NKPJ

200. GODINA OD ROĐENJA MARKSA – II DEO


1842.-1843. - GLAVNI UREDNIK „RAJNSKIH NOVINA“

U junu 1840. g. na pruski presto je došao kralj Fridrih –Filhelm IV, koji je izneverio sve nade mladohegelijanaca da će u zemlji sprovesti liberalne, progresivne reforme. Novi kralj je poboljšao položaj štampe i proglasio amnestiju političkih zatvorenika, ali o novom ustavu i reformama, nije želeo ni da razgovara. Umesto „prosvećenog monarha“ na presto se ponovo „popelo ortodoksno bogomoljstvo i feudalno apsolutistička reakcija“. Marks je od rane mladosti želeo da se bavi filozofijom i naučnim radom. Zbog toga se posle završetka studija u julu 1841. g. preselio iz Trira u Bon sa namerom da radi kao docent na Bonskom univerzitetu, zajedno sa mladim profesorom Brunom Bauerom. „Ali reakcionarna politika vlade, koja je 1832.g. lišila katedre Ludviga Fojerbaha i u 1836. g. mu nije dozvolila da se vrati na univerzitet, 1841.g. je mladom profesoru Brunu Baueru oduzela pravo da drži predavanja u Bonu, te su naterali i Marksa da se odrekne naučne karijere“(Lenjin: “Karl Marks“). Marks je odustao i od namere da, zajedno sa Brunom Bauerom i Fojerbahom , pokrene filozofski časopis „Arhiv ateizma“, kao i od ideje da zajedno sa Brunom završe pisanje drugog dela brošure “Glas truba Strašnog suda proglašavaju Hegela ateistom i antihristom“.

April 1842. g .zbog političke situacije u Pruskoj Marks i Bruno Bauer odustaju od univerzitetske karijere, okreću se publicistici i počinju da sarađuju sa novim, dnevnim, opozicionim listom „Rajnske novine-list za politička, trgovačka i zanatska pitanja“ - organom opozicione liberalne kelnske buržoazije, bliske hegelijancima. Među osnivačima i akcionarima lista bili su kelnski industrijalci, trgovci i bankari- Kamphauzen, Openhajm, Dagobert, i drugi. List je osnovan 1. januara 1842. da bi štitio interese nove rajnske buržoazije, a i da bi razbio monopol najuticajnijih, provladinih „Kelnskih novina “. Akcionari privlače kao saradnike radikalnije krugove intelektualaca, posebno mladohegelijance braću Bauer, K.Marksa, socijalistu Mozesa Hesa, radikalnog publicistu Karla Kepena , publicistu Adolfa Rutenberga. Prvi Marksov članak „Zapažanja o najnovijem uputstvu pruske cenzure “, cenzura je odmah zabranila. Ali Marks je na sebe već bio skrenuo pažnju svojom kritikom diskusija u pokrajinskom landtagu (skupštini), pa ga akcionari u oktobru pozivaju da za platu od 500 talira, od Adolfa Rutenberga, koji se vladi činio previše opasan, preuzme posao glavnog urednika lista. Zbog novog posla Marks se 15. oktobra preseljava iz Bona u Keln, tada grad od 80.000 stanovnika, ekonomski centar Rajnske oblasti. Pod rukovodstvom Karla Marksa list se sve više usmerava na revolucionarno-demokratski kurs. Marks se najpre bavi socijalnim pitanjima, kao što su pitanje poreza i zemlje ili uzroci teškog položaja osiromašenih mozelskih seljaka iz vinogradarskih krajeva Rajnske oblasti. Kao angažovani publicista Marks piše članke protiv zakona o zabrani seče šuma, protiv nacrta zakona o otežavanju razvoda braka, protiv staleško-feudalnih privilegija, o radu landtaga i dr., ali i za oslobođenje politike od teologije. Kad je u pitanju „krađa šuma“ Marks podseća čitaoce da su spahije prisvojile livade i šume, koje su ranije bile zajednička svojina, i zabranili su njihovo sečenje. Seljaci su na to odgovorili masovnom „krađom“, a landtag je seljacima izrekao 150.000 drakonskih kazni. Marks je uzeo u zaštitu siromašne mozelske seljake. Kad je u pitanju sloboda štampe Marks zahteva ukidanje cenzure u Pruskoj. „Stvarno radikalno izlečenje cenzure bila bi njena likvidacija“, piše Marks. U člancima koje je Marks objavljivao u periodu od nešto više od godinu dana u „Rajnskim novinama“, nazire se “početak prelaza Marksa od idealizma ka materijalizmu, i od revolucionarnog demokratizma ka komunizmu“, -pisao je Lenjin u članku „Karl Marks“. Marks se polako udaljuje i od mladohegelijanaca - on postepeno napušta njihovu spekulaciju i sa „problema oslobođenja čoveka u mislima prelazi na njegovo oslobođenje na konkretnom tlu istorije“. Taj prelaz se završava 1843-44.g. U vreme dok je Marks bio glavni urednik „Rajnskih novina“ on se prvi put sreće sa Engelsom. „Kada sam krajem novembra na putu u Englesku ponovo svratio u redakciju, -sećao se kasnije Engels, -dogodio sa naš prvi, veoma hladan susret. Marks je u to vreme istupao protiv Bauera… A ja sam se dopisivao sa braćom Bauer i smatrao sam ih saveznicima…“ Ipak su se Marks i Engels tada u nečemu dogovorili - Engels je prihvatio da bude dopisnik lista iz Engleske, i već 29.novembra poslao je prvi članak. Za manje od mesec dana Engels je poslao pet članaka i svi su odmah objavljeni. List postaje sve popularniji i uticajniji – broj pretplatnika se za nekoliko meseci sa 885 povećao na 1.820. Zbog Marksovih članaka u kojima se sve otvorenije kritikuje pruska vlada i zalaže se za revolucionarno ukidanje feudalne monarhije, Vlada pored redovnog cenzora, uvodi strogi , prvo dvojni , a zatim i trojni nadzor cenzure. Prvi cenzor, sećao se Engels, bio je policijski savetnik, koji je „nekad u „Kelnskim novinama“ zaplenio oglas o prevodu Danteove „Božanske komedije“ Filaleta (kasnije kralja Johana Saksonskog) s primedbom:“ S božanskim stvarima ne treba praviti komedije. “Ali urednici su uvek uspevali da izađu na kraj sa cenzurom. „Naš cenzor, inače čestit čovek, postavljen je pod cenzuru ovdašnjeg predsednika vlade Fon Gerlaha, jedne pasivne budale, pri čemu naš list, kada se odštampa mora da se podnese policijskom nosu da ga njuši ,pa ako nanjuši ma šta nehrišćansko,neprusko, novine ne smeju da izađu“, -pisao je Marks Rugeu.Taj treći cenzor, kao predstavnik centralne vlastu u Rajnskoj oblasti, sve jače pritiska akcionare da otpuste Marksa. Pored toga, zbog jednog Marksovog članka u kome je kritikovano samodržavlje u Rusiji, ruski car Nikolaj I, saveznik Pruske, zamolio je prusku vladu da zabrani izlaženje „Rajnskih novina“. Konačno Savet ministara, uz prisustvo kralja Fridriha - Vilhelma IV, 19.januara 1843.g. zabranjuje list sa obrazloženjem da u njemu „vlada neprestana tendencija napada na same osnove državnog stroja, udar na monarhistički princip, izazivanje nepoverenja prema radu vlade i zakonitom poretku . “Na molbu uplašenih akcionara vlada odlaže za tri meseca ukidanje lista. Broj pretplatnika se povećava na 3.400. Više hiljada građana Rajnske oblasti potpisuje peticiju protiv zabrane izlaženja lista. Cenzor je svakodnevno u redakciji lista. List „Opšte novine“ iz Augzburga ili „Augzburgška veštica“ koristi svaku priliku da optuže “Rajnske novine“ da „koketiraju sa komunizmom“. U strahu da će izgubiti uloženi novac akcionari zahtevaju od Marksa da piše umerenije ,da promeni demokratsko-revolucionarni karakter lista. Doktor Marks na takav dogovor ne pristaje i 17. marta daje ostavku na položaj glavnog urednika i na članstvo u redakciji. Posao urednika je preuzeo Openhajm, koji je po rečima glavnog cenzora bio „u celini zaista umeren, uostalom i beznačajan čovek“. Izlazak Marksa iz redakcije ne spašava list, vlada je 31.marta 1843.g. definitivno zabranila „Rajnske novine“.

Povodom svoje ostavke na mesto glavnog urednika i zabrane „Rajnskih novina“ Marks je pisao Rugeu: “…Ja iz toga izvodim samo jedan zaključak: u zabrani“ Rajnskih novina“ vidim napredak političke svesti... Sem toga, atmosfera je zagušljiva.Teško je vršiti dužnost sluge čak i za slobodu i boriti se iglama umesto kundacima. Zamorila me je dvoličnost, glupost, grubost vlasti i naše dovijanje, prigibanje, savijanje kičme i traženje bezazlenih reči. Vlada me je, dakle, ponovo vratila u slobodu… U Nemačkoj nemam više šta da počnem. Ovde čovek sam sebe falsifikuje.“

ŽENIDBA SA DŽENI FON VESTFALEN. „DOBROVOLJNA“ EMIGRACIJA U PARIZ. „NEMAČKO-FRANCUSKI GODIŠNJACI“. „SVETA PORODICA“ ILI „KRITIKA KR ITIČKE KRITIKE“ (1845.).

Dženi fon Vestfalen (1814-1881.) - puno ime Johana Berta Julija Dženi fon Vestfalen, bila je ćerka barona Johana Ludviga fon Vestfalena, višeg tajnog državnog savetnika u Triru. Njen deda po ocu je bio feldmaršal u vreme hercoga Ferdinanda Braušvinga. Njena baba je, po jednoj liniji poticala iz škotske grofovske porodice Argail. U gimnaziji je Dženi bila omiljena školska drugarica Marksove starije sestre Sofije. Marks je još od gimnazijskih dana osećao prema Dženi “strasnu, beznadežnu ljubav“. U pismu svom ocu od 10. novembra1836.g. Marks piše: “Prenesi, molim te, pozdrav mojoj voljenoj, čudesnoj Dženi. Ja sam već dvanaesti put pročitao njeno pismo, i svaki put sam nalazio u njemu novu lepotu“.

Marks se odlučio da se oženi sa njom sedam godina posle njihove tajne veridbe, i to tek kada je dobio stalni posao urednika u časopisu „Nemačko-francuskom godišnjak“, za platu od 500 talira. „Mogu vas bez ikakve romantike uveriti da sam zaljubljen od glave do pete i to sasvim ozbiljno, -pisao je Marks Rugeu - „Ja sam već više od sedam godina veren i moja verenica je za mene izdržala najteže borbe, koje su njeno zdravlje gotovo potkopale, delom sa svojim pijetističko-aristokratskim srodnicima, kojima su „su gospod na nebu“ i „gospodar u Berlinu“podjednaki objekti obožavanja, delom sa mojom sopstvenom porodicom u kojoj se ugnezdilo nekoliko popova i drugih mojih neprijatelja.“ Venčali su se 19.juna 1843.g., u evangelističkoj crkvi u varošici Krajcnahe gde je, posle smrti muža Ludviga, živela njegova udovica, Karolina fon Vestfalen, majka Marksove verenice. Majka Dženi fon Vestfalen - Amalija Julija Karolina fon Vestfalen je bila poreklom iz jedne skromnije, nasledne nemačke plemićke porodice. Nije se usprotivila venčanju. Protiv ovog braka je bio Dženin stariji polubrat, sin Ludviga fon Vestfalena iz prvog braka, junker Ferdinand fon Vestfalen, koji je od 1850-1853, bio reakcionarni ministar unutrašnjih poslova u najrekcionarnijem periodu istorije Pruske. Kao ministar unutrašnjih poslova učinio je sve što je mogao da se Marksu ne dozvoli povratak u nemačko državljanstvo. Drugi sin, Ludviga fon Vestfalen, Dženin brat, bio je levičar, veran drug Marksov i Dženin. Svom prvom sinu,Edgaru, Karl Marks i Dženi su dali njegovo ime.

Od majke je Dženi dobila svadbeni dar: skupoceno starinsko srebrno posuđe, nešto novca i svadbeno krstarenje brodom po Rajni. Putovali su iz Krajcnahea preko Ebernburga u Pfalc. Vratili su se preko Baden-Badena. Nekoliko nedelja mladi bračni par je proveo u kući Dženine majke , a zatim su krajem septembra otputovali za Pariz.

Dobili su i najdragoceniji poklon - odanu prijateljicu za ceo život. Majka im je poslala mladu Helenu Delmut, koja je odrasla u domu Vestafalenovih, da im pomaže u kući. Helen ili Lenhen, kako su je svi zvali u Marksovoj porodici, pridružila im se i preuzela domaćinstvo tek kada su, krajem oktobra, iz stana Arnolda Rugea, prešli u stan u ulici Vano. Postala je najbolja prijateljica Dženi fon Vestfalen. Za decu je bila druga majka. Ostala je sa njima sve do smrti Dženi i Marksa.

Dženi fon Vestfalen, napustila je udobnost aristokratske sredine u kojoj je odrasla. Bila je skoro četrdeset godina, Marksova odana supruga, saborac i prva pomoćnica u najtežim periodima njegovog život.“ „Ne samo da je delila sudbinu, teškoće,borbu svoga muža, nego je i aktivno i svesno, sa vatrenim oduševljenjem uzimala učešće u toj borbi.“ (Engels). „To što je ova žena tako pronicljivog duha,takve političke inteligencije, takve energije i snage karaktera, takve odanosti prema drugovima iz zajedničke borbe, činila skoro četrdeset godina - to nije nigde objavljeno, o tome nije pisano u analima savremene štampe. Trebalo je da to čovek sam vidi (54,P.Lafarg).

Marks i Dženi su u braku imali sedmoro dece. Zbog velike nevolje i nemaštine, koja je pogodila njihovu porodicu posle revolucije 1848., ali i zbog nezdrave londonske klime i nedostatka lekova, četvoro dece su umrli u dečjem uzrastu. Drugi sin Henri Edvard Gaj, Gvido –„mali Foks“ ( 1849-51.).g. umro je pre nego što je napunio dve godine, ćerka Evelin Frensis „Fraciska “ (1850-1852.) umrla je u jedanaestom mesecu života, a najmlađi sin je umro pre nego što je dobio ime. U to vreme Marksovu porodicu je najteže pogodila smrt prvog sina Edgara (1846-1855.), vrlo omiljenog i darovitog malog „Muša“, koji je umro u devetoj godini. „Nema više jadnog „Muša“, - pisao je Marks Engelsu - on je usnuo (u punom smislu ove reči) na mojim rukama danas između 5 i 6 časova… Kuća je, naravno, sasvim prazna otkad je umrlo drago dete, koje je bilo njena duša. Neopisivo je kako nam je pusto bez deteta….“. Marksove tri ćerke su od detinjstva bile zainteresovane za radnički pokret, koji je, kako se sećao Lesner, bio glavna tema u Marksovoj kući. Marks je bio srećan što su mu se sve tri ćerke udale za njegove istomišljenike i saborce.

Početkom oktobra 1843.g. reakcionarna pruska vlada preti doktoru Marksu hapšenjem, istovremeno, neuspešno pokušava, preko posrednika, da potkupi Marksa nudeći mu dobro plaćenu državnu službu. Krajem oktobra Marks i Dženi odlučuju da „dobrovoljno“ emigriraju iz Nemačke u Pariz. Tako počinje Marksov emigrantski život koji će, sa malim prekidom u vreme revolucije 1848-49.g., trajati do njegove smrti.

U početku su stanovali kod porodice Arnolda Rugeau. Kad im se 1. maja 1844. rodila ćerka Dženi iznajmili su stan u ul.Vano br.38. u predgrađu Sen Žermen. Njegova najstarija ćerka, Dženi Longe (1844-1883.) , bila je aktivist radničkog pokreta (Socijalističke partija) i publicist. Udala se za Šarla Longea., istaknutog učesnika Pariske komune, člana Generalnog veća Prve internacionale 1866-67. i 1871-72.g. i urednika njenog zvaničnog lista. Dženi Longe je, posle teške bolesti umrla u 39.godini, u Aržanteju kod Pariza, godinu dana posle smrti svoje majke. Smrt žene i najstarije, najmilije ćerke Marks nije mogao da preboli-umro je sledeće, 1883. g.

Marks je prihvatio poziv nemačkog radikalnog publiciste,mladohegelijanca Arnolda Rugea, da u Parizu zajedno pokrenu radikalni časopis „NEMAČKO - FRANCUSKI GODIŠNJACI“. List je trebalo da zameni „Nemački godišnjak za nauku i umetnost“, list mladohegelijanaca , koji je cenzura pruskog kralja zabranila kad i „Rajnske novine“. Ruge je u list uložio 6000 talira, Julijus Frebel, radikalni publicist, je vodio izdavačko preduzeće, a Marks je postao urednik sa platom od 500 talira. U to vreme je samo u Parizu živelo oko 85 hiljada Nemaca. U dvobroju koji je izašao krajem februara 1844. g. štampana su dva Marksova članka, koja označavaju njegov konačni prelaz od idealizma ka materijalizmu i od revolucionarnog demokratizma ka komunizmu. “To su poznati članci: “Prilog jevrejskom pitanju“ i „Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Uvod.“ (1843.) U“Prilogu jevrejskom pitanju“, Marks kritikuje dva spisa Bruna Bauera koji ovo pitanje postavlja idealistički, teološki. Jevrejsko pitanje Marks razmatra i u vezi sa pitanjem suštine građanskog društva. Opisujući građansko društvo, u kome svaki pojedinac ide za svojim sebičnim interesom, Marks kaže da je u tom društvu glavna snaga novac. „Bog praktične potrebe i koristoljublja – to je novac… Novac unižava i sve ljudske bogove i preobraća ih u robu. Novac-to je opšta u samoj sebi konstituisana vrednost svih stvari. On je stoga lišio ceo svet, ljudski svet kao i prirodu, njihove posebne vrednosti. Novac-to je od čoveka otuđena materija njegovog rada i njegovog bića; i to biće gospodari njime, a on mu se moli“. U „Prilogu kritici Hegelove filozofije prava. Uvod“Marks kaže da je „za Nemačku kritika religije uglavnom završena, a kritika religije je pretpostavka svake kritike “… jer je „religijska beda jednim delom izraz stvarne bede, a jednim delom protest protiv stvarne bede. Religija je uzdah potlačenog stvorenja, duša sveta bez srca… Ona je opijum naroda“. U ovom delu Marks prvi put ističe proleterijat kao silu sposobnu da izvrši temeljit društveni prevrat. U svojim člancima u tom časopisu Marks istupa već kao revolucionar, proglašavajući „nemilosrdnu kritiku svega postojećeg “naročito „kritiku oružjem“. “Oružje kritike,, - pisao je Marks, - ne može, razume se, zameniti kritiku oružjem. Materijalna sila treba da bude zbačena materijalnom silom: ali teorija postaje materijalna sila čim ovlada masama“. U časopisu su objavljeni i Engelsovi članci „Skica kritike političke ekonomije“ i „Situacija u Engleskoj“. “Engels osvetljava na nov način industijsku revoluciju u Engleskoj (njemu pripada termin „industrijska revolucija“). „Engels posmatra industrijsku revoluciju dijalektički, kao jedinstvo suprotnosti. S jedne strane, idustrijska revolucija je znatno podstakla razvitak proizvodnih snaga buržoaskog društva i znači, učvrstila pozicije buržoazije; s druge strane, time što je stvorila savremeni proleterijat, industrijska revolucija je stvorila i grobara buržoazije“. (D.Rozenberg“Istorija političke ekonomije“,306.). U“Godišnjacima“ su štampani i članci L.Fojerbaha, A.Rugea, Mozesa Hesa, anarhiste Bakunjina i levog buržoaskog demokrate Johana Jakoba. U časopisu svoje pesme su objavlili i revolucionarni pesnici Helveg i Hajne („Hvalospev kralju Ludvigu“) dr. Iako je izašao samo jedan broj „Nemačko-francuskog godišnjaka“, pruska vlada je, zbog članaka objavljenih u ovom časopisu, izdala naredbu da se Marks uhapsi čim pređe granicu, jer je“izvršio državnu izdaju i uvredio njegovo veličanstvo“.

Časopis je ubrzo prestao da izlazi. Jedan od razloga gašenja časopisa su bile teškoće u ilegalnom rasturanju lista u Nemačkoj, jer je pruska carina, po naredbi pruske vlade, zaplenila na granici i uništila nekoliko stotina primeraka „Nemačko-francuskog godišnjaka“. Drugi razlog prestanka izlaženja lista je bilo ideološko razilaženje Marksa i Rugea. Engels je pisao da su između ova dva urednika postojala principijelna neslaganja: „Ruge je ostao u vodama Hegelove filozofije i političkog radikalizma,a Marks se usmerio na studije političke ekonomije,teorije francuskih socijalista i istorije Francuske. Rezultat je njegov prelaz ka socijalizmu“. Razlaz Marksa i Rugea je bio i zbog toga što je Ruge i u svakodnevnom životu ostao na sitnoburžoaskim pozicijama,a Marks je postupao kao revolucionar javno proglasivši revoluciju za jedini put oslobođenja celog čovečanstva od svake eksploatacije. Marks je sve češće odlazio na skupove „Saveza pravednih“ i drugih ilegalnih i legalnih društava nemačkih političkih emigranata i radnika, a Ruge je svoj neprijateljski stav prema masovnom radničkom pokretu pokazao već u jednom članku o ustanku šleskih tkača. Pobuna šleskih tkača nije imala nikakav politički značaj, - smatrao je Ruge,-jer su tkači isticali samo ekonomske zahteve. Marks je smatrao da „Proleterijat,budući lišen ljudskih uslova egzistencije, mora da počne s borbom protiv ekonomskog ugnjetavanja, koje je uslovljeno režimom privatnog vlasništva.“Kako piše Mering Ruge i Marks su se konačno razišli kad je Ruge povodom izlaska iz štampe jedne knjige istaknutog anarhiste Maksa Štirnera, oduševljeno napisao da je ta knjiga početak „oslobođenja od komunizma, najgluplje od svih gluposti, novo hrišćanstvo, koje su propovedali glupaci i kojim je trebalo da se ostvari bedan život u ovčijem toru“. Pored toga,u aprilu je i Frebel,iz političkih i, naročito, finansijskih razloga, odbio da i dalje izdaje časopis.

Posle pismene ostavke na mesto urednika časopisa Marks se ,krajem 1843.g. sve više bavi sistematskim proučavanjem pitanja iz oblasti političke ekonomije. Ova Istraživanja je morao da prekine tokom revolucionarnih godina (1848-49.). Nastavio ih je posle emigriranja u London 1849.g. U ovom periodu Marks je napisao i „Kritiku Hegelove filozofije državnog prava“ u kome, između ostalog, izlaže i svoju kritiku birokratije, ali rad je štampan tek 1927.g.

„SVETA PORODICA ILI KRITIKA KRITIČKE KRITIKE“ (1845.)

Marks i Engels su počeli da se dopisuju u februaru 1844. , a u septembru 1844.,oni se susreli u Parizu, prilikom Engelsovog proputovanja iz Mančestera (Engleska) u Barmen u Nemačkoj. Taj susret bio je početak njihovog velikog prijateljstva, njihovog zajedničkog naučnog rada i zajedničke borbe za stvar radničke klase. “Kada sam u leto1844. g. posetio Marksa u Parizu,došla je do izražaja naša puna saglasnost u svim teorijskim oblastima. Od tog vremena počinje naš zajednički rad “- pisao je Engels u članku „Prilog istoriji Saveza komunista“. Za vreme boravka Engelsa u Parizu njih dvojica započinju pisanje knjige „SVETA PORODICA ILI KRITIKA KRITIČKE KRITIKE. PROTIV BRUNA BAUERA I KOMPANIJE“, uperena protiv vođa mladohegelijenaca,bivših istomišljenika Marksa i Engelsa, braće Bauer. Neposredni povod da Marks i Engels počnu pisanje ovog dela bili su članci ,koje je grupa mladohegelijanaca ,koji su sebe nazivali „kritičkim kritičarima“,okupljena oko Bruna i Edgara Bauera,objavljivala u listu „Sveopšte literarne novine“ protiv „Rajnskih novina“ i „Nemačko-francuskih godišnjaka“. Tokom desetak dana provedenih u Parizu, Engels je napisao nekoliko poglavlja za knjigu(oko 20 stranica) koja je trebalo da se zove „Kritika kritičke kritike“. Ostatak od oko 200 stranica napisao je Marks. Marks , tokom septembra 1844. i marta 1845.g nastavlja rad na ovoj knjizi, koja izlazi iz štampe u Frankfurtu na Majni, pod naslovom „Sveta porodica, ili kritika kritičke kritike od Fridriha Engelsa i Karla Marksa protiv Bruna Bauera i kompanije“. „Sveta porodica“ je šaljivo ime za Marksove donedavno dobre prijatelje, filozofe braću Edgara i Bruna Bauera i njihove sledbenike, berlinske mladohegelijance. Sama knjiga je, kako kaže Engels, bila „satirična kritika jednog od poslednjih oblika koji je uzeo nemački filozofski idealizam.“… „Ta gospoda, - kaže Lenjin za braću Bauer, - propovedali su kritiku koja stoji iznad svake stvarnosti, iznad partija i politike, koja odriče svaku praktičnu delatnost i samo “kritički“ posmatra svet oko sebe i događaje u njemu. Ali,kaže Marks,nije kritika već revolucija pokretačka sila istorije. „Gospoda Baueri sudili su sa visine o proleterijatu kao o nekritičnoj masi. Protiv tog besmislenog i štetnog pravca odlučno su ustali Marks i Engels. U ime stvarne čovekove ličnosti – radnika, koga gaze vladajuće klase i država, oni zahtevaju ne posmatranje, već borbu za bolje društveno uređenje.“(Lenjin :“ Fridrih Engels“). U vreme kada se radnički pokret u Evropi sve organizovanije bori za svoja prava, braća Bauer „ oglašuju kritiku za apsolutni duh, a samog sebe za kritiku… Na jednoj strani stoji masa kao pasivni, bezduhovni, bezistorijski, materijalni element istorije; na drugoj strani stoji duh,kritika, gospodin Bruno i kompanija kao aktivni element, od koga potiče sva istorijska akcija. Akt preoblikovanja društva svodi se na moždanu delatnost kritične kritike“ (F.Engels-K.Marks: „Beda filozofije…“,102.). “Radnik ne stvara ništa, kažu mladohergelijanci, - jer za delovanje treba jača svest od radničke“… „Naprotiv,-kaže Engels - ,radnik stvara sve, čak toliko sve da on celu Kritiku postiđuje i u svojim duhovnim stvaranjima; engleski i francuski radnici mogu to posvedočiti. Štaviše radnik stvara čoveka; kritičar će svagde ostati nečovek, za šta on, dabogme, ima zadovoljenje što je kritičar.“ („Sveta porodica“,17). Glavne pokretačke sile u istoriji, po braći Bauer, su posebne male grupe izabranih ličnosti - „kritički mislećih ljudi“ a ne realna revolucionarna borba narodnih masa protiv eksploatacije. Iako je „Sveta porodica“ prvo zajedničko delo Marksa i Engelsa, ipak je Marks najvećim delom sam napisao ovu knjigu. Ali je Marks, predajući ovu knjigu za štampanje, na prvo mesto stavio Engelsovo ime.

Između druge polovine septembra 1844.g, i marta 1845. g. Engels je u Barmenu napisao čuvenu knjigu „POLOŽAJ RADNIČKE KLASE U ENGLESKOJ“. „I pre Engelsa mnogi su prikazivali patnje proleterijata i ukazivali na neophodnost da mu se pomogne. Engels je prvi rekao da proleterijat nije samo klasa koja pati; da baš taj sramni ekonomski položaj, u kome se proleterijat nalazi, njega nezadrživo gura napred i nagoni da se bori za svoje konačno oslobođenje. A proleterijat koji se bori sam će sebi pomoći. Politički pokret radničke klase neizbežno će dovesti radnike do svesti o tome da nemaju drugog izlaza osim socijalizma. S druge strane, socijalizam će biti snaga samo onda kada postane cilj političke borbe radničke klase. To su osnovne misli Engelsove knjige o položaju radničke klase u Engleskoj…“, - rekao je Lenjin u govoru prilikom otkrivanja spomenika Marksu i Engelsu 7. novembra 1918.

NASTAVIĆE SE...