranjeni.U Bonu Marks sve ređe piše pisma roditeljima ,ulazi u mesni klub pesnika i pisaca „Venčić“,piše poeziju i mašta da ceo život posveti literarnom stvaralaštvu.

Saznavši šta se dešava u Bonu,naročito u klubu studenata iz Trira,u kome je bilo i „večitih studenata “koji su „studirali“ i po 14 semestara,advokat Hajnrih Marks,posle prvog semestra ,u oktobru 1836.g., upisuje svog sina na mnogo strožiji i prestižniji Pravni fakultet Berlinskog univerziteta,na pravne i finansijske nauke. Berlinski univerzitetu je bio čuven i po tome što su na njemu ,ranije, predavali slavni filozof –dijalektičar Georg Vilhelm Fridrih Hegel (1818.)i teolog Šlajermaher.

Tokom letnjeg studentskog raspusta 1836.g. Marks se,u protestanskoj crkvi, tajno verio sa Dženi fon Vestfalen. Ustvari,venčanje nije bilo baš sasvim tajno.Za njega su znali i odobravali su ga Marksov otac i starija sestra Marija.

Za vreme studija u Berlinu Marks ulazi u klub revolucionarno nastrojenih mladohegelijanaca, u kome su uglavnom bili članovi tzv.“Doktorskog kluba“, docenti,nastavnici i književnici ,poznati po filozofskoj kritici religije. Jer je „politika tada bila vrlo trnovita oblast ,te je zato glavna borba bila uperena protiv religije.A ta borba je ,naročito od 1840.g,bila indirektno takođe politička borba.“Prvi ju je pokrenuo Štrausov „ Život Isusov“,pisao je, kasnije Engels.Većina članova kluba je bila starija i po deset godina od Marksa.Najpoznatiji među njima je bio Bruno Bauer,privatni docent Berlinskog univerziteta ,koji je između1838-1841.g. štampao seriju knjiga u kojima kritikuje istoriju Otkrovenja i Jevanđelja.Mladi Marks čita Hajneovo delo „Ka istoriji religije i filozofije u Nemačkoj“ i delo,tada mladohegelijanca, Davida Štrausa“Život Isusov“(1835-36.),o odnosu hegelovske filozofije i religije.Štraus ističe ideju da je Isus istorijska ličnost, da je Isusova biografija „naknadno izmišljen mit, i da se Hegelova filozofija ne može pomiriti sa mitovima ,čudesima i mistikom hrišćanske religije.“Bruno Bauer je dokazivao da su Jevanđelijske priče izmislili sami autori.U tom krugu mladohegelijanaca se kretao i mladi Engels,tada (1841-1842.)dobrovoljac u gardijskoj artiljeriji u Berlinu i slušalac predavanja iz filozofije na Berlinskom univerzitetu. Od novembra do decembra 1836.g.Marks piše tri zbirke pesama koje , posredstvom svoje sestre Sofije, šalje „svojoj večno voljenoj Dženi fon Vestfalen,“devojci neobične lepote,neobičnog duha i neobičnog karaktera“(F.Mering).Od februara do marta Marks nastavlja da piše pesme,zatim humoristički roman“Skorpion i Feliks“ i dramu „Oulanem“,dijalog“Kleantes,ili o polaznoj tački i nužnom razvitku filozofije .“Tada objavljuje i svoju prvu pesmu. Ali ubrzo je Marks shvatio da poezija neće biti njegov životni poziv. Kao ni pravo. Umesto za prava Marks se sve ozbiljnije interesuje za izučavanje istorije i teorije umetnosti,a naročito filozofije. Detaljno proučava dela Hegela,redovno odlazi na predavanja mladohegelijanca Bruna Bauera i Eduarda Hansa.U pismu ocu 1837.g.Marks piše:“Morao sam da izučavam pravne nauke,a osetio sam pre svega želju da okušam svoje snage u filozofiji.“

Od jula 1836.g.do početka saradnje u „Rajnskim novinama“ Marks proučava istoriju umetnosti,piše članke protiv romantizma,objavljuje prvi politički članak u „Anegdoti najnovije nemačke filozofije i publicistike“. Izučava najnovije delo Ludviga Fojerbaha „Suština hrišćanstva“, objavljeno 1841,u kome se L.Fojerbah, Hegelov učenik, konačno okreće ne samo protiv teologije,klerikalizma i religiozne ideologije feudalnog društva ,već i protiv Hegela,braneći materijalistički pogled na svet.Fojerbah „tretira religiju kao istorijski nastalu pojavu nesvesnog obogotvorenja suštine čoveka“… Jednim mahom „Suština hrišćanstva“ je razvejala u prah protivurečnosti,podigavši,bez okolišenja,ponovo na presto materijalizam.Priroda postoji nezavisno od svake filozofije,ona je osnova na kojoj smo mi,ljudi,koji smo i sami proizvod prirode ,izrasli van prirode i ljudi ne postoji ništa, a viša bića, koja je stvorila naša religiozna fantazija,samo su fantastično odražavanje naše sopstvene suštine.Knjiga je odigrala veliku ulogu u daljem razvitku materijalizma. „Oduševljenje je bilo opšte,-pisao je Engels,-mi smo svi u jedan mah bili fojerbahovci“. Marks, takođe, pomaže Brunu Baueru da štampa svoj rad „Trube strašnog suda oglašavaju Hegela ateistom i antihristom“.

10.maja 1838.g.posle duže bolesti, umro je Marksov otac,pravni savetnik Hajnrih Marks.Marksova majka ,nezadovoljna „što Marks nema dobro plaćen stalan posao,nego se zanosi opasnim političkim idejama“,ne samo da nije želela da mu materijalno pomogne,nego je uspela da ga preko suda privremeno liši dela nasledstva. U pismu Rugeu ,u januaru 1843. Marks se žali da je između njega i njegove porodice nastao veliki razdor. „I dok je moja majka živa,ja nemam prava na svoju imovinu.“ Marks je svoje pravo na nasledstvo ostvario sudskim putem tek 1848.g. Posle smrti oca Marks se sve više okreće ka izučavanju filozofije,pa i doktorsku disertaciju bira iz oblasti filozofije,a ne prava.Čitavu 1839.i prvi deo1840.g.Marks je izučavao antičku filozofiju. 1839.g. po završetku fakulteta Marks piše doktorsku disertaciju na temu :“RAZLIKA IZMEĐU DEMOKRITOVE I EPIKUROVE FILOZOFIJE PRIRODE .“ Disertacija je bila samo deo Marksovog spisa o epikurejskoj,stoičkoj i skeptičkoj filozofiji.Ipak,u tom radu,kako piše Lenjin,Marks još uvek stoji na idealističko –hegelovskoj tački gledišta.6.aprila on šalje svoju disertaciju dekanu Filozofskog fakulteta Univerziterta u Jeni. Proučivši Marksov rad ,Savet fakulteta je ocenio da je to izvanredan rad i odlučio je, 15.aprila 1841.g., da Marksu dodeli akademski stepen doktora filozofije i bez polaganja dopunskih ispita. Imao je tada samo 23 godine.

1842.-1843.-GLAVNI UREDNIK „RAJNSKIH NOVINA“

U junu 1840. g. na pruski presto je došao kralj Fridrih –Filhelm IV,koji je izneverio sve nade mladohegelijanaca da će u zemlji sprovesti liberalne,progresivne reforme.Novi kralj je poboljšao položaj štampe i proglasio amnestiju političkih zatvorenika,ali o novom ustavu i reformama, nije želeo ni da razgovara. Umesto „prosvećenog monarha“ na presto se ponovo „popelo ortodoksno bogomoljstvo i feudalno apsolutistička reakcija“. Marks je od rane mladosti želeo da se bavi filozofijom i naučnim radom.Zbog toga se posle završetka studija u julu 1841.g. preselio iz Trira u Bon sa namerom da radi kao docent na Bonskom univerzitetu,zajedno sa mladim profesorom Brunom Bauerom. „Ali reakcionarna politika vlade,koja je1832.g.lišila katedre Ludviga Fojerbaha i u 1836.g. mu nije dozvolila da se vrati na univerzitet,1841.g. je mladom profesoru Brunu Baueru oduzela pravo da drži predavanja u Bonu, te su naterali i Marksa da se odrekne naučne karijere“(Lenjin:“Karl Marks“). Marks je odustao i od namere da, zajedno sa Brunom Bauerom i Fojerbahom , pokrene filozofski časopis „Arhiv ateizma“,kao i od ideje da zajedno sa Brunom završe pisanje drugog dela brošure “Glas truba Strašnog suda proglašavaju Hegela ateistom i antihristom“.

April 1842.g .zbog političke situacije u Pruskoj Marks i Bruno Bauer odustaju od univerzitetske karijere, okreću se publicistici i počinju da sarađuju sa novim,dnevnim, opozicionim listom„Rajnske novine-list za politička,trgovačka i zanatska pitanja“- organom opozicione liberalne kelnske buržoazije,bliske hegelijancima.Među osnivačima i akcionarima lista bili su kelnski industrijalci, trgovci i bankari- Kamphauzen,Openhajm,Dagobert,i drugi.List je osnovan 1.januara 1842.da bi štitio interese nove rajnske buržoazije,a i da bi razbio monopol najuticajnijih,provladinih „Kelnskih novina “. Akcionari privlače kao saradnike radikalnije krugove intelektualaca,posebno mladohegelijancebraću Bauer,K.Marksa,socijalistu Mozesa Hesa,radikalnog publicistu Karla Kepena ,publicistu Adolfa Rutenberga.Prvi Marksov članak „Zapažanja o najnovijem uputstvu pruske cenzure“, cenzura je odmah zabranila.Ali Marks je na sebe već bio skrenuo pažnju svojom kritikom diskusija u pokrajinskom landtagu(skupštini),pa ga akcionari u oktobru pozivaju da za platu od 500 talira, od Adolfa Rutenberga,koji se vladi činio previšeopasan, preuzme posao glavnog urednika lista. Zbog novog posla Marks se 15.oktobra preseljava iz Bona u Keln, tada grad od 80.000 stanovnika,ekonomski centar Rajnske oblasti. Pod rukovodstvom Karla Marksa list se sve više usmerava na revolucionarno-demokratski kurs.Marks se najpre bavi socijalnim pitanjima,kao što su pitanje poreza i zemlje ili uzroci teškog položaja osiromašenih mozelskih seljaka iz vinogradarskih krajeva Rajnske oblasti.Kao angažovani publicista Marks piše članke protiv zakona o zabrani seče šuma,protiv nacrta zakona o otežavanju razvoda braka,protiv staleško-feudalnih privilegija, o radu landtaga i dr., ali i za oslobođenje politike od teologije.Kad je u pitanju „krađa šuma“ Marks podseća čitaoce da su spahije prisvojile livade i šume,koje su ranije bile zajednička svojina,i zabranili su njihovo sečenje.Seljaci su na to odgovorili masovnom „krađom“,a landtag je seljacima izrekao 150.000 drakonskih kazni.Marks je uzeo u zaštitu siromašne mozelske seljake.Kad je u pitanju sloboda štampe Marks zahteva ukidanje cenzure u Pruskoj. „Stvarno radikalno izlečenje cenzure bila bi njena likvidacija“,piše Marks. U člancima koje je Marks objavljivao u periodu od nešto više od godinu dana u „Rajnskim novinama“,nazire se“početak prelaza Marksa od idealizma ka materijalizmu, i od revolucionarnog demokratizma ka komunizmu“,-pisao je Lenjin u članku „Karl Marks“. Marks se polako udaljuje i od mladohegelijanaca -on postepeno napušta njihovu spekulaciju i sa „problema oslobođenja čoveka u mislima prelazi na njegovo oslobođenje na konkretnom tlu istorije“.Taj prelaz se završava 1843-44.g.U vreme dok je Marks bio glavni urednik „Rajnskih novina“ on se prvi put sreće sa Engelsom. „Kada sam krajem novembra na putu u Englesku ponovo svratio u redakciju,-sećao se kasnije Engels,-dogodio sa naš prvi, veoma hladan susret.Marks je u to vreme istupao protiv Bauera… A ja sam se dopisivao sa braćom Bauer i smatrao sam ih saveznicima…“ Ipak su se Marks i Engels tada u nečemu dogovorili-Engels je prihvatio da bude dopisnik lista iz Engleske,i već 29.novembra poslao je prvi članak.Za manje od mesec dana Engels je poslao pet članaka i svi su odmah objavljeni. List postaje sve popularniji i uticajniji –broj pretplatnika se za nekoliko meseci sa 885 povećao na 1.820. Zbog Marksovih članaka u kojima se sve otvorenije kritikuje pruska vlada i zalaže se za revolucionarno ukidanje feudalne monarhije, Vlada pored redovnog cenzora, uvodi strogi, prvo dvojni ,a zatim i trojni nadzor cenzure. Prvi cenzor,sećao se Engels,bio je policijski savetnik,koji je „nekad u „Kelnskim novinama“zaplenio oglas o prevodu Danteove „Božanske komedije“ Filaleta(kasnije kralja Johana Saksonskog)s primedbom:“ S božanskim stvarima ne treba praviti komedije.“Ali urednici su uvek uspevali da izađu na kraj sa cenzurom. „Naš cenzor,inače čestit čovek,postavljen je pod cenzuru ovdašnjeg predsednika vlade Fon Gerlaha, jedne pasivne budale,pri čemu naš list,kada se odštampamora da se podnese policijskom nosu da ga njuši ,pa ako nanjuši ma šta nehrišćansko,neprusko,novine ne smeju da izađu“,-pisao je Marks Rugeu.Taj treći cenzor,kao predstavnik centralne vlastu u Rajnskoj oblasti,sve jače pritiska akcionare da otpuste Marksa. Pored toga,zbog jednog Marksovog članka u kome je kritikovano samodržavlje u Rusiji, ruski car Nikolaj I, saveznik Pruske,zamolio je prusku vladu da zabrani izlaženje „Rajnskih novina“.Konačno Savet ministara, uz prisustvo kralja Fridriha - Vilhelma IV, 19.januara 1843.g.zabranjuje list sa obrazloženjem da u njemu „vlada neprestana tendencija napada na same osnove državnog stroja,udar na monarhistički princip,izazivanje nepoverenja prema radu vlade i zakonitom poretku . “Na molbu uplašenih akcionara vlada odlaže za tri meseca ukidanje lista.Broj pretplatnika se povećava na 3.400. Više hiljada građana Rajnske oblasti potpisuje peticijuprotiv zabrane izlaženja lista. Cenzor je svakodnevno u redakciji lista.List „Opšte novine“ iz Augzburga ili „Augzburgška veštica“ koristi svaku priliku da optuže“Rajnske novine“ da „koketiraju sa komunizmom“.U strahu da će izgubiti uloženi novac akcionari zahtevaju od Marksa da piše umerenije ,da promeni demokratsko-revolucionarni karakter lista. Doktor Marks na takav dogovor ne pristaje i 17.marta daje ostavku na položaj glavnog urednika i na članstvo u redakciji.Posao urednika je preuzeo Openhajm,koji je po rečima glavnog cenzora bio „u celini zaista umeren,uostalom i beznačajan čovek“.Izlazak Marksa iz redakcije ne spašava list, vlada je 31.marta 1843.g. definitivno zabranila „Rajnske novine“.

Povodom svoje ostavke na mesto glavnog urednika i zabrane „Rajnskih novina“Marks je pisao Rugeu:“…Ja iz toga izvodim samo jedan zaključak:u zabrani“Rajnskih novina“ vidim napredak političke svesti... Sem toga,atmosfera je zagušljiva.Teško je vršiti dužnost sluge čak i za slobodu i boriti se iglama umesto kundacima.Zamorila me je dvoličnost,glupost, grubost vlasti i naše dovijanje,prigibanje, savijanje kičme i traženje bezazlenih reči.Vlada me je,dakle,ponovo vratila u slobodu…U Nemačkoj nemam više šta da počnem.Ovde čovek sam sebe falsifikuje.“

ŽENIDBA SA DŽENI FON VESTFALEN. „DOBROVOLJNA“ EMIGRACIJA U PARIZ. „NEMAČKO-FRANCUSKI GODIŠNJACI“. „SVETA PORODICA“ ILI „KRITIKA KR ITIČKE KRITIKE“ (1845.).

Dženi fon Vestfalen (1814-1881.)-puno ime Johana Berta Julija Dženi fon Vestfalen, bila je ćerka barona Johana Ludviga fon Vestfalena, višeg tajnog državnog savetnika u Triru.Njen deda po ocu je bio feldmaršal u vreme hercoga Ferdinanda Braušvinga. Njena baba je,po jednoj liniji poticala iz škotske grofovske porodice Argail. U gimnaziji je Dženi bila omiljena školska drugarica Marksove starije sestre Sofije.Marks je još od gimnazijskih dana osećao prema Dženi“strasnu,beznadežnu ljubav“. U pismu svom ocu od 10.novembra1836.g.Marks piše:“Prenesi,molim te,pozdrav mojoj voljenoj,čudesnoj Dženi.Ja sam već dvanaesti put pročitao njeno pismo,i svaki put sam nalazio u njemu novu lepotu“.

Marks se odlučio da se oženi sa njom sedam godina posle njihove tajne veridbe, i to tek kada je dobio stalni posao urednika u časopisu „Nemačko-francuskom godišnjak“, za platu od 500 talira. „Mogu vas bez ikakve romantike uveriti da sam zaljubljen od glave do pete i to sasvim ozbiljno,-pisao je Marks Rugeu- „Ja sam već više od sedam godina veren i moja verenica je za mene izdržala najteže borbe,koje su njeno zdravlje gotovo potkopale,delom sa svojim pijetističko-aristokratskim srodnicima,kojima su „su gospod na nebu“i „gospodar u Berlinu“podjednaki objekti obožavanja, delom sa mojom sopstvenom porodicom u kojoj se ugnezdilo nekoliko popova i drugih mojih neprijatelja.“ Venčali su se 19.juna 1843.g., u evangelističkoj crkvi u varošici Krajcnahe gde je,posle smrti muža Ludviga, živela njegova udovica,Karolina fon Vestfalen, majka Marksove verenice. Majka Dženi fon Vestfalen-Amalija Julija Karolina fon Vestfalen je bila poreklom iz jedne skromnije, nasledne nemačke plemićke porodice.Nije se usprotivila venčanju. Protiv ovog braka je bio Dženin stariji polubrat,sin Ludviga fon Vestfalena iz prvog braka, junker Ferdinand fon Vestfalen,koji je od 1850-1853,bio reakcionarni ministar unutrašnjih poslova u najrekcionarnijem periodu istorije Pruske.Kao ministar unutrašnjih poslova učinio je sve što je mogao da se Marksu ne dozvoli povratak u nemačko državljanstvo. Drugi sin,Ludviga fon Vestfalen, Dženin brat, bio je levičar,veran drug Marksov i Dženin. Svom prvom sinu,Edgaru,Karl Marks i Dženi su dali njegovo ime.

Od majke je Dženi dobila svadbeni dar:skupoceno starinsko srebrno posuđe,nešto novca i svadbeno krstarenje brodom po Rajni.Putovali su iz Krajcnahea preko Ebernburga u Pfalc.Vratili su se preko Baden-Badena. Nekoliko nedelja mladi bračni par je proveo u kući Dženine majke ,a zatim su krajem septembra otputovali za Pariz.

Dobili su i najdragoceniji poklon- odanu prijateljicu za ceo život. Majka im je poslala mladu Helenu Delmut,koja je odrasla u domu Vestafalenovih,da im pomaže u kući.Helen ili Lenhen,kako su je svi zvali u Marksovoj porodici, pridružila im se i preuzela domaćinstvo tek kada su,krajem oktobra,iz stana Arnolda Rugea, prešli u stan u ulici Vano.Postala je najbolja prijateljica Dženi fon Vestfalen.Za decu je bila druga majka.Ostala je sa njima sve do smrti Dženi i Marksa.

Dženi fon Vestfalen,napustila je udobnost aristokratske sredine u kojoj je odrasla. Bila je skoro četrdeset godina, Marksova odana supruga, saborac i prva pomoćnica u najtežim periodima njegovog život.“ „Ne samo da je delila sudbinu,teškoće,borbu svoga muža, nego je i aktivno i svesno,sa vatrenim oduševljenjem uzimala učešće u toj borbi.“ (Engels). „To što je ova žena tako pronicljivog duha,takve političke inteligencije,takve energije i snage karaktera,takve odanosti prema drugovima iz zajedničke borbe,činila skoro četrdeset godina-to nije nigde objavljeno,o tome nije pisano u analima savremene štampe. Trebalo je da to čovek sam vidi (54,P.Lafarg).

Marks i Dženi su u braku imali sedmoro dece.Zbog velike nevolje i nemaštine, koja je pogodila njihovu porodicu posle revolucije 1848., ali i zbog nezdrave londonske klime i nedostatka lekova, četvoro dece su umrli u dečjem uzrastu.Drugi sin Henri Edvard Gaj, Gvido –„mali Foks“ ( 1849-51.).g. umro je pre nego što je napunio dve godine,ćerka Evelin Frensis „Fraciska “ (1850-1852.) umrla je u jedanaestom mesecu života,a najmlađi sin je umro pre nego što je dobio ime. U to vreme Marksovu porodicu je najteže pogodila smrt prvog sina Edgara(1846-1855.),vrlo omiljenog i darovitog malog „Muša“, koji je umro u devetoj godini. „Nema više jadnog „Muša“,-pisao je Marks Engelsu- on je usnuo (u punom smislu ove reči)na mojim rukama danas između 5 i 6 časova…Kuća je,naravno,sasvim prazna otkad je umrlo drago dete,koje je bilo njena duša.Neopisivo je kako nam je pusto bez deteta….“. Marksove tri ćerke su od detinjstva bile zainteresovane za radnički pokret,koji je, kako se sećao Lesner, bio glavna tema u Marksovoj kući.Marks je bio srećan što su mu se sve tri ćerke udale za njegove istomišljenike i saborce.

Početkom oktobra 1843.g.reakcionarna pruska vlada preti doktoru Marksu hapšenjem,istovremeno, neuspešno pokušava,preko posrednika,da potkupi Marksa nudeći mu dobro plaćenu državnu službu.Krajem oktobra Marks i Dženi odlučuju da „dobrovoljno“ emigriraju iz Nemačke u Pariz.Tako počinje Marksov emigrantski život koji će, sa malim prekidom u vreme revolucije 1848-49.g.,trajati do njegove smrti.

U početku su stanovali kod porodice Arnolda Rugeau.Kad im se 1.maja 1844.rodila ćerka Dženi iznajmili su stan u ul.Vano br.38.u predgrađu Sen Žermen. Njegova najstarija ćerka,Dženi Longe (1844-1883.) ,bila je aktivist radničkog pokreta(Socijalističke partija) i publicist. Udala se za Šarla Longea., istaknutog učesnika Pariske komune,člana Generalnog veća Prve internacionale 1866-67. i 1871-72.g. i urednika njenog zvaničnoglista.Dženi Longe je,posle teške bolesti umrla u 39.godini, u Aržanteju kod Pariza,godinu dana posle smrti svoje majke. Smrt žene i najstarije, najmilije ćerke Marks nije mogao da preboli-umro je sledeće,1883.g.

Marks je prihvatio poziv nemačkog radikalnog publiciste,mladohegelijanca Arnolda Rugea,da u Parizu zajedno pokrenu radikalni časopis „NEMAČKO - FRANCUSKI GODIŠNJACI“.List je trebalo da zameni „Nemački godišnjak za nauku i umetnost“,list mladohegelijanaca ,koji je cenzura pruskog kralja zabranila kad i „Rajnske novine“.Ruge je u list uložio 6000 talira,Julijus Frebel,radikalni publicist, je vodio izdavačko preduzeće,a Marks je postao urednik sa platom od 500 talira. U to vreme je samo u Parizu živelo oko 85 hiljada Nemaca. U dvobroju koji je izašao krajem februara 1844.g. štampana su dva Marksova članka,koja označavaju njegov konačni prelaz od idealizma ka materijalizmu i od revolucionarnog demokratizma ka komunizmu. “To su poznati članci:“Prilog jevrejskom pitanju“ i „Prilog kritici Hegelove filozofije prava.Uvod.“ (1843.)U“Prilogu jevrejskom pitanju“, Marks kritikuje dva spisa Bruna Bauera koji ovo pitanje postavlja idealistički,teološki.Jevrejsko pitanje Marks razmatra i u vezi sa pitanjem suštine građanskog društva.Opisujući građansko društvo, u kome svaki pojedinac ide za svojim sebičnim interesom, Marks kaže da je u tom društvu glavna snaga novac. „Bog praktične potrebe i koristoljublja – to je novac…Novac unižava i sve ljudske bogove i preobraća ih u robu.Novac-to je opšta u samoj sebi konstituisana vrednost svih stvari. On je stoga lišio ceo svet,ljudski svet kao i prirodu,njihove posebne vrednosti.Novac-to je od čoveka otuđena materija njegovog rada i njegovog bića; i to biće gospodari njime,a on mu se moli“.U„Prilogu kritici Hegelove filozofije prava.Uvod“Marks kaže da je „za Nemačku kritika religije uglavnom završena,a kritika religije je pretpostavka svake kritike “…jer je „religijska bedajednim delom izraz stvarne bede,a jednim delom protest protiv stvarne bede.Religija je uzdah potlačenog stvorenja, duša sveta bez srca… Ona je opijum naroda“.U ovom delu Marks prvi put ističe proleterijat kao silu sposobnu da izvrši temeljit društveni prevrat. U svojim člancima u tom časopisu Marks istupa već kao revolucionar, proglašavajući „nemilosrdnu kritiku svega postojećeg “naročito „kritiku oružjem“. “Oružje kritike,,-pisao je Marks,- ne može,razume se,zameniti kritiku oružjem. Materijalna sila treba da bude zbačena materijalnom silom: ali teorija postaje materijalna sila čim ovlada masama“. U časopisu su objavljeni i Engelsovi članci „Skica kritike političke ekonomije“ i „Situacija u Engleskoj“.“Engels osvetljava na nov način industijsku revoluciju u Engleskoj (njemu pripada termin „industrijska revolucija“). „Engels posmatra industrijsku revoluciju dijalektički,kao jedinstvo suprotnosti. S jedne strane,idustrijska revolucija je znatno podstakla razvitak proizvodnih snaga buržoaskog društva i znači,učvrstila pozicije buržoazije; s druge strane,time što je stvorila savremeni proleterijat,industrijska revolucija je stvorila i grobara buržoazije“.(D.Rozenberg“Istorija političke ekonomije“,306.).U“Godišnjacima“ su štampani i članci L.Fojerbaha, A.Rugea, Mozesa Hesa,anarhiste Bakunjina i levog buržoaskog demokrate Johana Jakoba. U časopisu svoje pesme su objavlili i revolucionarni pesnici Helveg iHajne („Hvalospev kralju Ludvigu“) dr. Iako je izašao samo jedan broj „Nemačko-francuskog godišnjaka“, pruska vlada je,zbog članaka objavljenih u ovom časopisu, izdala naredbu da se Marks uhapsi čim pređe granicu, jer je“izvršio državnu izdaju i uvredio njegovo veličanstvo“.

Časopis je ubrzo prestao da izlazi. Jedan od razloga gašenja časopisa su bile teškoće u ilegalnom rasturanju lista u Nemačkoj,jer je pruska carina,po naredbi pruske vlade,zaplenila na granici i uništila nekoliko stotina primeraka „Nemačko-francuskog godišnjaka“. Drugi razlog prestanka izlaženja lista je bilo ideološko razilaženje Marksa i Rugea. Engels je pisao da su između ova dva urednika postojala principijelna neslaganja: „Ruge je ostao u vodama Hegelove filozofije i političkog radikalizma,a Marks se usmerio na studije političke ekonomije,teorije francuskih socijalista i istorije Francuske.Rezultat je njegov prelaz ka socijalizmu“. Razlaz Marksa i Rugea je bio i zbog toga što je Ruge i u svakodnevnom životu ostao na sitnoburžoaskim pozicijama,a Marks je postupao kao revolucionar javno proglasivši revoluciju za jedini put oslobođenja celog čovečanstva od svake eksploatacije. Marks je sve češće odlazio na skupove „Saveza pravednih“ i drugih ilegalnih i legalnih društava nemačkih političkih emigranata i radnika,a Ruge je svoj neprijateljski stav prema masovnom radničkom pokretu pokazao već u jednom članku o ustanku šleskih tkača.Pobuna šleskih tkača nije imala nikakav politički značaj,-smatrao je Ruge,-jer su tkači isticali samo ekonomske zahteve.Marks je smatrao da „Proleterijat,budući lišen ljudskih uslova egzistencije,mora da počne s borbom protiv ekonomskog ugnjetavanja,koje je uslovljeno režimom privatnog vlasništva.“Kako piše Mering Ruge i Marks su se konačno razišli kad je Ruge povodom izlaska iz štampe jedne knjige istaknutog anarhiste Maksa Štirnera, oduševljeno napisao da je ta knjiga početak „oslobođenja od komunizma,najgluplje od svih gluposti,novo hrišćanstvo,koje su propovedali glupaci i kojim je trebalo da se ostvari bedan život u ovčijem toru“. Pored toga,u aprilu je i Frebel,iz političkih i, naročito, finansijskih razloga,odbio da i dalje izdaje časopis.

Posle pismene ostavke na mesto urednika časopisa Marks se ,krajem 1843.g. sve više bavi sistematskim proučavanjem pitanja iz oblasti političke ekonomije. Ova Istraživanja je morao da prekine tokom revolucionarnih godina (1848-49.).Nastavio ih je posle emigriranja u London 1849.g. U ovom periodu Marks je napisao i „Kritiku Hegelove filozofije državnog prava“ u kome,između ostalog, izlaže i svoju kritiku birokratije, ali rad je štampan tek 1927.g.

„SVETA PORODICA ILI KRITIKA KRITIČKE KRITIKE“(1845.)

Marks i Engels su počeli da se dopisuju u februaru 1844. , a u septembru 1844.,oni se susreli u Parizu,prilikom Engelsovog proputovanja iz Mančestera (Engleska) u Barmen u Nemačkoj.Taj susret bio je početak njihovog velikog prijateljstva,njihovog zajedničkog naučnog rada i zajedničke borbe za stvar radničke klase.“Kada sam u leto1844.g. posetio Marksa u Parizu,došla je do izražaja naša puna saglasnost u svim teorijskim oblastima.Od tog vremena počinje naš zajednički rad “-pisao je Engels u članku „Prilog istoriji Saveza komunista“.Za vreme boravka Engelsa u Parizu njih dvojica započinju pisanje knjige „SVETA PORODICA ILI KRITIKA KRITIČKE KRITIKE.PROTIV BRUNA BAUERA I KOMPANIJE“,uperena protiv vođa mladohegelijenaca,bivših istomišljenika Marksa i Engelsa, braće Bauer. Neposredni povod da Marks i Engels počnu pisanje ovog dela bili su članci ,koje je grupa mladohegelijanaca ,koji su sebe nazivali „kritičkim kritičarima“,okupljena oko Bruna i Edgara Bauera,objavljivala u listu „Sveopšte literarnenovine“ protiv „Rajnskih novina“ i „Nemačko-francuskih godišnjaka“. Tokom desetak dana provedenih u Parizu,Engels je napisao nekoliko poglavlja za knjigu(oko 20 stranica) koja je trebalo da se zove„Kritika kritičke kritike“.Ostatak od oko 200 stranica napisao je Marks.Marks ,tokom septembra 1844. i marta 1845.g nastavlja rad na ovoj knjizi,koja izlazi iz štampe u Frankfurtu na Majni, pod naslovom „Sveta porodica,ili kritika kritičke kritike od Fridriha Engelsa i Karla Marksa protiv Bruna Bauera i kompanije“. „Sveta porodica“je šaljivo ime za Marksove donedavno dobre prijatelje,filozofe braću Edgara i Bruna Bauera i njihove sledbenike, berlinske mladohegelijance. Sama knjiga je, kako kaže Engels, bila „satirična kritika jednog od poslednjih oblika koji je uzeo nemački filozofski idealizam.“… „Ta gospoda,-kaže Lenjin za braću Bauer,-propovedali su kritiku koja stoji iznad svake stvarnosti,iznad partija i politike,koja odriče svaku praktičnu delatnost i samo“kritički“ posmatra svet oko sebe i događaje u njemu.Ali,kaže Marks,nije kritika već revolucija pokretačka sila istorije. „Gospoda Baueri sudili su sa visine o proleterijatu kao o nekritičnoj masi. Protiv tog besmislenog i štetnog pravca odlučno su ustali Marks i Engels.U ime stvarne čovekove ličnosti – radnika,koga gaze vladajuće klase i država,oni zahtevaju ne posmatranje,već borbu za bolje društveno uređenje.“(Lenjin :“ Fridrih Engels“).U vreme kada se radnički pokret u Evropi sve organizovanije bori za svoja prava,braća Bauer „ oglašuju kritiku za apsolutni duh,a samog sebe za kritiku…Na jednoj strani stoji masa kao pasivni,bezduhovni,bezistorijski,materijalni element istorije; na drugoj strani stoji duh,kritika,gospodin Bruno i kompanija kao aktivni element,od koga potiče sva istorijska akcija.Akt preoblikovanja društva svodi se na moždanu delatnost kritične kritike“(F.Engels-K.Marks: „Beda filozofije…“,102.).“Radnik ne stvara ništa,kažu mladohergelijanci,-jer za delovanje treba jača svest od radničke“… „Naprotiv,-kaže Engels-,radnik stvara sve,čak toliko sve da on celu Kritiku postiđuje i u svojim duhovnim stvaranjima;engleski i francuski radnici mogu to posvedočiti.Štaviše radnik stvara čoveka;kritičar će svagde ostati nečovek, za šta on,dabogme,ima zadovoljenje što je kritičar.“ („Sveta porodica“,17). Glavne pokretačke sile u istoriji, po braći Bauer,su posebne male grupe izabranih ličnosti-„kritički mislećih ljudi“ a ne realna revolucionarna borba narodnih masa protiv eksploatacije.Iako je „Sveta porodica“ prvo zajedničko delo Marksa i Engelsa, ipak je Marks najvećim delom sam napisao ovu knjigu. Ali je Marks,predajući ovu knjigu za štampanje, na prvo mesto stavio Engelsovo ime.

Između druge polovine septembra 1844.g, i marta 1845.g. Engels je u Barmenu napisao čuvenu knjigu „POLOŽAJ RADNIČKE KLASE U ENGLESKOJ“. „I pre Engelsa mnogi su prikazivali patnje proleterijata i ukazivali na neophodnost da mu se pomogne.Engels je prvi rekao da proleterijat nije samo klasa koja pati; da baš taj sramni ekonomski položaj, u kome se proleterijat nalazi, njega nezadrživo gura napred i nagoni da se bori za svoje konačno oslobođenje.A proleterijat koji se bori sam će sebi pomoći. Politički pokret radničke klase neizbežno će dovesti radnike do svesti o tome da nemaju drugog izlaza osim socijalizma. S druge strane,socijalizam će biti snaga samo onda kada postane cilj političke borbe radničke klase.To su osnovne misli Engelsove knjige o položaju radničke klase u Engleskoj…“,-rekao je Lenjin u govoru prilikom otkrivanja spomenika Marksu i Engelsu 7.novembra 1918.

1845-1848.-IZGNANSTVO IZ PARIZA U BRISEL .“TEZE O FOJERBAHU“. „EKONOMSKO-FILOZOFSKI RUKOPISI“ .“NEMAČKA IDEOLOGIJA“(1845-46.). „BEDA FILOZOFIJE“(1846-47.)

Za vreme boravka u Parizu Marks sarađuje u listu „Forverc“ (“Napred“),koji je na nemačkom jeziku izlazio u Parizu dvaputa nedeljno i bio je namenjen Nemcima u Francuskoj i u nemačkim državicama.List je bio povezan i sa članovima tajnog društva „Savez pravednih“.Pod Marksovim uticajem list je sve više dobijao komunistički karakter. Zbog objavljivanja u listu kritičkih članaka o pruskoj vladi, pruski kralja Vilhelm IV uspeo je da izdejstvuje proterivanje Marksa iz Pariza.I Engels i drugi socijalisti su tvrdili da je u tom poslu protiv Marksa posredovao i poznati nemački prirodnjak Aleksandar Humbolt,zet pruskog ministra inostranih poslova.Fransoa Gizo,franacuski ministar spoljnjih poslova,naredio je da se list“Forverc“ ukine, a 11. januara 1845.g. je potpisao i nalog za proterivanje iz Francuske:Marksa,Rugea,Bakunjina,Bernštajna i Bernajsa.Ruge i Bernštajn su uspeli da izmole za sebe povlačenje odluke ministra Gizoa.Velikog pesnika Hajnea,koji je već tada bio bolestan ,su poštedeli iako je u “Forvercu“ objavio jedanaest oštrih satira o situaciji u Pruskoj. Marks nije ni pokušavao da dokaže da je lojalan građanin. Pošto je dobio nalog da napusti teritoriju Francuske on je 03.februara otputovao vozom u Brisel.Ispratili su ga revolucionarni pesnici – Herveg i Hajrih Hajne,pisac čuvenih satiričkih poema „Šleski tkači“ i „Zimska bajka“. Marksova supruga Dženi i ćerka su doputovale u Brisel posle nekoliko dana, čim je Dženi rasprodala nameštaj. Uskoro im se pridružuje i Engels.

Odmah po dolasku u Belgiju Marksa su pozvali u Upravu državne bezbednosti i zamolili ga da potpiše izjavu da neće ništa pisati o belgijskoj politici. Marks je to rado potpisao,ali je zato u „Novim briselskim novinama“ koje su do Februarske revolucije bile organ nemačkog radničkog udruženja, „nemilosrdno razgolićavaoblagodeti policijskog režima u domovini“(Engels).Pošto je pruska vlada i ovde nastavila da ga progoni,zahtevajući od belgijske vlade da protera Marksa iz zemlje,Marks se 1845.g.odrekao pruskog državljanstva. Kasnije,kao glavni urednik „Novih rajnskih novina“u Kelnu,je podneo molbu da mu se obnovi prusko državljanstvo, ali mu je molba odbijena.Nikada više nije tražio drugo državljanstvo. U Briselu se Marks usredsrediona proučavanje radova engleskih klasičnih političkih ekonomista (Adama Smita,Davida Rikarda i dr.), kao i francuskih i engleskih socijal-utopista (Anri Sen-Simona,Šarla Furijea,Roberta Ovena i dr.) U ovom periodu Marks nastavlja istraživanje centralnih pitanja iz oblasti političke ekonomije,koje je započeo još 1843.g, i piše „EKONOMSKO-FILOZOFSKE RUKOPISE “ u pet svezaka.Osnovna tema ovih rukopisa je bila otuđenje čoveka u procesu (najamnog)rada u kapitalizmu i pauperizacija neposrednih proizvođača.Razmatrajući kategoriju otuđenja Marks govori da „radnik u procesu proizvodnje stvara proizvod,koji u uslovima kapitalističkog društva,ne pripada njemu, bez obzira na to što on u njega ugrađuje svoj fizički rad, veštinu i znanje i, ako može tako da se kaže,i svoju dušu.Prema tome,u robu on otuđuje svoju suštinu kao čoveka“, a „predmeti –drugo telo čovekovo-koje je proizveo njegov rad, pripadaju nekom drugom i suprostavljaju mu se kao tuđe biće,kao sila koja je nezavisna od proizvođača“... „To proizilazi iz privatne svojine koja je vladajuća u kapitalizmu,iz vladajućeg načina proizvodnje i razmene u tom društveno-ekonomskom sistemu,u kome vladajuća klasa vrši prisvajanje velikog dela rada radnika-kao višak vrednosti. Predmeti,koje je radnik proizveo,pripadaju neproizvođaču-vlasniku sredstava za proizvodnju, ti predmeti odlaze na tržište, na kome vladaju zakoni robne proizvodnje“. Naravno, predmet se na tržištu,u procesu razmene,otuđuje i od kapitaliste,a ne samo od radnika,ali posledice tog otuđenja su mnogo teže za radnika. Samo posle ukidanje privatne kapitalističke svojinue i najamnog rada,radnik može steći svoju suštinu, postati slobodan čovek,a ne oruđe za rad,deo sredstava za proizvodnju pomoću kojih kapitalist uvećava svoj profit.Ovaj Marksov članak može da se označi i kao početak „Marksovog rada na njegovom najvažnijem delu-„Kapitalu“. Članak je prvi put objavljen tek 1927.g. u SSSR-u. U ovim spisima Marks ističe i ideju pauperizacije. „Radnik ne proizvodi samo robu,nego i sebe kao robu“- kaže Marks-„Radnik postaje utoliko siromašniji ukoliko proizvodi više bogatstva,ukoliko njegova proizvodnja dobija više u moći i obimu.Radnik postaje utoliko jeftinija roba ukoliko stvara više robe.Povećanjem vrednosti sveta stvari raste obezvređivanje čovekovog sveta u upravnoj srazmeri. Rad ne proizvodi samo robe, on proizvodi sebe sama i radnika kao robu,i to u srazmeri u kojoj uopšte proizvodi robe.“

U proleće 1845.u Brisel dolazi Engelsiosniva sa Marksom u Briselu novo radničko udruženje i preko njega vrše praktičnu agitaciju. U periodu 1845-46.g. Marks,na osnovu kritike Fojerbaha i celog starog materijalizma, piše „TEZE O FOJERBAHU“ -„genijalni dokument koji sadrži klicu dijalektičkog i istorijskog materijalizma“. Jedanaest „Teza o Fojerbahu“ je Engels pronašao posle Marksove smrti u jednoj staroj svesci,u Marksovoj zaostavštini. Objavio ih je 1888.g kao prilog svom delu“Ludvig Fojerbah i kraj klasične nemačke filozofije“.

U „Tezama“Marks govori o čoveku kao biću prakse, izvan prakse,praktične delatnosti društva nije moguće razumeti ni jedno pitanje filozofije. Glavni nedostatak sveg dosadašnjeg materijalizma –uključujući i Fojerbahov-jeste to što se predmet, stvarnost,čulnost,praksa uzima samo u formi objekta ili u obliku kontemplacije,a ne kao ljudska čulna delatnost,praksa…“.Stoga se desilo da je delatnu stranu,nasuprot materijalizmu,razvio idealizam-ali samo apstrakno, jer idealizam,naravno,ne poznaje stvarnu, čulnu delatnost kao takvu“(Marks: „Teze o Fojerbahu“,1.T.). Društveni život je u suštini praktičan.Sve misterije koje navode teoriju na misticizam nalaze svoje racionalno rešenje u ljudskoj praksi i u razumevanju te prakse“(T.8) …Teza br.11,koja se direktno odnosi na revolucionarnu suštinu marksizma je glasila:“Filozofi su svet samo različito tumačili,ali radi se o tome da se on izmeni.“

Oko 12. jula Marks i Engels odlaze u Englesku gde borave oko šest nedelja u cilju izučavanja literature iz oblasti engleske političke ekonomije.U Mančesteru je Engels upoznao Marksa sa rukovodiocima tajnog društva nemačkih političkih emigranata.U Londonu ga je upoznao i sa vođama čartističkog pokreta,sa čijim je listom „Severna zvezda“ Engels sarađivao dve godine.

Septembra 1845.Marksu se rodila druga ćerka Laura. Laura Lafarg(1845-1911.), aktivistkinja radničkog pokreta i prevodilac niza radova Marksa i Engelsa na francuski jezik. „Bila je udata za Marksovog prijatelja, ekonomistu Pola Lafarga, krupnog marksističkog teoretičara, člana I i II internacionale,jednog od osnivača marksističkog krila francuske Radničke partije. Zajedno su preveli na francuski jezik više radova Marksa i Engelsa. Engels ih je finansijski podržavao,a testamentom im je ostavio dobar deo svog novca. Kada su osetili da gube fizičku i intelektualnu snagu i volju,da će postati teret sebi i drugima, da više ne mogu dovoljno da doprinesu napretku komunističkog pokreta odlučili su da izvrše samoubistvo. Laura je tada imala 66 godina a Pol Lafarg-69. U Draveju kod Pariza, 25.novembra 1911.g.popili su smrtonosnu količinu cijankalija.Pol Lafarg je ovako završio svoje oproštajno pismo: „Ja umirem sa radostnom uverenošću, da će predstojeća budućnost, u ime koje sam se ja borio četrdeset pet godina trijumfovati.Živeo komunizam!Živeo internacionalni socijalizam!“

U Briselu Marks i Engels počeli rad na još jednoj zajedničkoj knjizi,koju su nazvali „NEMAČKA IDEOLOGIJA.Kritika najnovije nemačke filozofije u njenim reprezentantima Fojerbahu,Brunu Baueru i Štirneru i nemačkog socijalizma u njegovim različitim prorocima“... U ovoj knjizi Marks i Engels su završili kritiku idealističke filozofije Hegela i njegovih sledbenika,započetu u „Svetoj porodioci“, i izložili svoju, već formirane,teorije: materijalističkog shvatanja istorije,istorijskog materijalizma i naučnog komunizma. “Odlučili smo ,-pisao je Marks, „da zajednički izrazimo svoje shvatanje kao suprotnost idealističkom shvatanju nemačke filozofije,ustvari da se obračunamo sa svojom filozofskom prošlošću.Tu smo nameru izveli u obliku kritike poslehegelovske filozofije…“ Delo je posvećeno pre svega nemilosrdnoj kritici idealizma i metafizike mladohegelijanaca (Bruna Bauera i dr.), jednostranog materijalizma Fojerbaha, i buržoaskog individualizma anarhiste Štirnera- „svetoga Maksa “,kako ga ironično nazivaju Marks i Engels. Sa nemačkim reakcionarnim- „istinskim socijalistima „ (K.Grinom,M.Hesom i dr.) koji su umesto klasne borbe propovedali bratstvo, ljubav i „večnu pravdu“Marks se obračunavao i u trećem poglavlju „Komunističkog manifesta“. U „Nemačkoj ideologiji“ Marks i Engels već izlažu svoje,u glavnim crtama većformirano materijalističko shvatanje istorije,obrazlažu neke od osnovnih pitanja istorijskog i dijalektičkog materijalizma,kao što su pitanja o uzajamnom dejstvu proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, o klasama i klasnoj borbi,o društveno-ekonomskim formacijama i uzrocima njihovih smena, i glavnu tezu istorijskog materijalizma da društveno biće određuje društvenu svest.“U svakoj epohi ideje vladajuće klase jesu vladajuće ideje,tj.ona klasa koja predstavlja vladajuću materijalnu snagu društva jeste u isti mah i njegova vladajuća duhovna snaga“-pišu Marks i Engels . U „Nemačkoj ideologiji“ su prvi put obrazloženi materijalističko shvatanje vlasništva i uloga revolucija u smeni društveno ekonomskih formacija: „Razni stupnjevi u razvitku podele rada predstavljaju i razne forme vlasništva,tj.svaki stupanj podele rada određuje takođe i uzajamne odnose pojedinaca u vezi sa materijalom,oruđem i proizvodom rada“… „Revolucija je neophodna ne samo stoga što ni na koji drugi način nije moguće oboriti VLADAJUĆUklasu,nego i stoga što klasa koja vrši obaranje može samo revolucijom da se oslobodi od cele stare podlosti buržoazijei da postane sposobna da stvori novo društvo.“Govoreći o suštini države uopšte ,posebno kapitalističkoj državi Marks i Engels kažu da se u kapitalističkom sistemu „na jednoj strani nalaze stvarni privatni vlasnici,a na drugoj-komunistički proleteri lišeni vlasništva.Ova suprotnost se iz dana u dan zaoštrava i neminovno vodi ka krizi“. Na knjizi „Nemačka ideologija“Marks i Engels su radili između 1845-46.g. i 1847.g.ali je nisu je završili. Zbog raznih prepreka na koje su nailazili –kao što su policijska cenzura i odbijanje izdavača da je štampaju,nisu uspeli da je objave.Pojedini delovi ove knjige su objavljene u nekoliko časopisa,ali je ceo tekst knjige štampan tek u SovjetskomSavezu 1932.g.na nemačkom,i 1933.g. na ruskom jeziku.

15. aprila Engels se, po nalogu Briselskog komiteta,seli u Pariz radi propagiranja komunističkih ideja među članovima pariske opštine Saveza pravednih i radi formiranja dopisnog komiteta. Marks i Engels su u tom periodu osnovali mrežu dopisničkih komunističkih komiteta u Briselu i Londonu,kao bazu za formiranje proleterskih partija. Ali jedan od osnivača anarhizma i sitnoburžoaski socijalista Prudon nije prihvatio predlog da formira dopisnički komunistički komitet za vezu u Parizu. Izjavio je da sad propoveda gotovo potpuni antidogmatizam u ekonomskim pitanjima…da je protiv nasilne revolucije jer „više voli da spali instituciju privatne svojine na tihoj vatri nego da joj da novu snagu, organizujući Vartolomejsku noć za sopstvenenike“.

Tako Pudon odvlači radnike od revolucionarne klasne borbe.Ubrzo je Marksu stigla iz Pariza od Prudona njegova nova knjiga „SISTEM EKONOMSKIH PROTIVUREČNOSTI ,ILI FILOZOFIJA BEDE“.Prudon,je još u svojoj knjizi „Šta je vlasništvo“tvrdio da je svojina krađa,ali on je i tu nedosledan jer osuđuje samo krupnu kapitalističku svojinu –svojinu fabrikanata, velikih zemljoposednika i bogatih trgovaca-koja se održava na račun surove eksploatacije radnika,a idealizuje sitne sopstvenike. Prudon propagira ideju da izlaz iz bede nije u klasnoj borbi,nije u štrajkovima , nije u socijalnoj revoluciji ,nego u očuvanju i jačanju sitne privatne svojine zanatlija i seljaka i pretvaranju proletera u samostalne sopstvenike putem otkupa preduzeća. Sitni vlasnici –„vitezovi slobodne volje“bi se udruživali,vršili razmenu preko svojih banaka za razmenu i besplatnih kredita. Istovremeno,Prudon idealizuje sitno privatno vlasništvo,privatnu svojinu na sredstva proizvodnje a robnu razmenu smatra večnom osnovom svakog društva.Zalaganjem za očuvanje robne razmene na tržištu-koja je u osnovi kapitalizmaPrudon se u suštini zalagao za očuvanje kapitalizma. Potrebno je samo da se loše strane kapitalističke proizvodnje i razmene uklone i da se sačuvaju dobretj.one, koje odgovaraju sitnoj buržoaziji,-govori Prudon. Kao odgovor na Filozofiju bede“ Marks tokom januara i februara 1847.g. ,na francuskom jeziku piše knjigu „BEDA FILOZOFIJE.ODGOVOR NA PRUDONOVU „FILOZOFIJU BEDE“,u kojoj izložio nemilosrdnu kritiku teorije sitnoburžoaskog socijalizma i anarhizma Prudona„On kao svetac,kao papa,anatemiše bedne grešnike i peva himnu sitnoj buržoaziji i jadnim ljubavnim i patrijarhalnim iluzijama domaćeg ognjišta.A to nije slučajno.G.Prudon je od glave do pete filozof i ekonomist sitne buržoazije.“

Marks je obrazložio neophodnost revolucionarnog preobražaja buržoaskog društva u besklasno komunističko društvo. Pošto je „ugnjetena klasa životni uslov svakog društva zasnovanog na klasnoj suprotnosti ,-kaže Marks-,oslobođenje ugnjetene klase nužno uključuje stvaranje novog društva.Da bi ugnjetena klasa mogla da se oslobodi,mora biti dostignut stepen na kome već stečene proizvodne snage i postojeći društveni odnosi ne mogu da postoje uporedo…Uslov za oslobođenje radničke klase jeste ukidanje svake klase… Međutim,suprotnost između proleterijata i buržoazije jeste borba klase protiv klase,borba koja,dovedena do svog vrhunca,znači potpunu revoluciju .“…Nasuprot Prudonu i drugim tadašnjim teoretičarima Marks tvrdi da: „Oslobođenje radničke klase mora biti delo same radničke klase, ali se ona ne može osloboditi ako se ne organizuje u posebnu političku partiju“. „Samo tada,kada više ne bude klasa i klasnog antagonizma,SOCIJALNE REVOLUCIJE će prestati da budu POLITIČKE REVOLUCIJE“ Kritikujući Prudonov idealistički metod…Marks je postavljao temelje nove,proleterske političke ekonomije…Knjiga „Beda filozofije“je štampana na francuskom jeziku početkom jula 1847.g.u Briselu.

U decembru 1847.se Marksu rodio sin ,kome su dali imeEdgar, po bratu Dženi fon Vestfalen,Marksovom školskom drugu.

2-9.jun1847.g. „SAVEZ PRAVEDNIH“.OSNIVANJE SAVEZA KOMUNISTA.

„Savez pravednih “ je bilo tajno propagandno društvo nemačkih političkih emigranata u Francuskoj,Belgiji, Holandiji i Švajcarskoj,koje je 1836.g.nastalo izdvajanjem najborbenijih proleterskih,uglavnom zanatlijskih elemenata, iz demokratsko-republikanskog tajnog „Saveza prognanih“. Kroz godinu dana,grupa ovih političkih emigranata iz Nemačke,među kojima su bili Henrih Bauer,čizmar,Karl Šaper,slovoslagač,Josif Mol,časovničar,socijal-utopist Vilhelm Vajtling,krojački pomoćnik, jedan od prvih nemačkih komunističkih pisaca i dr.prešla je u London i tamo osnovala novo udruženje pod istim imenom. Odajući im priznanje Engels kaže:"Ove zanatlije...iako još nisu bili pravi proleteri, bili su u stanju da instinktivno predvide svoj budući razvitak i konstituisali su se, mada ne potpuno svesno,kao partija proleterijata"...Sa Šaperom,Molom i Bauerom Engels se upoznao u Londonu 1843.g.kada su mu ova "tri prva prava revolucionarna proletera koje je upoznao ...tri prava čoveka " predložila da uđe u „Savez pravednih“,ali je on taj predlog odbio jer se nije slagao sa njihovim "uravnilovskim komunizmom" i zavereničkim metodama delovanja organizacije. „Savez pravednih“ je imao svoje filijale u više zemalja, koje su delovale prvobitno kao radnička prosvetna i kulturna udruženja ili klubovi, a kada to nije bilo moguće okupljale su članove i simpatizere preko pevačkih , gimnastičkih društava.U udruženje su,pored Nemaca,sve više ulazili i pripadnici drugih naroda - Mađari, Česi,Šveđani,Italijani, Holanđani, Rusi i drugi.Zbog toga je Savez pravednih štampao članske karte na dvadeset jezika,na kojima je pisalo":"Svi ljudi su braća." U to vreme Marks i Engels su već formirali razgranatu dopisničku mrežu u Nemačkoj,Belgiji ,Francuskoj i drugim zemljama,preko koje su širili među radnicima ideje komunizma.Šaper,Mol i Bauer,koji su od novembra 1846.bili na čelu Saveza, sve više su se pod uticajem Marksa i Engelsa, ubeđivali u neosnovanost učenja Vajtlinga,Prudona i nemačkih "istinskih socijalista" i u ispravnost nove marksističke teorije .20.januara 1847.g Jozef Mol sastao se u Brislu sa članovima Briselskog dopisničkog komiteta –Marksom,Volfom i Žigoom.Mol im je saopštio da je dobio ovlašćenja Londonskog dopisnog komiteta da pregovara sa Marksom o ulasku Briselskog komiteta u „Savez pravednih“,kao i da Marks i Engels sastave statut u program Saveza.U leto 1847.g.,posle više poziva izaslanika Saveza,Jozefa Mola,Marks i Engels su stupili u „ Savez pravednih“,ali tek kad su se uverili da su rukovodioci ove organizacije spremni da napuste utopističke, sektaške i zavereničke stavove i da Savez reorganizuju na principima naučnog komunizma. Posle toga i Marks je u Briselu osnovao opštinu „Saveza pravednih“,a Engels je po povratku u Pariz izabran u Okružni komitet. 5.oktobra 1847.g. Marks i Engels su osnovali u Briselu još jednu opštinu.Zatim su obe opštine ujedinili u Nemačko radničko prosvetno društvo,koje je do oktobra već imalo oko sto članova.

Na I kongresu 2-9.juna 1847.g. u Londonu,Marks iz finansijskih razloga nije učestvovao.U Englesku su otputovali Fridrih Engels, kao delegat Pariskog komiteta i Vilhelm Volf iz Briselskog komiteta.U to vreme je došlo do raskola u Pariskoj organizaciji ,tako da su Engelsa izabrale tri od pet opština.Na ovom kongresu,koji je ustvari bio osnivački kongres Saveza komunista,predložen je novi projekt Statut Saveza,na osnovu prerađenog Statuta „Saveza pravednih“ iz 1838.g. Projekat Statuta je poslat opštinama na razmatranje. Na ovom kongresu je „ Savez pravednih“ promenio ime u Savez komunista i reorganizovan je - u opštine(3-12 članova),okruge (2-10 opština),rukovodeće okruge (izvršna vlast za sve okruge odgovarajuće pokrajine),Centralna uprava ili komitet (izvršna vlast celog Saveza ,odgovorna kongresu) i kongres (zakonodavna vlast celog Saveza).Ranija utopistička deviza "Svi ljudi su braća" zamenjena je borbenom parolom "Proleteri svih zemalja ,ujedinite se!". Na ovom kongresu je kao partijski program predložen "Komunistički simbol vere" koji je,u vidu pitanja i odgovora,napisao Engels. Krajem oktobra,tokom borbe za novi program organizacije, Engels je,po nalogu okružnog komiteta u Parizu,preradio "Komunistički simbol vere" u "Principe komunizma". I prvi i drugi program bili su sastavljeni u tada tradicionalnoj formi katehizisa,tj. u vidu pitanja i odgovora.

Od 29.novembra do 8.decembar 1847.g.održan je u Londonu DRUGI KONGRES SAVEZA KOMUNISTA.U radu ovog kongresa,koji je Marks okarakterisao kao "prvi međunarodni kongres proleterijata" učestvovali su pored Nemaca, engleski,francuski, švajcarski , belgijski,poljski i drugi delegati. Među delegatima su bili Marks i Engels.Za predsednika kongresa je izabran Šaper,a za sekretara Engels.Na završetku rada kongresa,posle desetodnevnih diskusija, u kojima su razrešena sva razmimoilaženja,jednoglasno je 8.decembra usvojen novi Statut Saveza,koji ima deset odeljaka.Član1, prvog odeljka "Satuta Saveza komunista" je glasio:"Svrha Saveza je obaranje buržoazije ,vladavina proleterijata,ukidanje starog,na klasnim suprotnostima zasnovanog buržoaskog društva i osnivanje novog društva bez klasa i bez privatne svojine". Na kongresu je prihvaćen i predlog Marksa i Engelsa da Savez komunista napusti zaverenički metod borbe i da ubuduće,istupa otvoreno kao Komunistička partija i da svoje teoretske principe javno,u "Manifestu ",objavi pred celim svetom.Marksu i Engelsu je povereno da ,na osnovu Engelsovih "Principa komunizma",napišu "Manifest Komunističke partije ",kao zvanični teoretski i praktični partijski program Saveza komunista, prve međunarodne revolucionarne organizacije radničke klase. Dan konačnog usvajanja novog Statuta Saveza komunista 8.decembar1847.g, smatra se danom osnivanja prve marksističke proleterske organizacije.

Polovinom decembra 1847.g.Marks u Nemačkom udruženju radnika u Briselu drži predavanja o najamnom radu i kapitalu.Ovo predavanje je kasnije poslužilo kao osnova za članak „Najamnina“.Jedan deo ovog rada je u aprilu1849.g. obljavljen u „Novim rajnskim novinama „pod naslovom „Najamni rad i kapital“.

„MANIFEST KOMUNISTIČKE PARTIJE"

Manifest je bio prvi u istoriji pravi programski dokument naučnog socijalizma,u kojem su u sažetoj formi obrazložene osnovne ideje marksizma i otvoreno su proglašeni konačni ciljevi,zadaci i metode borbe proleterijata i njegove tek formirane avangarde-Saveza komunista.Napisali su ga doktor filozofije Karl Marks i njegov najbliži saborac Fridrih Engels,po nalogu Saveza komunista.Teoretske osnove "Manifesta Komunističke partije"postavljene su već u delima Marksa i Engelsa:"Sveta porodica"(1845.), "Beda filozofije"(1845-46.), „Nemačka ideologija"i dr.

Proces izrade marksističkog programa Saveza komunista prošao je kroz tri osnovne faze. U prvoj fazi,posle odluke kongresa da se napiše novi partijski program,Centralni komitet (Centralna uprava)Saveza komunista je poslao određen broj teza da se razmotre po organizacijama (opštinama) Tada je Engels učestvovao u razradi "Projekta Komunističkog simbola vere" u vidu 22 pitanja i odgovora. Projekat je sadržao mnogo utopističkih ideja.U leto 1847.g. Centralni komitet u Londonu je poslao u sve okruge na razmatranje, već usvojen na Osnivačkom kongresu u junu,kratki Engelsov "Projekt komunističkog simbola vere".Tokom avgusta -septembra bilo je više predloga novog programa,među njima i predlog "istinskog socijaliste" M.Hesa,ali su svi predlozi kritikovani i odbačeni, pa je Okružni komitet iz Pariza naložio Engelsu da napiše novi program Saveza. U drugoj fazi rada na programu Saveza komunista Engels krajem oktobra prerađuje i dopunjuje "Projekat Komunističkog simbola vere" u "Principe komunizma"(osnovna načela),koji se sastoji od 25 tačaka,takođe, u vidu pitanja i odgovora. Ovaj dosta proširen program "Principa komunizma" je bio predhodna skica,na osnovu koje su Marks i Engels u kratkom roku napisali"Manifesta Komunističke partije".

23.-24.novembra 1847.g. Engels šalje pismo Marksu u kome piše da program u "formi katihizisa" zastareo,neelastičan i nije pogodan kao program partije i zato predlaže da se ovaj tekst preradi i objavi pod nazivom "Komunistički manifest". "Razmisli malo o "Ispovedanju vere".Ja smatram da bi najbolje bilo da se odbaci forma katehizisa i da se ta stvar nazove "Komunistički manifest". Doneću skicu koju sam ja ovde sastavio,ona je napisana u prostom ,pripovedačkom obliku"-piše Engels u tom pismu. Engels je još u govoru na II kongresu izneo teoretsko obrazloženje proleterskog internacionalizma i nove devize "Saveza komunista"-"Proleteri svih zemalja,ujedinite se!" . „Razvitak mašinske proizvodnje, -dokazivao je on,izjednačio je položaj radnika u Engleskoj,Francuskoj,Americi, Nemačkoj i drugim zemljama.Pošto je položaj radnika svih zemalja jednak,jednaki su i njihovi interesi,isti je neprijatelj svih njih,zato su radnici dužni da se zajednički bore i da bratskom savezu buržoazije svih nacija suprostave bratski savez radnika svih nacija". Na osnovu "Principa komunizma" Marks i Engels su ,započeli pisanje „Manifesta“ tj. još tokom Kongresa u decembru 1847.g. u Londonu, a nastavili su taj rad u Briselu. Ali pošto je Engels sredinom decembra morao da otputuje u Pariz,konačnu redakciju teksta pod naslovom "Manifest komunističke partije" samostalno je razradio Marks u Belgiji u januaru 1848.g,uoči Februarske revolucije u Francuskoj.Tokom pisanja "Manifesta" Marksova supruga Dženi fon Vestfalen- Marks je tri puta prepisivala ceo tekst ,a pojedine manje delove i više puta.

Engels se ponovo pridružio Marksu u Briselu,pošto ga je francuska policija proterala iz Pariza 31.januara 1848.g. Kada je Engels stigao u Brisel rad na "Manifestu je već bio završen. Iako se smatra da je "Manifest Komunističke partije"zajedničko delo Marksa i Engelsa,Engels u predgovoru engleskom izdanju 1888.g.naglašava:"Iako je "Manifest " zajedničko delo nas dvojice,ipak se smatram obaveznim da utvrdim da osnovna misao,koja čini njegovu suštinu pripada Marksu.Ta je misao u ovome:da u svakoj istorijskoj epohi vladajući način proizvodnje i razmene i društvena struktura koja nužno iz nje proizilazi ,sačinjava osnovicu na kojoj se izgrađuje politička i intelektualna istorija te epohe i pomoću koje se ova jedino može objasniti; da je prema tome cela istorija čovečanstva (od ukidanja primitivnog rodovskog poretka sa njegovom zajedničkom svojinom zemlje) bila istorija klasnih borbi,borba između eksploatatora i eksploatisanih,vladajućih i potčinjenih klasa; da istorija tih klasnih borbi predstavlja jedan red u razvitku,i da je u tome redu sada dostignut stupanj u kome eksploatisana i ugnjetena klasa –proleterijat, ne može da postigne svoje oslobođenje ispod jarma eksploatatorske i vladajuće klase-buržoazije -a da u isto vreme ne oslobodi jednom zanavek celo društvo od svake eksploatacije i svakog ugnjetavanja,od svih klasnih razlika i klasnih borbi."

Čim je krajem januara konačno završio pisanje "Manifesta"Marks je rukopis poslao V.Šaperu jednom od rukovodilaca u Centralnoj upravi (komitetu)Saveza komunista u Londonu.Rukopis je odobren i odmah predat u malu londonsku štampariju,čiji je vlasnik bio član Saveza komunista, Burghart.Asocijacija nemačkih političkih emigranata-radnika i sakupila je 25 funti sterlinga,kupila potrebna štamparska slova i tekst je štampan na gotici.

Prvo izdanje "Manifesta" u hiljadu primeraka štampano je nemačkom jeziku,bez navođenja imena autora, u februaru 1848.g.Londonu.To je bila brošura,od 23 stranice,tamno zelene boje. „Manifest“ počinje opisom tadašnje političke situacije u Evropi:“Bauk kruži Evropom-bauk komunizma.Sve sile stare Evrope sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka,rimski papa i ruski car,Meternih i Gizo,francuski radikali i nemački policajci.Gde je ona opoziciona partija koju njeni protivnici na vlasti nisu izvikali kao komunističku,gde je ona opoziciona partija koja nije naprednijim opozicionarima kao i svojim reakcionarnim protivnicima vratila natrag u lice prekor koji ih je imao žigosati kao komuniste?Iz ove činjenice izlaze dve stvari.Sve evropske sile već priznaju komunizam kao silu.Uveliko je vreme da komunisti pred celim svetom otvoreno izlože svoja shvatanja ,svoje ciljeve,svoje težnje,te da pričama o bauku komunizma protivstave manifest svoje partije.“ Manifest sadrži četiri poglavlja:I-Buržuji i proleteri.IIProleteri i komunisti.III-Socijalistička i komunistička literatura.IV-Stav komunista prema raznim opozicionim strankama.„Manifest Komunističke partije" se umesto stare devize Saveza „Svi ljudi su braća" završavao borbenim pozivom na ujedinjenje svih radnika:"…Komunisti otvoreno izjavljuju da se njihovi ciljevi mogu postići samo nasilnim rušenjem celog postojećeg društvenog sistema.Neka vladajuće klase drhte pred komunističkom revolucijom.Proleteri u njoj nemaju šta da izgube,osim svojih okova.A dobiće čitav svet! Proleteri svih zemalja ujedinite se!". „Ova mala knjižica vredi cele tomove knjiga :njenim duhom živi i kreće se do današnjih dana ceo organizovani i borbeni proleterijat civilizovanog sveta"-pisao je Lenjin na dan Engelsove smrti 5.avgusta 1895.g."U tome delu ocrtan je sa genijalnom jasnoćom i bistrinom nov pogled na svet,dosledni materijalizam koji obuhvata i oblast društvenog života,dijalektika kao najsvestranije i najdublje učenje o razvitku,teorija klasne borbe i svetskoistorijske revolucionarne uloge proleterijata,tvorca novog,komunističkog društva."(Lenjin:"Karl Marks,Kratka biografija,sa izlaganjem marksizma")

1848-1850.g. TALAS REVOLUCIJA I KONTRAREVOLUCIJA U EVROPI.PROTERIVANJE K.MARKSA IZ BELGIJE U FRANCUSKU.(1848.)“.POVRATAK U NEMAČKU.

Godine 1845-1846. Bile su veoma sušne i nerodne. Pored toga neka nepoznata bolest opustošila je njive sa krompirom u nekoliko zemalja Evrope. U Nemačkoj zavladala glad. Narod je u Berlinu, Kemnicu i drugim gradovima počeo da provaljuje u prodavnice i pekare i da otima hranu.1847. g. počela je industrijska kriza ,fabrike su zatvarane. Rastao je broj nezaposlenih.

29. januara 1848. g. francuska vlada je uručila Engelsu pismenu naredbu da napusti Francusku u roku id 24 časa ili će biti izručen pruskoj vladi. Kao razlog proterivanja je navedena Engelsova revolucionarna propaganda na skupovima zanatlija i radnika. Neposredan povod je bio njegov govor nemačkim političkim emigrantima na novogodišnjoj proslavi.31.januara Engels stiže u Brisel.

24. februara 1848. g. u Fracuskoj je pobedila revolucija. Kralj Luj Filip je pobegao iz dvora. Sazvana je buržoaska ustavotvorna skupština. 25.februar-3. mart 1848. g. Marks i Engels učestvuju u republikanskom pokretu u Belgiji, koji se širi pod uticajem Februarske revolucije u Francuskoj. Čim je izbila Februarska revolucija(23-24.II) Londonska Centralna uprava (komitet) prenosi svoja ovlašćenja na briselsku okružnu upravu, kojom rukovodi Marks, sa preporukom da sastavi novu Centralnu upravu (komitet) u Parizu. Marks iz svog nasledstva, koje je konačno uspeo da dobije, daje novac briselskim radnicima za kupovinu oružja. Izgledalo je da je i Belgija pred revolucijom, pa je belgijska vlada u Briselu uvela opsadno stanje. 3.marta, oko 5 časova po podne, Marks dobija naređenje kralja Leopolda da u roku od 24 časa napusti teritoriju Belgije. Iste noći naoružani policijski agenti upadaju u njegov stan, hapse ga i zatvaraju u zatvor gradske većnice. 4.marta uhapšena je i njegova supruga i zatvorena u posebnu prostoriji, zajedno sa prostitutkama. Franc Mering piše da je „policijski komesar, koji je odgovoran za ovu gnusnost bio kasnije smenjen i nalog za hapšenje je povučen, ali je progonstvo ostalo na snazi“. Posle 18 časova Marks i Dženi su pušteni. Kod kuće ih je čekalo pismo Privremene vlade Francuske sa obaveštenjem da je ukinuta naredba o Marksovom progonstvu i da može da se vrati u Francusku. Pismo je potpisao Ferdinand Flokon, jedan od članova Privremene vlade. Istoga dana je Marks sa porodicom, u pratnji policije, stigao do francuske granice. 5. marta su doputovali u Pariz.

Od 6. marta do polovine marta, Februarska revolucija se iz Pariza proširila i na Nemačku i druge zemlje: 3.marta u Kelnu (glavnom gradu Rajnske oblasti), velike demonstracije prerastaju u ustanak. Na čelu ustanka su bili vrlo popularan lekar Andreas Gotšalk i August Vilih, bivši pruski oficir, u čijem će se dobrovoljačkom odredu u maju 1849.g. borio i Engels. U Južnoj Nemačkoj, u Badenu seljaci su počeli da napadaju plemićke zamkove. U sedište vojvodstva Nasau-Visbaden ušlo je trideset hiljada seljaka, koji su se naoružali u arsenalu.Uspeli su da izdejstvuju ukidanje feudalnih obaveza. Revolucija se zatim proširila na dve najveće države Nemačkog saveza - Prusku kraljevinu i Austrijsko carstvo. Ustanci su planuli u Beču, Milanu, Berlinu, Pragu, Budimpešti… U Zapadnoj Nemačkoj je pod pritiskom masa proglašena sloboda štampe.

13. marta revolucija izbija u Austriji. U Beču, glavnom gradu Austrije, podignute su barikade, a buržoaska nacionalna garda i naoružani narod su opkolili carski dvor. Reakcionarni kancelar Meternih je pobegao preobučen u žensko odelo, a car je formirao novu vladu sastavljenu od liberalnih činovnika. 18.marta u Berlinu, glavnom gradu Pruske, vojska je na Dvorskom trgu, po naredbi brata pruskog kralja, pucala u demonstrante. Na tu vest, sećao se kasnije, jedan od učesnika ustanka „gradom kao da je prohujao vihor… u tren oka na Keningsštrase pojavilo se dvanaest jakih barikada, odlično izrađenih od kočija, karuca, omnibusa, zavežljaja i prevrnutih vodovodnih postrojenja… “Posle 14 sati borbe radnici i zanatlije potukli su 14 hiljada kraljevih vojnika, naoružanih sa 36 topova.Kralj je bio prinuđen da uvede slobodu štampe i dozvoli sazivanje izabrane skupštine. Radnici su pobedili, ali pobedu je iskoristila buržoazija-u pruskoj narodnoj skupštini u maju 1848, bili su predstavnici buržoazije i veleposednika, i samo po jedan radnik i zanatlija. U Minhenu su radnici, studenti i umetnici započeli ulične borbe. U toj situaciji Marks u Parizu pokušava da ubedi Bakunjina i sitnoburžoaske demokrate (Hervega,Bornštet i dr.) da odustanu od avanturističkog plana o formiranju naoružanog odreda (legije) sastavljenog od nemačkih političkih emigranata, koji bi ušao u Nemačku i pomogao uspostavljanje republike. Marks predlaže da umesto uvoza revolucije, članovi Saveza komunista pojedinačno uđu u Nemačku. Ipak, oko stotinu naoružanih legionara uputilo se vozom, koji im je besplatno ustupila francuska vlada ka Nemačko. Čim je prešao granicu odred je, na teritoriji Badena, upao u pripremljenu zasedu regularnih nirnbergških jedinica i bio je uništen. Herveg i njegova supruga su uspeli da se spasu i vrate u Pariz. Adalbert fon Bornštet je zarobljen i zatvoren. Umro je u zatvorskoj psihijatrijskoj bolnici.

10. marta 1848.g. u Parizu se konstituiše nova Centralna uprava (komitet) Saveza komunista u koju su ušli članovi briselske (Marks,Engels,Volf) i londonske uprave(Bauer,Mol,Šaper). Karl Marks je izabran za predsednika. Engels, koji je još uvek u Briselu, izabran je u odsustvu za člana Centralne uprave. 19.marta u Centralnu upravu stiže iz Londonske okružne uprave 1.000 primeraka „Manifesta Komunističke partije. “Nova Centralna uprava je odmah sastavila „Zahtev komunističke partije u Nemačkoj“ od 17 tačaka. Prva tačka „Zahteva“ je glasila: “Cela Nemačka se proglašava jedinstvenom, nedeljivom republikom“, a sedma: “Vladarska i ostala feudalna imanja, svi rudnici, majdani itd. postaju državna svojina. Na tim imanjima vodiće se krupna zemljoradnja s najmodernijim sredstvima nauke u korist cele zajednice“. Takođe je zatraženo opšte naoružanje naroda, opšte besplatno školovanje, ograničenje naslednog prava i dr.“Zahteve“, zajedno sa primercima „Manifesta Komunističke partije“, unosili su i rasturali po Nemačkoj 300-400 radnika koji su se vraćali uz emigracije, uglavnom članova Saveza komunista. 10-11. aprila 1848.g. cela Nemačka je zahvaćena narodnim ustankom. U većini nemačkih država, kraljevi i kneževi su morali da pristanu na određene ustupke, dopustili su da se formiraju liberalno-buržoaske vlade sastavljene od bankara,industrijalaca i trgovaca.Ali demokratska organizacija je uspela da se učvrsti samo u Kelnu, koji je proglašen za sedište Kelnske oblasti Vestfalije. Marks, Engels i Ernest Dronke, član Saveza komunista, vraćaju se u Nemačku. Pošto su nameravali da pokrenu veliki list,koji bi se rasturao po čitavoj Nemačkoj,Marks i Engels odlaze u Keln,grad od 80.000 stanovnika gde su imali veću slobodu agitacije i propagande, nego naprimer u Berlinu. U Keln su se vratili, čim je Marksu na osnovu pismene molbe. dozvoljeno da se ponovo, zajedno sa porodicom, nastani u tom gradu.

„ NOVE RAJNSKE NOVINE“(1848-49.)PROTERIVANJE K.MARKSA IZ PRUSKE U FRANCUSKU (1849.)

„Kada smo došli u Keln, tamo su demokrati , a delom i komunisti, već bili izvršili pripreme za osnivanje velikog lista. Hteli su ga načiniti lokalnim, kelnskim, a nas otpremiti u Berlin. Ali u roku od 24 sata mi smo, zahvaljujući naročito Marksu, osvojili položaj. List je postao naš…“(Engelsa: “Marks i „Nove rajnske novine“) Engels i Marks su uspeli da obezbede vrlo ograničen broj akcionara. Sam Engels je u Barmenu uspeo da pronađe 14 bogatijih akcionara. Marks je “u ovaj list i za revolucionarnu agitaciju 1848/49.g. uložio oko7.000 talira, delom u gotovom novcu iz svoje imovine i imovine svoje supruge, a delom u „sudskim aktima“, kojima je opteretio svoj deo nasleđa. “(F.A.Zorge:“Povodom 14.marta“) Da bi umirili nepoverljive akcionare Marks i Engels i njihove pristalice su ušli u jedno od tri velika udruženja u Kelnu - „Kelnsko demokratsko društvo“, kao njegovo levo krilo, da bi iz njega mogli da ždeluju na dalji tok revolucije. 1.juna 1848.g. izašao je prvi broj dnevnog lista „NOVE RAJNSKE NOVINE.ORGAN DEMOKRATIJE“. Glavni urednik je bio Marks, a članovi redakcije (redakcijskog komiteta )bili su Engels,Georg Ludvig Vert,G.Bigers,Ernest Dronke,Vilhelm i Ferdinand Volf.Izuzev Vilhelma Volfa (Lupusa)svi urednici su bili mlađi od 35 godina.Među saradnicima su bili mnogi napredni novinari, pisci i pesnici. Politički program „Novih rajnskih novina“, po sećanju Engelsa, imao je dve glavne tačke: „Jedinstvena,nedeljiva, demokratska nemačka republika, i rat protiv carske Rusije, koji bi imao da dovede i do ponovnog uspostavljanja Poljske. “Socijalna pitanja su obrađivana u više uvodnih članaka. Tako je u aprilu objavljen, u nastavcima Marksov „Najamni rad i kapital“. List je postepeno sve više postajao centar oko koga su se okupljale revolucionarne snage cele Nemačke „borbeni štab komunista koji je usmeravao rad članova Saveza komunista, koji su bili na čelu mnogih radničkih saveza“. „Nijedan od nemačkih listova, ni ranije, ni kasnije, nije imao takvu snagu i uticaj, nije umeo tako da naelektrizuje proleterske mase kao „Nove rajnske novine“, - pisao je Engels. „Nove rajnske novine“ su napadale „sve svetinje, počev od kralja i regenta pa do žandarma „ .Istovremeno su nemilosrdno razobličavale izdajstvo krupne buržoazije i kukavičluki nedoslednost sitne buržoazije.Marks i Engels su se borili za obaranje nemačkih feudalnih vlada i stvaranje ,revolucionarnim putem, jedinstvene demokratske Republike Nemačke. Zato su se „Nove rajnske novine“odmah, u prvom broju obračunale sa onim nazovi –revolucionarima ,koji su u maju, na opštenemačkoj skupštini u Frankfurtu na Majni izdali interese radnika i seljaka,a za poglavara države su izabrali jednog od austrijskih prinčeva. O izneverenoj nadi seljaka da će ih nova vlada osloboditi od feudalnih obaveza „Nove rajnske novine “ su pisale ovako: “Nemačka buržoazija od 1848. g. bez ikakvog stida vrši izdajstvo prema seljacima,svojim najprirodnijim saveznicima ,koji su meso njenog mesa, i bez kojih je nemoćna protiv plemstva“… Nemilosrdno ismejavajući frankfurtski i berlinski parlament i razne tzv.nacionalne skupštine , ( „parlamentarni kretenizam“, kako ih je Marks nazvao)“ kritikujući malodušnost i neodlučnost buržoaskih i sitnoburžoaskih vođa, urednici su uspeli da izgube polovinu uplašenih malobrojnih akcionara. „Nove rajnske novine“su imale negativan stav i prema uporištu evropske reakcije , carskoj Rusiji cara Nikolaja Prvog .Negativno mišljenje su Marks i Engels imali i o austrijskim“Slovenima ,pa čak i prema oslobodilačkoj borbi Južnih Slovena. U polemici sa Bakunjinom,u vezi jednog Bakunjinovog proglasa o panslavizmu, Engels piše:“…Na sentimentalne fraze o bratstvu koje nam se ovde serviraju u ime najkontrarevolucionarnih nacija Evrope mi odgovaramo:da mržnja prema Rusima jeste i ostaje prva revolucioinarna strast Nemaca;da se od vremena revolucije tome prisajedinjuje mržnja prema Česima i Hrvatima …Mi sada znamo gde su koncentrisani neprijatelji revolucije:u Rusiji i u austrijskim slovenskim zemljama…“(F.Mering:“Karl Marks“ 172.) Ovde je,očigledno, pišući u “Rajnskim novinama ,“Engels interes revolucije stavljao iznad svega, jer je protiv ustaničkog Beča car u oktobru poslao 70.000 vojnika i 200 topova, pod komandom generala, Čeha, Vindišgreca. Zajedno sa carskom vojskom na Beč je jurišala vojska hrvatskog bana Jelačića.Posle teških borbi kontrarevolucionarna armija je slomila otpor 100.000 slabo naoružanih radnika,studenata i sitne buržoazije. Mađarsku revoluciju Lajoša Košuta ugušili su carska austrijska armija i 100.000 vojnika ruske armije, pod komandom generala Paskjeviča, koju je poslao car Nikolaj I Romanov- „žandar Evrope“.

22. juna 1848.g. u Parizu je izbio spontani Junski ustanak radnika narodnih radionica i drugih fabrika, kao i zanatlija iz raznih radionica . Neposredni povod je bio dekret izvršnog odbora Ustavotvorne skupštine kojim su ukinute narodne radionice, a sto trinaest hiljada radnika je ostalo bez posla. Kao odgovor na ovu provokaciju buržoaske vlade u Parizu je izbio ustanak. U gradu je podignuto oko četiri stotine barikada. Naoružani radnici zauzeli su veliki deo grada. Ustanici su pokušali da zauzmu opštinsku zgradu u Parizu.Ustavotvorna skupština je raspustila izvršni odbor i svu vlast je predala generalu Kavenjaku, koji se već „proslavio “ gušenjem ustanaka u francuskim kolonijama u Africi.

27. juna 1848.g. „Nove rajnske novine“ su objavile na naslovnoj strani vest: “Ledri-Loren i Lamartin, kao i njihovi ministri-podneli su ostavke;vojna diktatura Kavenjaka prenesena je iz Alžira u Pariz… Pariz je zaliven krvlju “Vojska generala Kavenjaka je posle četvorodnevnih uličnih borbi, u krvi ugušila Junski ustanak. Streljano je najmanje jedanaest hiljada ustanika, uhapšeno je dvadest pet hiljada, a tri i po hiljada ljudi je poslato u progonstvo. Na vlast je doveden nećak Napoleona I, Luj Napoleon Bonaparta,koji se 1852.g.proglasio za cara Napoleona III. „Počev od prvog pucnja stali smo odlučno na stranu ustanika. Posle njihovog poraza, Marks je veličao pobeđene u jednom od svojih najjačih članaka“(Engels) To je bio čuveni članak„Junska revolucija“,objavljen 29.juna ,u kome je Marks bezrezervno podržao ustanike. „Pitaće nas, - pisalo je u članku, - zar nemamo suza, ni uzdaha, ni reči za žrtve koje su pale od narodnog gneva-za nacionalnu gardu, za mobilnu gardu, za republikansku gardu,za vojsku?Država će zbrinuti njihove udovice i njihovu siročad, dekreti će ih veličati, njihove će ostatke sahranjivati sa svečanom pratnjom,zvanična štampa proglasiće ih besmrtnim,njih će slaviti evropska reakcija od istoka do zapada.Ali plebejcima,izmučenim od gladi,prezrenim od štampe,napuštenim od lekara, onima koje građani nazivaju lopovima, palikućama, robovima sa galija i čije se žene i deca bacaju u još bezgraničniju bedu, a najbolji među njima deportuju preko mora,ovim plebejcima savijati lovorov venac oko preteće namrštenog čela, to je povlastica, to je isključivo pravo demokratske štampe“… „Trenutni trijumf grube sile kupljen je po cenu svih obmana i iluzija Februarske revolucije…. po cenu rascepa francuske nacije na dve nacije –naciju bogatih i naciju radnika. Trobojna republika ima odsad samo jednu boju-boju pobeđenih,boju krvi.Ona je postala crvena republika“. Posla ovog članka i druga polovina akcionara je napustila list. U vreme opsadnog stanja u Kelnu list su napustili i akcionari iz redova sitne buržoazije. List je morao da se izdržava od pretplate i od povremene pomoći čitaoca.

Prvi pokušaj da se potpuno ukinu „Nove rajnske novine “bio je 25. Septembra 1848.g, za vreme opsadnog stanja,kada je komandant grada Kelna zaveo vanredno stanje i naredio da se uhapse članovi redakcije Vilhelm i Ferdinand Volf,Šaper, i Mol. Da bi izbegli hapšenje urednici i radnici su se sklonili ili prešli u druge države. Engels je emigrirao u Belgiju,odakle je proteran u Francusku.Iz Francuske je ,uglavnom peške ,stigao u švajcarski grad Bern . Posle toga „Nove rajnske novine “su privremeno prestale da izlaze,čime je otpalo i finansiranje lista iz pretplate. Da bi ponovo pokrenuo list Marks je,kako se seća F.A.Zorge“, preuzeo list iz ruku akcionara kao „ličnu svojinu“,tj.primio „sve njegove dugove i deficite“. Marks je od ostatka novca iz svoje nasleđene imovine uspeo da isplati sva dugovanja. I da 12.oktobra 1848.ponovo pokrene „Nove rajnske novine“. Tog dana u redakciju je ušao i nemački pesnik Ferdinand Frajligrat.Novine su odmah pozdravile herojsku borbu bečkih revolucionarnih radnika protiv habzburgške kontrarevolucije, koja je, ipak, 31.oktobra pobedila.Sredinom januara 1849.u list se vratio i Engels. Tiraž lista je ponovo počeo da raste i u martu je dostigao 6.000 primeraka.

Posle državnog udara u Pruskoj u novembru 1848.g. „Nove rajnske novine“ su svakodnevno u uvodnom delu „pozivale narod da ne plaća porez i da na silu odgovara silom“. To je bio jedan od razlog za pokretanje sudskog procesa pred porotnim sudom: 7.februara 1849.g. protiv „Novih rajnskih novina“ zbog „uvrede vlasti“,a 8.februara i protiv Marksa i Engelsa zbog „podstrekavanja na pobunu i pozivanju na oružani otpor protiv vojske i činovnika“.Tužilac je podigao optužnicu zbog proglasa Demokratskog okružnog odbora ,koji su 18.novembra potpisali Marks,Šaper i Šnajder. U proglasu se,između ostalog,pozivalo da se narod suprostavi nasilnom skupljanju poreza i da za svoju samoodbranu formira naoružane narodne čete Pozivajući se na to da je odluku o uskraćivanju poreza donela berlinska skupština Marks je na sudu ,u svojoj odbrani, ovako govorio : „Ako se uterivanje poreza proglasi nezakonitim, zar nisam onda primoran da se nasilno oduprem izvršenju nezakonitosti?, - govori je Marks na sudu. Ako skupština,koju je izabrao narod, ne sprovodi u život svoju odluku o uskraćivanju poreza, onda „na pozornicu stupa narod i dejstvuje samovlasno u odbranu svojih prava… Ako kruna sprovodi kontrarevoluciju ,onda narod s pravom odgovara revolucijom“. Porotni sud,je posle ove odbrane,odbacio obe optužbe državnog tužioca.

Ustanak u Rajnskoj oblasti, Drezdenu i Eberfeldu ugušila je pruska vojska. Ogorčeni otpor su pružali još samo badensko-falački ustanici . „Tek tada se vlada usudila da i na nas navali . Protiv jedne polovine redaktora pokrenut je sudski postupak, a ostale,ne-Pruse ,moguće je bilo proterati. Protiv toga nije moglo ništa da se učini dokle god je za vladom stajao čitav armijski korpus “(Engels:“Marks i „Nove ranske novine“) Marks je 11.maja dobio, bez nekih posebnih objašnjenja, naredbu da napusti Nemačku.Još nekoliko urednika su proglašeni strancima i proterani. Marks je prodao štamparsku mašinu, i tom novcu je dodao 1.500 talira od pretplate i pozajmljenih 300 talira. Tim novcem je isplatio slagača, štampare ,dopisnike,trgovce papirom, članove redakcije i činovnike. Da bi Marks sa porodicom mogao da otputuje Dženi fon Vestfalen je založila celokupno skupoceno srebrno posuđe, koje je nasledila od svoje majke.

Poslednji 301. broj izašao je 19. maja 1849. u jarko crvenoj boji sa stihovima Frajligratove pesme „Oproštajna reč Novih rajnskih novina“. Marks kao glavni urednik lista obratio se kelnskim radnicima rečima: “Urednici „Novih rajnskih novina“, opraštajući se vama, zahvaljuju vam na simpatijama koje koje ste im izrazili. Njihova poslednja reč uvek i svuda će biti: oslobođenje radničke klase! “ Marks je 3. juna otišao pravo u Pariz. Engels i Mol i prebacuju se u Baden i Pfalc . Engels se priključio kao ađutant dobrovoljačkom odredu, koji je već formirao bivši pruski poručnik Vilih. Odred se hrabro borio na strani ustanika u Južnoj i Zapadnoj Nemačkoj. Pokušali su da ustanak prošire i na ostale nemačke zemlje. Ali, ustanak je ugušila vojska od 110.000 vojnika mobilisanih u Pruskoj i drugim nemačkim državicama. U borbama je poginuo i Jozef Mol, jedan od rukovodilaca „Saveza pravednih“ i Saveza komunista. Poginuo je, kako pisao Engels“u sastavu bezansonske radničke čete Vilihovog korpusa u borbi kraj Murge, ispred rotenfelskog mosta,pogođen metkom u glavu“. Posle poraza ustanikau borbi protiv pruske vojske, Engels se sredinom jula 1849, sa preostalim borcima Vilihovog odreda povukao u Švajcarsku.

19.jula 1849.g. ,Marks je u Parizu, preko policijskog prefekta, dobio obaveštenje da mu je ministar unutrašnjih poslova odredio kao mesto boravka najnezdraviji, močvarni i malarični kraj u Pontijskoj močvari u Bretanji. Marks nije prihvatio taj „zamaskirani pokušaj ubistva“ i 24.avgusta se iselio u London. Uskoro mu se pridružio i Engels. Engels je, zatim, preko Londona otišao u Mančester, gde je ponovo postao prvo službenik, a onda i akcionar trgovačke firme, u kojoj je radio i pre četrdeset godina. To mu je omogućilo da poveća finansijsku pomoć Marksu i njegovoj porodici. O rezultaima i poukama revolucionarnog perioda u Evropi 1848-49. Engels je pisao u radovima „Seljački rat u Nemačkoj“ i „Revolucija i kontrarevolucija u Nemačkoj“, koju je napisao zajedno sa Marksom. Na ovaj period se odnose i Marksov rad. „Klasne borbe u Francuskoj 1848-50.g.“ i „Osamnaesti brimer Luja Bonaparte“. Razmišljajući o uzrocima poraza revolucije Marks dokazuje da proleterijat ne može pobediti ako ne prisvoji sredstva za proizvodnju, i dok nasilnom revolucijom ne slomi buržoasku državnu mašinu. Kasnije je ovu ideju razradio i u drugim radovima (npr.u „Građanskom ratu u Francuskoj“(1871.)